Uspon i uspon Ričarda Grenela

Kad bi se takvi slučajevi nekako kvantifikovali i rangirali, bio bi to nedostižan svetski rekord u brzini kojom je neki ambasador antagonizirao politički establišment zemlje domaćina. Samo nekoliko sati nakon što je u maju 2018. stupio na dužnost američkog ambasadora u Berlinu, Ričard Grenel - odlukom predsednika Donalda Trampa prošle sedmice postavljen za vršioca dužnosti direktora nacionalne obaveštajne službe, koja nadgleda rad svih 17 civilnih i vojnih obaveštajnih agencija u SAD - na Tviteru je, naredbodavnim tonom, konstatovao kako bi nemačke kompanije koje posluju u Iranu trebalo da momentalno obustave sve aktivnosti u toj državi. To je naišlo na zgražavanje praktično kompletne političke i diplomatske vrhuške u Nemačkoj; razlika je bila samo u stepenu otvorenosti u iskazivanju nezadovoljstva. „Rik, moj ti je savet, nakon duge diplomatske karijere: objašnjavaj politiku svoje zemlje, lobiraj u zemlji domaćinu, ali nikad nemoj zemlji domaćinu govoriti šta treba da čini, ako ne želiš da upadneš u nevolju. Nemci su voljni da saslušaju, ali ne podnose da im se izdaju nalozi“, uzvratio je tada, takođe na Tviteru, veteran nemačke politike (i bivši ambasador u SAD) Volfgang Išinger. Već narednog meseca, međutim, Grenel je ponovo izazvao konsternaciju izjavivši kako namerava da s ambasadorskog mesta radi na jačanju „konzervativnih“ - zapravo krajnje desnih - snaga širom Evrope i njihovom okupljanju oko zajedničkog cilja diskreditovanja „propale levičarske politike“. Bio je to još teži i očigledniji prekršaj diplomatskih uzusa: od svakog ambasadora se (u principu barem; a u savezničkoj zemlji svakako) očekuje neutralan odnos prema političkim faktorima u zemlji u kojoj služi, a ne uplitanje u domaću politiku, još manje javno agitovanje za jednu ili drugu političku opciju. Grenelova buldožer diplomatija - suptilna koliko svojevremeno i ona pokojnog Ričarda Holbruka, kome je sličan i po aroganciji kojom, po brojnim svedočenjima, naprosto zrači - nije usporila ni posle toga. Kritikovaće on u međuvremenu Berlin još zbog mnogo čega: nedovoljnih izdvajanja za odbranu, planova za izgradnju gasovoda kojim bi bio dopreman ruski gas (uz prateću pretnju američkim sankcijama), namera da koristi telekomunikacionu opremu kineskog Huaveja... Došlo je dotle da je prošlog marta poslanička grupa Levice u Bundestagu tražila da Grenel bude proglašen nepoželjnim i tako primoran na povlačenje s ambasadorske pozicije. U ime dobrih odnosa s Amerikom - odnosa koji zapravo od Trampovog ulaska u Belu kuću više uopšte nisu dobri; naprotiv, otad se kontinuirano pogoršavaju - vlada kancelarke Angele Merkel opredelila se, ipak, za diskretniji pristup. Grenel je ostao u Berlinu, ali mu je zato većina vrata u Nemačkoj zalupljena, pa nema pristup tamo gde bi ga jedan američki ambasador u normalnim okolnostima imao. Tako se i dogodilo da, recimo, Grenel u januaru od Vašington posta zatraži povlačenje članka u kome se tvrdilo da Tramp evropskim proizvođačima automobila preti uvođenjem dodatnih carina ukoliko EU ne pojača pritisak na Iran - tvrdeći kako je u pitanju „lažna vest“ - da bi narednog dana nemačka ministarka odbrane Anegret Kramp-Karenbauer potvrdila osnovanost navoda iz teksta. Postalo je očigledno da ambasador nije sasvim u toku sa zbivanjima u zemlji u kojoj službuje. Grenel, dakle, svoj posao ne radi kako treba. Ali pošto nastupa kao faktički portparol šefa Bele kuće - ne samo u formalnom smislu, kao šef diplomatske misije svoje zemlje, nego pre svega lično, budući da je otpočetka među najglasnijim Trampovim pristalicama - činjenica da ga ne radi dobro nimalo nije naudila njegovoj karijeri. Upravo suprotno: iz predsednikove perspektive Grenel ga radi bolje verovatno nego bilo koji drugi aktuelni američki ambasador. Pa ako se Grenelovo oktobarsko imenovanje za predsednikovog specijalnog izaslanika za pregovore Srbije i Kosova i nije moglo smatrati nekom naročitom nagradom za iskazanu lojalnost - osim što mu je podiglo međunarodni profil - njegovo postavljenje za v.d. direktora nacionalne obaveštajne službe (DNI, kako tu funkciju u SAD skraćeno nazivaju), iako predstavljeno kao prelazno rešenje do imenovanja novog stalnog šefa tog vitalno važnog sektora, nesumnjivo ga je učinilo vrlo značajnom figurom u Trampovoj administraciji. A vest o Grenelovom novom usponu u karijeri je, mimo krugova Trampovih lojalista, primljena, blago rečeno, s još manje entuzijazma od onog s kojim su ga dočekali Nemci. „Grenelov meteorski rast je najočigledniji dokaz da u svemiru nema ni Boga ni pravde“, rekao je za Forin polisi neimenovani bivši zvaničnik koji je blisko sarađivao s njim. Nije ovde stvar u tome da svako Trampovo imenovanje po automatizmu nailazi na kritike prosto zato što je Trampovo. Čak i njemu se - ekstremno retko, ali ipak - tu i tamo omaklo da za neki položaj predloži nekog kvalifikovanog i sposobnog. No, u ovom slučaju zaista jeste reč o Grenelovom nedostatku bilo kakvih kvalifikacija za upravljanje ekstremno kompleksnim američkim obaveštajnim aparatom (makar i privremeno: potvrđeno je da će zadržati i ambasadorsko mesto i funkciju izaslanika), te iskustva u vođenju bilo koje državne agencije ili službe. Grenel je sedam godina proveo kao direktor komunikacija i portparol američke misije pri UN u NJujorku - prema pisanju američke štampe, ostajući mnogima u nezaboravno lošem sećanju - ali je period od 2008. do postavljenja na ambasadorsko mesto uglavnom proveo u konsultantskom biznisu, paralelno se afirmišući kao redovan gost-komentator Trampovog omiljenog TV kanala, Foks njuz, te veoma aktivan na društvenim mrežama (iz kategorije „uticajnih tviteraša“). Ni raniji izlet u politiku, kada je 2012. radio kao savetnik predsedničkog kandidata Mita Romnija, nije se najbolje završio. Ne zato što se saznalo za njegove mizogine i seksističke postove na Tviteru, zbog kojih se kasnije izvinjavao, već zato što religiozna desnica nije mogla da proguta to što je deklarisani homoseksualac, pa republikanci nisu hteli da rizikuju gubitak glasova tog segmenta biračkog tela: Grenel nije imao kud nego da se povuče. Sada kada je čitava Republikanska stranka zapala u idolopoklonstvo prema Trampu, Grenelova seksualna orijentacija izgleda više ne predstavlja problem čak ni za američke evangeliste. Ali je, za svaki slučaj, postavljajući ga samo za privremenog DNI, Tramp izbegao da Grenelova kandidatura prvo mora na potvrdu u Senatu, gde bi u debati neizbežno bilo otvoreno pitanje njegove nekompetentnosti: vršioci dužnosti, naime, takvoj proveri ne podležu. Trampova administracija je inače, kao nijedna pre njegove, prepuna vršilaca dužnosti, što je - kao što se dobro zna i iz ovdašnje prakse - odličan način za zaobilaženje propisa i zakona. I čovek na čije mesto Grenel dolazi, DŽozef Magvajer, tu je bio u v.d. statusu; ali, osim što je, za razliku od naslednika, profesionalac za koga se čak doskora verovalo kako ima solidne izglede da trajno preuzme mesto DNI, Magvajer je, radeći svoj posao, iz Trampove vizure posmatrano počinio neoprostiv greh, i zato je morao da ode. Čime se to Magvajer zamerio predsedniku? Time što je ranije ovog meseca jedna njegova saradnica članove obaveštajnog odbora Senata upozorila na mogućnost ruskog uplitanja u novembarske predsedničke izbore. Besan što unapred nije obavešten o održavanju tog brifinga i, posle svega što se s tim u vezi dešavalo (ili nije) u protekle tri godine, alergičan na svako pominjanje ruskog mešanja u izbore, Tramp je po kratkom postupku precrtao Magvajera i krenuo da mu traži zamenu - nalazeći je, za sada, u svom velikom navijaču i promoteru, Grenelu. Možda nije kvalifikovan za visoku dužnost, ali zato mnogo voli predsednika: ko bi rekao da jednog dana neće biti neprikladno povlačiti paralele između Srbije i Amerike?