Čujemo li se

Ne može se Siniši Malom sporiti da je u pravu kada, obraćajući se ekonomskoj i poslovnoj eliti na Kopaoniku, kaže da se Srbija promenila. Ministar finansija ovo zaključuje poredeći upravo centralnu temu ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma „Četvrta industrijska revolucija“ sa temama koje su ranijih godina bile lajtmotiv „srpskog Davosa“ - kriza, tranzicija, negativan privredni rast - navodeći da to što smo od „krize i tranzicije došli do rasprave o tehnološkoj revoluciji“ najbolje govori o intenzitetu te promene. Dežurni kritičari mogli bi se složiti sa Malim da se Srbija jeste promenila, ali nagore, međutim nesporno je da su makroekonomski pokazatelji znatno bolji no što su bili u godinama na koje Mali misli, a budući da rukovodi državnim finansijama, za pretpostaviti je da se ta promenjena Srbija baš na to i odnosila. Javne finansije su uravnotežene i pod kontrolom, dug Srbije spušten je sa 70 na 50 odsto bruto domaćeg proizvoda, plate su porasle, a nezaposlenost pala, inflacija je niska, a dinar stabilan. I to su fakti. Ne propuštajući da odmah na početku obraćanja okupljenima na ovom ekonomskom forumu podvuče da je prosečna zarada u Srbiji prošlog decembra dostigla 509 evra, Mali ustvrđuje da će ona rasti i u ovoj godini, jer sledi ubiranje lovorika povećane minimalne cene rada, a zna se da broj onih koji u Srbiji rade za minimalac nije mali. Zaposlenost je u poslednje četiri godine povećana za 200.000 ljudi, pa je stopa nezaposlenosti najmanja od kada je statistika meri metodologijom koja se danas primenjuje. Javni dug je pod kontrolom, a rast investicija redovno beleži rekorde. Zbog svega toga, Srbija, kaže njen ministar finansija, prima pregršt priznanja i čestitki za ostvarene impresivne ekonomske rezultate, kako od Fajnenšel tajmsa, koji je već nekoliko puta stavlja na investicioni pijedestal, tako i od zvaničnih institucija iz Brisela i Vašingtona. Rezultat toga, sa ponosom, prenosi Mali okupljenim biznismenima je takvo poboljšanje kreditnog rejtinga, da se Srbija trenutno nalazi na „korak od investicionog rejtinga“, što će doprineti još većem rastu investicija, a time i BDP-a, koji već drugu godinu zaredom beleži stopu rasta veću od četiri procenta. Na svemu tome imamo zahvaliti, čulo se više puta i od Siniše Malog, ali i od Jorgovanke Tabaković, guvernera Narodne banke Srbije, nikom drugom do predsedniku Srbije, jer je on najzaslužniji što se u Srbiji više ne govori o potrebi makroekonomske stabilizacije, već o tome kako da ovako visoke stope ekonomskog rasta učinimo još višim. Kako reče Tabaković, „ne zaboravimo da smo ne tako davno ovde govorili o dvocifrenoj inflaciji, depresijaciji dinara, neodgovornoj fiskalnoj politici i velikoj stopi nezaposlenosti“, a sve te teme sada su za nas prošlost. „Danas je sve suprotno od toga“, kazala je guvernerka, uz opasku da je odlična saradnja fiskalne i monetarne vlasti dovela do toga da joj je nedavno stiglo i priznanje guvernera centralnih banaka velikog broja zemalja za njen doprinos ekonomskom rastu i stabilnosti. Baš kao što je DŽej Pi Morgan dinar proglasio jednom od dve valute koja je realno vrednovana. Drugim rečima, dinar nije ni precenjen ni potcenjen a intervencije centralne banke na tržištu u vrednosti od oko četiri milijarde evra, od 2012. godine do danas, rezultat su samo njene želje da se spreče velike dnevne oscilacije. „Naš cilj je inflacija i mi ciljeve nećemo prilagođavati okolnostima“, kazala je Tabaković okupljenima. Primedbe na ovo što su u svojim obraćanjima rekli Siniša Mali i Jorgovanka Tabaković usledile su neki sat kasnije. Ali nije imao ko da ih čuje, jer ni on ni ona nisu sedeli u konferencijskoj sali, kada su domaći ekonomisti govorili o makroekonomskoj slici Srbije. U suprotnom, imali bi priliku da trojici od šest učesnika ovog panela (Miroljubu Labusu, Dejanu Šoškiću i Dušanu Vujoviću) spočitaju, ako ništa drugo, naknadnu pamet, jer su u prošlosti, na koju su se Mali i Tabakovićeva uporno osvrtali, bili deo fiskalne i monetarne vlasti. Ako već nisu imali potrebu da odgovore na zamerke i sučele argumente i mišljenja. A pomenuti panelisti imali su svašta za reći predstavnicima vlasti, iako ni sami nisu sporili da je makroekonomska slika lepša no što je bila. Miroljub Labus i Dejan Šoškić govorili su o monetarnoj politici, kojoj Tabakovićeva ne nalazi manu, naglašavajući na prvom mestu da je politika NBS zapravo zamena teza, jer se umesto zakonom definisane brige za stabilnost cena u stvarnosti sprovodi politika brige za dinar. Kao reakciju na tvrdnju guvernerke da su fiskalna i monetarna politika Srbije savršeno usklađene sa ciljem podsticanja ekonomskog rasta, Labus je naveo da „sa precenjenim kursom, a dinar jeste precenjen, nema razvoja“, te da se devizna i razvojna politika moraju uskladiti. „Devizna politika mora da potpomaže privredni razvoj, a ona to ne čini“. Za Labusa nema spora da NBS prečesto i bespotrebno interveniše na deviznom tržištu čuvajući stabilnost dinara, iako Srbija zvanično sprovodi režim fluktuirajućeg kursa koji se formira na osnovu ponude i tražnje na tržištu. Istražujući intervencije NBS, on kaže da je nesporno da Narodna banka Srbije upravlja kursom, iako tvrdi da to ne radi. „Za mene je takva odluka u redu. Srbija svakako nije pravna država pa zašto bismo se u ovom segmentu držali slova zakona kao pijan plota“, ironiše Labus želeći da kaže da je odluka o ciljanom kursu suprotna postojećem propisu. „Dakle da zanemarimo i tu pravnu stvar, nije problem što se cilja kurs, nego na kom nivou je taj cilj“, kritikovao je Labus jak dinar koji ne pogoduje srpskom izvozu kao jednoj od najvažnijih komponenti privrednog rasta kao krajnjeg ekonomskog cilja. Bivši guverner i prethodnik Jorgovanke Tabaković, Dejan Šoškić reći će jasno da ekonomska teorija nalaže da se istovremeno ne može imati - sloboda kretanja kapitala, nezavisna monetarna politika i fiksni devizni kurs - te da se države moraju odreći jednog od ova tri cilja, nameravajući da kaže da srpske monetarne vlasti pokušavaju da dokažu da za nas ta teorija ne važi. I da je u našem slučaju to, ipak, moguće. Postavljajući tri pitanja: koji monetarni režim se primenjuje u Srbiji, odnosno da li se cilja kurs ili inflacija, koja je cena stabilnog kursa, kao i da li je fiksiranje kursa u skladu sa drugim elementima ekonomske politike, Šoškić zapravo objašnjava da je ceh ovakve monetarne politike suprotan onome na čemu vlast insistira. Ovakva politika deviznog kursa ne podstiče ekonomski rast, a u situaciji stabilnog kursa i većeg rasta plata od rasta produktivnosti rezultat može biti jedino povećanje spoljnotrgovinskog deficita. „To je model koji smo već imali, nizak ekonomski rast, a visok javni dug“, zaključuje bivši guverner navodeći da ni sa ciljanom inflacijom stvari ne stoje baš onako kako se želi predstaviti. Navodi da preniska inflacija kojom se NBS hvali ne može biti cilj, te da se centralne banke širom sveta štampanjem novca bore protiv niske inflacije, ne bi li pogurale ekonomski rast. „Nije cilj samo niska inflacija, već da ona bude u proklamovanim ciljanim okvirima, a kod nas je stopa inflacije u poslednje tri godine bila ispod donje ciljane granice, zbog čega je ta granica i spuštena na tri plus-minus 1,5 odsto“, kazao je Šoškić. Analizirajući prosečno niže stope rasta Srbije od zemalja centralne i istočne Evrope i razloge za to, Saša Ranđelović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu naveo je da je Srbija od 2001. do 2018. beležila prosečne godišnje stope rasta od 3,6 odsto, ali da su one od 2013. bile niže nego pre toga, izuzimajući poslednje dve godine. Razloge za to, kaže, treba, tražiti u niskoj stopi rasta investicija, na prvom mestu javnih. „Visoka javna potrošnja a niske stope investicija svedoče o tome da je za to bila presudna politička dividenda koja u prvom slučaju dolazi brzo, a u drugom daleko sporije“, kaže Ranđelović, apostrofirajući tako da su vlasti posegle za povećanom potrošnjom, jer nju potencijalni birači vide odmah, za razliku od investicija čiji se efekti mogu osetiti tek kasnije, ali i suptilnije. „Ostvarena makroekonomska stabilnost nije dovoljna da bi Srbija imala visoke stope rasta. NJih neće biti bez strukturnih reformi, jakih institucija, pravne države i promenjene politike deviznog kursa“, rekao je Ranđelović. O većoj stopi privrednog rasta, odnosno o ograničenjima koja se pred Srbijom nalaze, govorio je i Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta Srbije, ali iz ugla trenutno najvećeg problema srpske privrede, a to je odliv radne snage. Petrović kaže da će se u ovakvoj situaciji teško ostvariti navodi Siniše Malog o vrednosti BDP-a Srbije od 73 milijarde evra u 2025, ali i da odliv ljudi nikako ne pogoduje četvrtoj industrijskoj revoluciji, jer se ona upravo bazira na znanju i ljudskom kapitalu. Analizirajući odliv stanovništva Fiskalni savet je utvrdio da godišnje iz zemalja centralne i istočne Evrope ode oko jedan odsto stanovništva, ali da se istovremeno smanjuje i broj radno sposobnih u razvijenim zapadnim ekonomijama. „U zapadnoj Evropi je 800.000 radnika manje nego 2016. a iz centralne i istočne Evrope se u istom periodu iselilo oko milion ljudi“. Posledice ovakvog trenda su za Petrovića jasne: BDP će sporije rasti, a smanjivaće se i produktivnost, pošto će zbog odlaska ljudi i sve manjeg broja dostupnih radnika pritisak na povećanje plata biti sve izraženiji. To će onda uticati na veći rast plata od rasta produktivnosti, što smanjuje konkurentnost privrede, odnosno njene izvozne performanse, dovodeći tako do sporijeg ekonomskog napretka. Petrović kaže da odlaze mladi i kvalifikovani, koji na ovdašnjim tržištima rada ne mogu biti zamenjeni nekim drugim radnicima, jer zemlje centralne i istočne Evrope beleže istorijski minimum kada je u pitanju stopa nezaposlenosti, trenutno manja nego što je i u zapadnoj Evropi. Razloge za odlazak ljudi u razvijenije zemlje, autori ovog istraživanja vide ne samo u borbi za veće plate i bolji životni standard, već i u potrebi da se živi u uređenijoj državi. „Tamo gde postoje jače institucije i uređeniji sistem, emigracija je manja, i obrnuto“. Prognoze su da će se do 2025. godine, ukoliko izostane reforma vladavine prava i obrazovanja, kao i smanjenje korupcije, broj ljudi koji odlaze iz Srbije povećati za 20 do 30 odsto, dok bi se u suprotnom taj broj smanjio za otprilike isti procenat. Čak i kada bi prosečna plata za pet godina narasla na tih 900 evra koliko obećava vlast, a situacija sa institucijama i reformama ostala nepromenjena, Srbija bi opet imala povećanje broja iseljenih, ali za 10 odsto, umesto za 20 ili 30, ako se ne desi ni jedno, a ni drugo. Igrom slučaja ova analiza predstavljena je u sali, koja je samo nekoliko stotina metara udaljena od čuvenog nelegalnog restorana na vrhu Kopaonika, svojevrsnog simbola kako pravna država zaista funkcioniše. Dušan Vujović će na kraju pomenuti kako Srbija pokazuje ozbiljne slabosti kada su u pitanju inovacije i tehnološki razvoj, jer je, sa jedne strane, odlična u pisanju inovacija, ali daleko lošija kada je u pitanju njihovo patentiranje i realizacija. Da je drugačije, ne bi se na Kopaonik biznis forumu toliko govorilo o slabostima institucija, pravne države i sa njom povezanog poslovnog ambijenta, kao i posledicama nebrige o obrazovanju koja uzima, a tek će uzimati danak. Da se Srbija baš toliko promenila koliko veruje ministar finansija i on bi sam na „srpskom Davosu“ valjda govorio o ulaganju milijardi evra u inovacije i nauku, kako bismo barem zakoračili u četvrtu industrijsku revoluciju, dok razvijeni svet već govori o petoj, a ne o potrebi da se menja kanalizacija u lokalnim samoupravama i ulaže u elementarnu zaštitu životne sredine, kako ne bismo i dalje proizvodili zagađenja više nego bilo šta drugo.