Iznad i ispod glumačke šminke

Ovo je godina koja će ostati zapamćena po podmlađivanju jednog od najvažnijih američkih filmskih festivala - Sandensa. Robert Redford, osnivač čuvenog festivala, ne samo da se penzionisao i da mnogo manje prisustvuje projekcijama i razgovorima, nego je prihvatio i najveću promenu u istoriji festivala - smenu dugogodišnjeg direktora DŽona Kupera, posle trideset godina saradnje i velikog doprinosa izborima filmova i programa. Nova direktorka je crnkinja iz Londona, Tabita DŽekson, koja već nekoliko godina uspešno vodi Sandens dokumentarni program. Da podsetimo, Robert Redford je posle niza uspešnih filmskih uloga, producentskog i režijskog posla uz pomoć nekolicine svojih kolega i filmskih kritičara početkom osamdesetih godina osnovao Sandens filmski institut na svom ranču u podnožju planine Vosač, sa namerom da pomogne nepoznatim američkim scenaristima i režiserima da analiziraju, kreiraju, montiraju i finansijski obezbede svoje buduće filmove. „Moja želja je da pokažem da postoji i humana strana filmskog stvaralaštva i da film nije samo proizvod koji treba što pre unovčiti i zaboraviti, već postoji i inventivnost koja oplemenjuje i trajno ostaje“, ponovio je još jednom Robert Redford na retkom susretu i slikanju sa novinarima, da bi pomogao svom unuku Dilanu da plasira urnebesnu komediju koja se dešava u Majamiju Omniboat – fantazija o gliseru. Robert Redford je bilo prisutan i u nekoliko dokumentaraca ove godine. Posebno su zabeležene njegove tople reči iz intervjua u premijerno prikazanom filmu o Natali Vud. Zanimljivo je da su se upoznali u srednjoj školi, i posle desetak godina, kada je Natali već imala glumačku karijeru, nagovorila je Vorena Bitija da jednu od uloga u filmu Sve o Dejzi Klover 1965. ponudi Robertu Redfordu, što je lansiralo njegovu glumačku karijeru. „Natali je bila ispod glumačke šminke zaista draga i neverovatno privržena osoba, sa mnogo ljubavi“, rekao je Redford. Premijera dokumentarnog filma Natali Vud – šta je preostalo u režiji njene ćerke Nataše Gregson Vagner i američko-francuskog režisera Lorena Bozeroa u HBO produkciji, izazvala je veliku pažnju i kritike i publike, pogotovo što je njena smrt, bar za neke, i dalje pokrivena velom misterije - da li je u pitanju nesrećan slučaj, ili ju je neko gurnuo s broda. „Moja baka i deka su došli u San Francisko iz Rusije, i odgajali mamu u tradicionalnom duhu. Rasla sam sa njima do polaska u školu i naučila mnoge ruske priče, uživala u ruskim poslasticama. Moja mama i tata Ričard Gregson su se venčali u pravoslavnoj crkvi u Los Anđelesu po svim ruskim pravilima“, rekla nam je u intervjuu Nataša Gregson Vagner. Na pitanje šta je naučila o sebi praveći film o majci, legendarnoj glumici, Nataša je odgovorila: „Mama je bila jaka osoba i vrlo otvorena i direktna. Morala sam mnogo da radim na sebi i da posle njene smrti pronađem njenu jačinu koja će mi biti vodilja i koja me još vodi“ i dodala: „Moja ćerka ima sedam godina i već uživa u filmovima bake Natali. Pogotovo u filmovima sa mnogo igre i pevanja kao što su Ciganka i Priča sa zapadne strane, i stalno upoređuje slike kada je Natali bila devojčica sa svojim slikama misleći da je to njena sestra, a ne baka… Srećni smo da možemo da podelimo sjaj Natali Vud sa gledaocima, čak i sa onima koji nikada nisu čuli za nju. Ona predstavlja simbol žena koje su bile poštovane u Holivudu, i koja je ostala primer kako se može imati i slava i ljubav porodice. Mnogo smo srećni da je Robert Redford radio sa Natali na nekoliko filmova i da je učestvovao sa svojim sećanjima u filmu o mojoj majci. Kao što je rekao, bio je oduševljen jačinom moje mame da održava porodicu i da joj je to ponekad bilo važnije od trenutne uloge.“ Još jedna priča o jakoj majci dolazi iz familije filantropista Gund. Režiserka Katrin Gund napravila je film o svojoj majci, Agnes Gund, koja je prodala svoju sliku Roja Lihtenštajna Remek-delo iz 1965. za 165 miliona da bi stvorila fondaciju za sprečavanje masovnih hapšenja i zatvaranja mlade generacije, pogotovo crnaca kao i rada na njihovom obrazovanju. „Ovo je lekcija drugim filantropistima šta mogu da učine i kako da nam poboljšaju život i da se pridruže Agnes da poprave društvenu nepravdu“, rekla nam je Katrin i nastavila: „Recimo, dati glas umetnicima koji boluju od HIV-a, školama koje ne mogu da plate učitelje likovnog obrazovanja, umetnicima koji koriste svoj rad kao terapiju posle izlaska iz zatvora.“ Rođena u privilegovanoj familiji u Ohaju i sada posle 80 godina života živi u sredini gde joj je ćerka lezbijka, a unučići su usvojeni crnci. „Sada i ja pravim filmove o lezbijskim temama i nejednakosti među polovima, tako da je delovanje moje majke dobilo jednu novu dimenziju“, zaključuje Katrin Gund. „Srećni smo što nam je jedan od producenata čuveni beogradsko-njujorški arhitekta i fotograf Slobodan Ranđelović. Filantropija je deo njegovih napora o unapređenju društva i preklapa se sa Agnes i njenom idejom o odnosu umetnosti i pravde. Slobodan se bavi fotografijama o zaštiti čovekove sredine, umetnosti i pravima pripadnika LGBTQ zajednice. Pre dve godine izdao je vrlo provokativnu knjigu Život u tranziciji – LGBTQ Srbija.“ I kad je već reč o ljudima našeg porekla na Sandens film festivalu ponovo je bila prisutna Marina Zenovič. Naši čitaoci pamte Marinu od pre nekoliko godina po njenom vrlo uspešnom dokumentarcu o Romanu Polanskom i sudskom procesu zbog silovanja američke tinejdžerke. Marinin otac, DŽordž Zenovič, dugogodišnji ugledni kalifornijski sudija i senator, pomogao je Marini u prikupljanju arhivskih podataka u vezi s ovim slučajem, a takođe joj je poslužio i kao inspiracija za istraživanje nove teme. Marina se opet bavi komplikovanim muškarcima, i u svom novom dokumentarcu otkriva slojevitu priču o biciklisti Lansu Armstrongu, koji posle toliko godina pokušava da sebe opravda, i pronađe novi put u životu posle skandala sa dopingom i pobede nad rakom. Film je napravljen u nekoliko delova i biće prikazan uskoro na ESPN-u, sportskom kanalu koji je jedan od producenata filma.