Granice patriotizma

U Utisku nedelje Vesna Pešić nedavno je rekla jednu značajnu stvar za koju bi bila prava šteta da, zagubljena u moru informacionih šumova, ostane nezapažena. Izjavu će sa entuzijazmom prihvatiti manjinska Srbija, onih dva-tri odsto obaveštenih, upućenih i natprosečno školovanih. Većinska, a to znači bezmalo cela, Srbija ostaće na nju gluva i slepa ili je doživeti kao svetogrdnu. Pešićeva je rekla da granice rodoljublja u ovoj zemlji treba da se podudaraju sa njenim geografskim granicama. Nemoguće je ne uočiti da je to izraz jedne autentično građanske orijentacije: zemlja koja je politički definisana kao otadžbina svojih građana duguje njima poredak i zaštitu prava i sloboda, a oni njoj zauzvrat lojalnost, podršku i sredstva za normalno funkcionisanje. Nije teško razumeti zov krvi i tla (Blut und Boden), a to je nama poznati konvencionalni patriotizam koji se ne zaustavlja na državnim granicama, nego obuhvata sve Srbe rasute diljem globusa i pomešane sa matičnim narodima u susednim zemljama. Svi mi imamo snažnu potrebu za pripadanjem svekolikom srpstvu gde god da se zateklo na zemnom šaru. Neodoljivi patriotski impuls utkan je u nas još u danima ranog detinjstva, a da se i ne govori o mladalačkim fascinacijama nezaboravnom lektirom iz prelepih gimnazijskih dana. U sećanju trajno ostaju moćne impresije iz tih čitanja, uključujući epski intoniranu, veličanstvenu Andrićevu priču o Veletovcima ili Čiplićeve mirne i vedre, ravničarski razlivene stihove o slatkom pravoslavlju. Nema, dakle, nikakve sumnje u pogledu istrajnosti i snage u nas duboko ukorenjenog klasičnog patriotizma. Ali, neko mora da postavi i pitanje troškova tog plemenitog i velelepnog poriva. I to kako ekonomskih, tako, još i više, neekonomskih. Ti su troškovi pretežnim delom uslovljeni činjenicom da Srbi van Srbije ne žive u homogenim zajednicama nego su nerazmrsivo pomešani sa drugima. Vuk Drašković je za tu činjenicu našao nezaboravnu metaforu: tigrova koža. Teško je činiti bilo šta poželjno za te Srbe, a da to, po pravilu nepovoljno ili bar nepoželjno, ne dotiče i druge. Napetost u odnosima sa drugima i visoka verovatnoća, pa i stvarno izbijanje konflikata prva je stavka troškova koja sama po sebi baca tešku senku na patriotizam kako ga obično shvatamo, pa tako i na intervencije u prilog Srba van Srbije. Iskustvo nas uči da napetosti i konflikti često prerastaju u pravi rat, a lako je uvideti da su troškovi rata toliki da je teško zamisliti opipljive koristi po osnovu prekograničnog rodoljublja koji bi mogli da ih nadoknade i opravdaju. Možda je još važnija činjenica da mnogi oblici podrške Srbima van Srbije podrazumevaju upadljivo mešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja, a to je oblik delovanja nad kojim se moćniji deo civilizovanog sveta bukvalno zgraža. On se ne usteže ni od surovog kažnjavanja tih „remetilačkih“ akata. Novije iskustvo – široko rasprostrta osuda, sankcije, bombardovanje...− naučilo nas je da je sukobljavanje sa jačim od nas neizmerno skupo, strahovito bolno i sa dubokim ožiljcima koji traju do u daleku budućnost. Štaviše, zbog sukobljavanja sa mnogo moćnijima od nas, za Srbijom se vuče debela repina međunarodne diskreditacije koja poskupljuje saradnju sa svetom i zadugo će otežavati našu međunarodnu politiku. Konačan račun je obeshrabrujući: troškovi, posebno neekonomski, kadšto mereni hiljadama ljudskih života, ogromni su, a rezultati lošiji no što bi bili da nam je patriotizam stao na državnim granicama. Gubici se, dakle, javljaju na obe strane ovog hazardnog bilansa. Još gore je to što se uz sve naše žrtve pogoršava položaj onih koje štitimo i podržavamo. Primera radi, uz sve napore i troškove u Krajini i na Kosovu, Krajišnici su najureni listom, a Kosovari delimično, uz pad na grozomorni nivo egzistencijalnih pretnji i status građana trećeg reda. Nije li na mestu još jedna svetogrdna ideja. Kolektivna memorija jednako je selektivna kao i individualna, pa su u našoj istoriografiji nacionalne zasluge oslikane zaslepljujuće jarkim bojama. U toj predstavi dominira nacionalna apologetika. Da li sazreva vreme za oštar i britak kritički patriotizam i ne bi li trebalo da se apologetsko rodoljupstvo smesti u ropotarnicu prošlosti, gde mu je i mesto?