Život u tuđoj zemlji

Čast da otvori 48. Fest pripala je filmu Otac reditelja Srdana Golubovića. O ovom dugoočekivanom filmu govorilo se i pisalo znatno pre njegove beogradske (srpske) premijere a beogradska publika je imala priliku da ga vidi svega nekoliko dana nakon njegove svetske premijere na Filmskom festivalu u Berlinu, odakle se Srdan Golubović vratio ovenčan sa dve nagrade: jednom koju dodeljuje Ekumenski žiri, te nagradom publike specijalnog programa Panorama. Dugo nije bilo srpskog filma na koji se toliko tipovalo kao na nacionalnu uzdanicu, pa čak i kao na marker koji bi aktuelnom srpskom kinematografskom trenutku služio u revitalizacijske svrhe, kao što je to slučaj sa filmom Otac, iako je paradoks ovog filma da je manjinska koprodukcija čak šest zemalja. Sudeći po reakcijama beogradske publike, ali i većeg dela stručne javnosti, Otac je umnogome ispunio ova očekivanja. Otac je opor, gorak i težak film, i pripada sve brojnijoj porodici angažovanog filma koja terapeutski eskapizam radije zamenjuje jednom vrstom kritičke opservacije, nakon koje i društvu koje se kritički mikroskopira ali i gledaocima ostaje jedna vrsta uznemirujuće nelagode. Otac govori o Nikoli, radniku kojem su oduzeta prava na podizanje vlastite dece i koji pešači do Beograda iz malog grada u Srbiji, kako bi molbu da sme podizati vlastitu decu uručio lično ministru. U ulozi Nikole, briljira hrvatski glumac Goran Bogdan. Otac je na momente moćan, sugestivan i snažan film, a dve scene (susret Nikole sa vukovima i završni, maestralni kadar u kojem Nikola na prostrtom belom stolnjaku jede hleb) jesu ne samo kadrovi izuzetne lepote, nego po snazi inscenacije, antologijski. Otac je film, i toga moramo biti svesni, kojem se može prigovoriti na nekoliko planova, pre svega dramaturškom. Scena sa izbeglicama, na primer, potpuno je disfunkcionalna i ona se kasnije ne konektuje ni na jednu sadržajnu pretpostavku filma. Supruga se u nekom trenutku potpuno gubi iz vida i ne vidimo je kasnije. Motivacijski plan Nikolinog putovanja takođe zahteva izvesna dodatna pojašnjenja (razlozi za skretanja i udaljavanja)… No, kako god, dobro je ali i indikativno što je ovogodišnji Fest otpočeo upravo Ocem, jer je Golubovićev film indikator za dobar deo do sada viđenih filmova, u smislu da nam prikazuju svet bez radosti, lepote ali i bez kočnica i smernica. Ako postoji film koji je u tom smislu najdalje odmakao i koji je za sada najveći kreativni vrhunac Festa, ali, i više od toga, jedini film koji radikalno pomera granice, onda je to kolumbijski film Monos reditelja Alehandra Landesa. Ovaj je film postao film kultnog statusa praktično odmah po svom pojavljivanju. Po inventivnosti, po razornoj energiji koja u svetskom filmu ostaje bez presedana, po odsustvu kompromisa, ova metafora o globalnom društvu „ispričana“ iz perspektive jedne adolescentske gerilske grupe (gerilska borba je decenijama u Kolumbiji bila prava otvorena vena), Monos je kongenijalna sinteza ali i filmska nadogradnja Goldingovog Gospodara muva i filma Lindzija Andersona Kad bi… u čijoj sablasnoj završnici odjekuju detonacije jednog suvišnog sveta i društva… U konstelaciji velikih filmova i velikih rediteljskih imena, kojima Fest ni ove godine ne oskudeva, Monos je veliko iznenađenje. A jedna od globalnih festivalskih strategija upravo tome i služi: da gledaoca iznenadi i pokaže mu da i filmovi drugog plana i takozvana autsajderska estetika ne moraju nužno biti u senci izvikanih imena i velikih kinematografija. Jedan od takvih filmova je i sudanski Umrećeš u dvadesetoj reditelja Amdžada Abu Alale. Ovaj film izuzetne vizuelne lepote, koji pre svega zapanjuje svojim profesionalnim standardima, posve neprimerenim za jednu fiktivnu kinematografiju, kakva je sudanska, po lepoti stila ali i teološkom upitniku o smislu i svrsi determinizma, svojevrsna je lektira za deterministe. Umrećeš u dvadesetoj je film jasne, precizne artikulacije i pojedine njegove sekvence podsećaju na ranog Abuladzea (na film Molba, na primer). Iako je narativni okvir filma pomalo akademičan, Umrećeš u dvadesetoj konzistentno istrajava na jednoj vrsti koncepta u kojem je navodni teološki okvir filma samo povod za promišljanje slobode i uloge individue u sputavajućim okvirima kolektivnog nasleđa. I još jedan film „trećeg sveta“ obeležio je svojim kvalitetom prve festovske dane. U pitanju je brazilski film Nevidljivi život, reditelja Karima Ajnuza. Iako retro rafinmana, Nevidljivi život je film izrazitih melodramskih potencijala, u kojem je priča o dve sestre koje razdvaja neumoljivi konzervativizam njihove porodice, žanrovski okvir samo prividno sputavajućeg karaktera, jer dopušta savršeni sinhronicitet između intimnog, melodramskog plana i ubojite kritike i raskrinkavanja stega brazilskog društva. Istina, starog beogradskog znanca Hirokazu Kore-ede, japanskog velikana u čijem novom filmu ne samo da nema ničeg od Japana, no ni prepoznatljivih stilskih odlika koje su Kore-edu učinili modernim klasikom. Istina je, ako ništa, nezaobilazan film iz razloga što u njemu nastupaju dve glumačke institucije francuskog filma, Katrin Danev i Žilijet Binoš, koja je na svom kreativnom vrhuncu pristala da ulogom ćerke faktički statira pored još jedne bravure Danev. U svom francuskom izdanju, inscenacijski, Kore-eda je više na tragu Žaka Riveta, te Olivijea Asajesa no što otkriva prostore za inovaciju svog rediteljskog rukopisa. Vredan pažnje je i grčki film Otpisan reditelja Zaharijasa Mavroeidisa. U njemu se svet sinova i svet očeva interferiraju u jednoj nemogućoj identifikacijskoj perspektivi. Ono što deli svet Arisa, glavnog junaka filma i njegovog dede u čijem se domu skrasio nisu samo naslage porodičnih tajni, no suštinska nemogućnost savremenosti da replicira prošlosti. Kanadski film Easy Land rediteljke Sanje Živković sa izvanrednom Mirjanom Joković, koja je plenila kako filmski tako i na konferenciji za štampu, aktuelizira bolnu temu srpskih migranata koji u tuđem svetu (Kanada) pokušavaju da se ne samo ekonomski integrišu, no da se dostojanstveno nose sa svim problemima koje nosi život u tuđoj zemlji. Fest ove godine ima dobru regionalnu ponudu. Par dobrih hrvatskih filmova i kvalitetni izbor iz Slovenije. Od hrvatskih filmova, utisak je ostavio debitantski film Jure Pavlovića Mater koji u potpunosti nosi izvanredna Daria Lorenci Flatz. Ovaj film, kojem zameraju njegovu navodnu implementaciju imanentno rumunske filmske poetike i stila, mnogo više duguje hrvatskim uzorima. U nemogućem spoju tipa filma koji pokušava da fuzioniše Krešu Golika sa Antom Babajom iz filma Mirisi, zlato tamjan, Pavlović pokušava da uslovno depolitizuje hrvatski filmski prostor emocionalnim sadržajima koji su veoma intimni i lični. I, naravno, velika rediteljska imena nezaobilazna su te je osvrt na festovske dane nezamisliv bez pominjanja filmova DŽima DŽarmuša Mrtvi ne umiru, Klinta Istvuda Ričard DŽuel, Atoma Egojana Počasni gost te naročito Alehandra Amenabara Za vreme rata u kojem on, izvanredno inventivno i dinamično, konfrontira moralne zablude vrhunskog intelektualca (Migela de Unamuna) i represivnog aparata koji 1936. vodi konsolidaciji frankističke vlasti. Ono što može da čudi jeste da je Fest praktično sve autorske vedete (uz jedva poneki izuzetak) ponudio u tri prva festivalska dana. To, taktički govoreći, i nije loš potez, jer u startu služi legitimaciji ali legitimizaciji festivalske svrhe. Beograd svakako ne zaostaje za svetom u velikim imenima, ali zaostaje u malim.