LJudi se lako pomire sa zlom

Da bi književnost dobila Stevu Grabovca, bila su potrebna dva broda - Slavonski Brod, u kome se rodio, i Bosanski Brod, u kome je odrastao. Slavonija i Bosna nisu bile bogzna kako pogodne za plovidbu ni u najboljim danima, a ako se toj geografiji doda i 1978. kao godina rođenja, imamo sve što nam treba za tragičnog junaka. Grabovcu je, dakle, ostalo samo da zapiše priču o sebi, ali ovdašnja književnost puna je tragičnih junaka baš kao brod, a niko ih nije vajao sa manje mržnje. U njegovom romanu nema nijedne reference koja bi čitaocu dopustila da krivicu za naše nasukane brodove svali na ovo ili ono pleme. Zlikovci su bezimeni, njihove uniforme bez obeležja, te je Mulat, albino, komarac priča o svakome kome mir nije doneo ništa što mu je rat odneo. Pošto je fabulu proživeo svojom kožom, autor je roman mogao ispuniti imenima i grbovima bez po muke, ali to bi značilo izneveriti rolu „divnog romantičnog gubitnika“. Taj izraz Grabovac upotrebljava za ponekog čoveka koga usluži u autoperionici ili prodavnici, a i njemu samom izvrsno pristaje. Da, u prodavnici. Šta je čudno? Već smo rekli da Mulat, albino, komarac nije napisan u nekakvom vajnom književnom inkubatoru. Put do najužeg izbora za NIN-ovu nagradu Stevo Grabovac je doslovno prokopao. I nakon tog podzemnog puta i dalje govori o novim otkrićima, o dubokim uverenjima, o tome da nijednog čoveka ne treba otpisati, o ljubavi, a čitalac mu može verovati. „Budućnost ne poznajemo, ne možemo o njoj ni razmišljati na pravi način, a ne možemo ni da je zanemarimo. Pogotovo mi koji smo preživeli ratne godine znamo da se sreća i nesreća smenjuju kao godišnja doba. Ali ako razmišljaš o tome da ćeš svakako umreti, bolje je da ne živiš. Godine posle rata posmatram kao život koji mi je darovan, ne znam ni odakle ni zbog čega, ali uporno se trudim da na tom daru ne budem nezahvalan.“ Koja ste sve umeća stekli „u nuždi i nemoći“, poput vaših junaka? Ne mogu da se pohvalim da sam stekao neka velika umeća, ali jedno od najvažnijih je to što sam naučio da posmatram. To mi je pomoglo da pišem. Postoje ljudi koji su stvoreni da nešto naprave svojim rukama, da se u svemu snađu. Ne spadam u takve, pa sam morao na teži način da savladavam prepreke, i tu je veština posmatranja bila najkorisnija. Još dok sam studirao, zaposlio sam se u rafineriji nafte u Brodu. Taj posao je bio jedini u kome sam radeći postepeno sticao znanje, napredovao stepenicu po stepenicu, stizao do nekih mesta. Tamo sam proveo čitavih dvanaest godina. Zbog naših privatizacija, i spleta drugih okolnosti, ostao sam bez tog posla. Kasnije sam radio svakakve usputne, fizičke poslove; na baušteli, na primer. I u romanu sam ih nabrojao. Potom sam se preselio u Banjaluku, i godinama radio u auto-perionici, a sada radim u prodavnici. To su poslovi koji su stepenice samo u preživljavanju. Da li ljudi iz prodavnice češće izlaze „kao pobjednici bitke, vukući plijen koji su osvojili“ ili nalik poraženima koji se nisu izborili za hleb u ratnom redu za humanitarnu pomoć? LJudi su danas u principu poraženi. Svi robujemo potrošačkom društvu, ljudi dolaze i raspravljaju o cenama, spremni da se posvađaju oko sitnice od par pfeniga. No sa druge strane postoji čitava plejada divnih pojedinca, „divnih gubitnika“ u romantičnom smislu te reči; ljudi koji svojim postojanjem ulepšavaju ovaj svet. Dok pokušava da preživi zimu, vaš junak piše priče o bruklinskom detektivu samo zato da bi se privremeno teleportovao na drugo mesto, u drugo vreme. Vi činite upravo suprotno, skačete u najteža sećanja. Nisam se za ispovednu prozu odlučio smišljeno. Teofil Pančić je napisao, i to mi se svidelo, da sam pisao nepretenciozno. Želeo sam da svom junaku udahnem život, da ne tražim od njega da bude univerzalni lik, tragični junak, već samo to što jeste. Uvek imam više simpatija prema takvim likovima - koji mogu da budu i marginalci i intelektualci - prema ljudima koji stvarnost celim svojim bićem preživljavaju. Zaista sam pisao bez potrebe da dotaknem te „duboke stvari“, a sudeći po reakcijama čitalaca, uradio sam suprotno. Na šta tačno mislite kada govorite o „Vječnoj Ironiji“? U jednom intervjuu pomenuli ste da je na vas uticao i Kundera. Ima li ta „Vječna Ironija“ sličnosti sa njegovom „Šalom“? Kundera je rekao da šala određuje postojanje. Glavni junak nagrabusio je zbog svoje šale, a iznad njega se dešava mnogo veća šala koja uništava živote. Što bi neko rekao, bog ima neverovatan smisao za humor. Čovek dođe do faze u kojoj shvati da ne upravlja događajima. LJudima odlično ide, i desi se nešto što im život okrene naglavačke. Ali događa se i obratno – ljudi se lako pomire sa zlom, pa se desi nešto što im život usmeri u drugom pravcu. I jedno i drugo je odraz te Vječne Ironije ili Šale. Ako bismo i mi mogli da život posmatramo kao plod takve Ironije, mnogo lakše bismo živeli. Barem ne bismo doživljavali kao tragediju ono što stvarno nije takvo. Stripovi imaju značajno mesto u biblioteci glavnog junaka... Naučio sam da čitam uz stripove. Tarzan je izlazio sredom ili četvrtkom, i moj stari ga je redovno kupovao, verovatno radi sebe; ja tada još nisam ni krenuo u osnovnu školu. On mi je objašnjavao, ja sam zapitkivao, i malo-pomalo naučio sam da čitam. Pismenost dugujem stripovima. Oni su me doslovce formirali, nije metafora. Imao sam ogromnu kartonsku kutiju stripova za razmenu, a na policama čitave kolekcije. Posle Tarzana i Mister Noa došao je Alan Ford i ta kategorija ironičnih stripova. I čitati Asteriksa bilo je fantastično zbog naših sjajnih prevoda. Ponekad ih nađem na buvljaku, pa ih kupim da se podsetim. Gotovo svaki objekat, kuća, zgrada, koji opisujete u knjizi, ruševina je. Da li vam naši posleratni gradovi i danas tako izgledaju? Pre svega drugog, bez ikakvog prenesenog značenja, to jeste slika gradova kroz koje je prošao rat. Prizor postane normalan kada čovek odraste okružen ruševinama, ali kada se skloni sa strane, vidi koliko je to ružno. Dešava se da se napravi neka nakaradna zgrada između tih starih, ali to ne vraća život. Voleo bih da sam čitao kako je izgrađen Berlin posle rata; ovde to ili ne ide uopšte ili ide jako sporo. A išlo, ne išlo, ljudi iz njih odlaze u inostranstvo. Kao da su ruševine u samom startu označile sudbinu tih gradova, da će na kraju ostati pusti. Vašem junaku drugar kaže kako moraju otići da ne bi jednog dana „pucali na budale koje su poput njih dvojice bile nesposobne da pobegnu“. Drugar ima samo petnaest godina, a već zna da će svaki budući rat ovde tako izgledati. Kako je moguće da mnogi stariji od njega to ne znaju? Mislim da se radi o ljudima koji su rat posmatrali sa sigurne udaljenosti i o onima koji su se okoristili. Samo oni koji nemaju pojma šta je rat, mogu da veruju u ratničku retoriku. Biću kategoričan – čovek mora da bude potpuni idiot da u 21. veku veruje u čojstvo koje prodaju političari u foteljama i ratni profiteri. Nikada nije bilo ni grama časti u ratu. Književnost, umetnost, politika pokušavali su da prikažu herojstvo u tome, a nema ničeg herojskog – rat je glupost, rat je besmislica, i meni su zastrašujući ljudi koji takve priče zagovaraju ili slede. „Zamisli, rodiš se kao mrav. Čitav život vredno radiš... a onda se nađe neka budala i jednim potezom noge sve to prekine“, razmišlja junak dok njegov drug uništava mravinjak. Kakav motiv za život pronalazite kraj te mogućnosti da u trenutku nestanemo „iz nečije čiste obijesti“? Znam da ću zvučati krajnje neoriginalno, ali – ljubav. Sva živa bića, i životinje – pa i cveće verovatno – imaju potrebu da osećaju ljubav. To je univerzalna težnja u nama. Čak i ako je samo težnja, vodi te kroz život, a ako je ostvarena, osećaš potrebu da je neguješ. Andrej Tarkovski je rekao da je smisao života ljubav i žrtva. Tu se može staviti znak jednakosti. LJubav je nešto što se daje; ako očekuješ da ćeš primiti nešto zauzvrat, to nije ljubav. Moj roman može izgledati tamno, imati prizvuka nihilizma. Uvek ga, međutim, doživljavam kao roman koji slavi život, i takav sam u principu i ja. Prosto ne mogu da odbacim sve lepe stvari. Moj prijatelj Miroslav Gojković napisao je stih „Video sam čudesna spasenja gospodnja“. U životu se ta spasenja dešavaju. Postoje situacije u kojima si izbavljen iz blata. Ako osećaš zahvalnost, osećaš i ljubav. Ako osećaš ljubav, onda si ostvareno ljudsko biće. „Mulat – albino – komarac“ stih je legendarne Nirvanine pesme, koji družina iz romana neuspešno pokušava da shvati. A junaci su iz te muzike čupali smisao života... Zato sam se i odlučio da dam taj naslov romanu; to i jeste bit cele priče. Sada je najlakše otići na internet, pronaći tekst, dobiti tablaturu. Tada je bilo nemoguće, pogotovo u malim mestima u kojima se ratovalo. Te smo albume presnimavali po stotinu puta, i fascinira me što su takvi stihovi, toliko od nas odvojeni, a toliko bitni, na kraju ispali nešto banalno. Ali banalnost ne umanjuje značaj te muzike, naprotiv. Devedesetih je život bio zakočen. Život se odvijao svuda naokolo, postojao je Sijetl, a nama je to sve bilo nestvarno. Potreba da se otkrije šta to Kurt Kobejn peva, veza je sa normalnim životom; upornost da se živi uprkos svemu. I to je vrsta ljubavi – čovek pronalazi energiju da bi otkrio tekst koji je krajnje banalan, ali to otkriće je jedan korak kroz život. Došao si do rešenja, i ideš dalje. To nas je održavalo u životu. Šta trenutno pišete? Radim na romanu koji sam počeo pisati pre Mulata, albina, komarca, ali sam tada shvatio da je preobiman. Odložio sam ga zbog tehničkih stvari, bili su mi potrebni neki podaci, i sada sam se vratio tom rukopisu. Definicija je možda i pogrešna, ali to je roman o pisanju romana. Kada uđete u tekst, dešavaju se čudne stvari; sam život oko vas počinje se menjati. I zato je to roman o čudesnim „događajima“ koji se dešavaju dok se roman piše. Nadam se da će u doglednom periodu biti gotova barem prva ruka.