Zloupotreba očaja

Prošlo je tek nešto manje od četiri godine otkako je potpisan sporazum između Turske i Evropske unije, kojim je zaustavljen tadašnji talas migranata, a ponovo gledamo iste slike. Desetine hiljada ljudi idu ka Grčkoj, čamci su prepuni, granična policija u panici, jedno dete je izgubilo život. Vesti koje stižu sa granice uznemiravajuće su, broj onih koji pristižu kopnom i morem sve je veći. Evropa je zatečena ponovo i ponovo u strahu da će se naći gde i prošli put, kada je 2015. iznenada shvatila da ka njoj hrle reke ljudi. Sporazumom se Turska obavezala da prihvati izbeglice iz Sirije, a EU da u zamenu pruži pomoć od šest milijardi evra i omogući ukidanje viza za turske građane. To je evropskim članicama donelo ogromno olakšanje, grčka policija je one koji su stizali na granicu, u skladu da dogovorom, vraćala nazad. Pritisak je opao, ali turska strana nije dobila mnogo, deo dogovora koji je predviđao da za svakog migranta vraćenog na tursku teritoriju evropske zemlje odobre jedan zahtev za azil koji stiže sa turske teritorije, nije sasvim poštovan. Redžep Erdogan, turski predsednik, više puta je pretio da će otvoriti granice, ali se to, ipak, nije dogodilo. Sve do sada. Poslednjeg dana februara on je objavio da otvara granice. Bila je to njegova prva reakcija posle pogibije 34 turska vojnika u sirijskom sukobu, dva dana ranije. Grčka se ponovo našla tamo gde i pre pet godina kada je počeo egzodus. Vlada u Atini, uz pomoć Brisela, pokušava da spreči prilaz izbeglicama, ali granica je propustljiva, a na ostrva u istočnom delu Egejskog mora već pristižu čamci. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije (IOM) već prvog dana na tursko-grčkoj granici bilo je 13. 000 ljudi. Grčki zvaničnici objavljuju koliko je njih vraćeno granice i sprečeno da uđe u zemlju - oko deset hiljada, ali čini se da su to samo pokušaji da se smanji panika. Turska je primila oko 3,7 miliona izbeglica iz Sirije, a taj se broj povećao tokom poslednjih borbi u Idlibu, koje još traju, a za koje je turska strana procenila da bi mogle doneti još dva miliona novih prognanika. Uz to, tu su i izbegli iz Avganistana, Iraka, Irana… To ju je učinilo državom sa najvećim brojem migranata. Kampovi su puni, a ljudi u njima očajni. Na granici sa Bugarskom je za sada mirno, ali je vlada ipak poslala vojsku na tursku granicu dugu 259 kilometara. Ta granica obezbeđena je već pri prethodnom velikom naletu, tu su ograde, žice, kamere, sve što je potrebno da se zaustavi prolaz. Grčka je, međutim, u drugoj poziciji, ne može da ogradi more. A na kopnu su već počeli sukobi sa policijom, opet je bilo suzavca i bacanja kamenja. Slike su identične onima koje smo već gledali. Istovremeno, Evropska unija je nepripremljena, kao što je bila i pre pet godina. Pokazalo se već da je zatvaranje granica uzaludan trud, da planova opet nema, da je sve zaboravljeno onog časa kada je postignut sporazum sa Turskom. A i stav je isti – evropske zemlje ne žele kvote, ne žele da učestvuju u rešavanju problema ako nisu učestvovale ni u njegovom stvaranju, one koje jesu takođe ne mogu da se dogovore. Sada stižu opomene Erdoganu da ne ucenjuje i da je dobio veći deo novca koji je dogovoren (šest milijardi evra) za zbrinjavanje migranata, naselja, škole, bolnice, ali evropska strana ne može da upotrebi ništa više od reči. I pritom zaboravlja da je dogovor o prihvatanju azilanata, ostalo na 25.000 koji su se dokopali evropskih država, od dogovorenih 72.000. Kad je sporazum potpisivan međunarodne organizacije preporučivale su 108.000 ukoliko se računa da bi problem zaista mogao da se reši. Nije se mnogo računalo na to, i evo opet istog problema. Za sada su na udaru Grci, kao i prošli put, ali grčke vlasti upozoravaju: „Grčke granice su i spoljne granice EU.“