Kako su baš nama zapali oni primitivni

Prva osobina primitivnog čoveka, jeste da se boji svega što ne razume, a na prvom mestu se boji pameti, rekao je Jovan Dučić. Pa se više od pola veka kasnije nasmejao sa nekog boljeg mesta, malo iz sažaljenja, a malo i potcenjivački. Kako su baš nama zapali oni primitivni? Naizgled okuraženi, ali ipak istinski uplašeni da će ih raskrinkati neki novi Tesla, Pupin, Andrić ili Crnjanski... U pitanju je „samo“ par tuča, nasilje nad ženama (udaranje štakom), unošenje oružja, protivpravno lišavanje slobode, govor mržnje, pretnje trudnici, pokušaj samoubistva... Ne govorim o horor filmu, već o programskoj šemi na srpskim kanalima sa nacionalnom frekvencijom. Govorim o rijaliti programima, i njihovim emiterima. Opšti pružaoci medijskih usluga prema postojećim propisima moraju da emituju kulturni, naučni, dečji i dokumentarni program. Svedoci smo da se ti propisi konstantno krše, te se i nameće pitanje – zašto se ljudima onemogućuje izbor? To pitanje se ponavlja 42.852 puta. Svaki potpis je dokaz za to. Prošle godine 4. decembra, TV Pink emituje osam sati i 45 minuta rijaliti programa, što je preko trećine programa, dok Hepi 11 sati i 30 minuta, dakle skoro polovina programa. To su vrednosti koje se nameću mojoj, ali i budućim generacijama. Vrednosti od kojih beže moji drugari. I moguće je da ćemo pet godina mature slaviti kod Ane u Beču, a deset kod Alekseja u Minhenu. Sve su glasniji takvi predlozi, a razumljiv argument je - većini je to bliže. Većini koja je bila u onih 51.000 mladih koji godišnje napuste Srbiju. Da li je misleća omladina nepoželjna? Nametnut nam je teatar apsurda i reditelja znamo, samo mi u njemu ne želimo da statiramo, a ni da glumimo, čak ni da gledamo to. Naš teatar je teatar kulture, smisla. Teatar kog svi žele da budu deo, a ne moraju. Teatar koji broji 42.852 člana. Potpisa. Građana. Teatar u kom je svaki napravljeni korak, korak bliže do kulture. Stigli smo do onog ključnog, ali još uvek nismo ispunili cilj. I posledice su vidljive, umesto nove doktorke Ide Jovanović ili doktora Boška Đukanovića, koji uz svoja imena nose težinu zvanja najboljih u struci, najboljih koji su ostali u Srbiji da za male pare leče nas, dobijamo ipak rijaliti nadrilekare poput Miroljuba Petrovića, kakvi iza sebe ostavljaju beživotna tela i poruku – u Srbiji je to nekažnjeno. I ne ostaje samo to nekažnjeno, već i sve druge prijave upućene REM-u, u pitanju su hiljade, a odgovor je istovetan. Tišina. Ukazali smo na govor mržnje i vređanje profesora Danijela Sinanija, ukazali smo na sve tipove nasilja u rijaliti programima. Prijave podnosimo, a odgovore dobijamo, nedvosmisleno. Gospodi sa pomenutih televizija je sve dozvoljeno. Na sastanku sa poslanicima vladajuće većine i Skupštinskim odborom za kulturu i informisanje rečeno nam je da nema vremena za ovaj zakon, jer je sva pažnja usmerena ka istorijskom budžetu. Plašim se samo da će istorija pamtiti i svaku mladu glavu koja je postupila po nametnutom im šablonu nasilja, a vladajuća garnitura na to ostala nema. Kampanju „U ime kulture “ pokrenuli su UZUZ i Srbija u pokretu, i zajedno sa 42.852 potpisnika, preko 150 aktivista iz 30 lokalnih zajednica smo uspeli da se Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o elektronskim medijima nađe u skupštinskoj proceduri. Sa nizom performansa ova inicijativa podigla je svest ljudi o ovom i mnogim drugim problemima. Na rijaliti uvrede, javnost smo budili knjigama, te je u velikoj akciji sakupljeno više od 2.500 knjiga, koje su donirane seoskim školama. Pomenutim zakonom onemogućuje se uživo emitovanje rijaliti programa, koji se ograničava na tri sata u periodu 7-23 časa, a uvodi se po pola sata obaveznog kulturnog programa za decu i maloletnike. I Kalimero je uz nas, a na našu svakodnevicu još jednom razočarano ponavlja: „Ovo je nepravda!“