Fond za odmaganje privredi

Nedavno sam pročitao u jednom dnevnom listu da će direktorka Fonda za razvoj Republike Srbije, Slađana Backović, biti uskoro smenjena zbog lošeg upravljanja ovom institucijom i „niza afera i propusta u poslovanju“, te da navodno i Državna revizorska institucija „češlja“ rad Fonda. Uz iskustvo u iščitavanju medija i orijentaciju dnevnika koji ovu vest obelodanjuje, stičem utisak da je gospođa Backović sada „nanišanjena“ na talasu meni nepoznatog obračuna u „familiji“ i naoko ne bi bilo fer da joj ovim redovima otežavam situaciju. Međutim, ako se zna kako je „njen Fond“ godinama ako ne uništavao moj život, a ono sigurno vodio ka propasti jedan odličan projekat i uz to jedno zaštićeno kulturno dobro, onda imam puno pravo da ovde na to podsetim. I da osvetlim onu stranu institucije koja će pokazati da je Fond za razvoj pre fond za odmaganje privredi. Da li će, dakle, Državna revizorska, ili bilo koja druga državna institucija „iščešljati“ skoro decenijsku „rašomonijadu“ mog Debeličkog mlina? Kao vlasnik i direktor preduzeća Vesper i naslednik imovine po Zakonu o restituciji, ispoljio sam veliko poverenje u državu i njene organe kad sam najpre zakupio, a potom i kupio, ne čekajući restituciju, kultni Debelički mlin koji je, opet mojim trudom, proglašen i za kulturno dobro - i on i debeličko brašno su legende tokom 20. veka u istočnoj Srbiji, pa i kad je ono prestalo da se melje. Na bazi tog poverenja rad mlina je obnovljen, i sa Fondom aktiviran projekat za unapređenje proizvodnje. Taj projekat je, nažalost, zbog niza nelogičnih odluka Fonda, doveden do ruba fijaska. Akti poverenja bila su i moja obraćanja poslednjih meseci predsedniku Aleksandru Vučiću i premijerki Ani Brnabić. Ona su rezultirala uključivanjem Ministarstva privrede i konačno jednim sastankom u Fondu koji je „zapretio“ ishodom - da se na problem i nesporazume stavi tačka. Ali tako da problem ne bude rešen, a mlin koji nekoliko godina zbog toga ne radi i ne nastavi rad, a možda smišljeno i „promeni vlasnika“. Time je moje poverenje u državu, oličenu u Fondu, prokockano, a posle svega može da se zaključi da je Fond nezainteresovan da projekat uspe. Saradnja preduzeća Vesper sa Fondom ogledala se u ugovaranju investicionog kredita za izgradnju silosa, na čiju sam realizaciju od početka imao primedbe, sumnje na nepropisnu primenu pravila i obaveza Fonda u kreditiranju, pa i sumnje na korupciju i druga potencijalna krivična dela, o čemu sam višekratno pismeno skretao pažnju odgovornima u Fondu, koji su to prihvatali i odbacivali sa manje ili više razumevanja ili nerazumevanja. Krediti su, uprkos tome, sukcesivno odobravani i korišćeni uz permanentne opstrukcije od strane Fonda. Ključna primedba na odstupanje od propisa i pravila - ukratko nezakonitost na koju sam upozoravao Fond - jeste pravdanje faktura moje firme kao korisnika, još kod prvog kredita. Fond je insistirao da se kredit ne pravda u skladu sa biznis planom i kako pravila i ugovori nalažu, dakle bez PDV-a, već da se pravda fakturama sa uračunatim PDV-om. U takvoj situaciji kreditiranom preduzeću - u ovom slučaju Vesperu, ali u brojnim drugim firmama sa većim iznosima kredita - ostaje na računu „višak“ od 20 odsto sredstava, koja su zapravo „ukradena“ od države i mogu da budu fina podloga za korupciju. Jer, mogu da se iznuđuju i koriste za, ugovorom nepredviđene, druge namene. U takvim okolnostima bio sam uveren i na to skretao pažnju odgovornima i organima Fonda da sam doživeo i pokušaj reketiranja, odnosno posezanja za pomenutim „viškom“. U jednom momentu mi je, naime, predstavnik Fonda Bato Minić, na terenu, kod mlina, tražio da u roku od 24 sata uradim novu, dodatnu hipoteku uz postojeću validnu, koju ću zbog hitnosti morati da platim malo više. I to, ni manje ni više nego na „nepokretnost u centru Beograda“, a kod sasvim određenog subjekta koji je hipoteku trebalo da uradi. Postavlja se ovim povodom pitanje šta se uz ovakvu praksu može desiti i šta se dešava u slučaju većih iznosa kredita gde firmama ostaje znatno veća suma „viška“ od nepravilno pravdanih faktura i šta se dešava sa tim novcem? Primer nije do detalja uporediv, ali može biti ilustrativan - slično bi bilo kada vam prodavac vrati veći iznos kusura nego što vam pripada, vi skrenete pažnju i vratite „višak“, a prodavac odluči da ga ne vrati u kasu, već ga stavi u džep. O odnosu Fonda prema ovom projektu govori dovoljno stav predstavnika Fonda na nedavnom „završnom“ sastanku, posle intervencije predsednika Republike - rečeno mi je da je Minića trebalo da gonim privatnom tužbom, iako je nezakonito nastupao kao zvanični predstavnik Fonda protiv koga nisu preduzete mere. Dobio sam i „ultimatum“ da se posle tog sastanka „više ne obraćam Fondu“ ni pismeno, ni lično, uprkos tome što sam na oskudan zapisnik sa tog sastanka imao niz primedbi. Fond je bio nekorektan u saradnji i zato što je moju firmu prinudio da počne da vraća anuitete za dodeljeni kredit, iako je investicija bila još u toku, kao i korišćenje sledećeg kredita. Pitam se da li je to bila „osveta“ za primedbe na njihov rad? Od tada počinju prave nevolje sa nastavkom investicije, blokadom računa, smanjenjem i prekidom proizvodnje mlina. Posle svega, postoji obiman dosije od oko 200 stranica dokumenata, prepiske i natezanja sa Fondom, popisao sam sve nepravilnosti i greške i izračunao štetu koju je projektu nanelo neadekvatno ponašanje Fonda, sa zaključkom da bi sporazum o tome neutralisao „dugovanja“ Vespera i omogućio da se investicija nastavi i završi, a Debelički mlin sačuva i kao privredni subjekt i kao kulturno dobro. Ali razumevanje za takvo „poravnanje“ ne postoji, izgleda da i dalje važi ultimatum da im se „više nikada ne javim“. Problem se gura u pravcu stečaja, a ako sve nije plod nemara, već smišljenog „miniranja“ kreditiranog projekta, možda se gura i u ruke nekog novog „poznatog vlasnika“.