Majmun, orah, dete, vo, rogovi

Sedam sekundi pošto me je vrlopoštovani gos’n Ćulibrk, najkonkretniji glavni i odgovorni urednik nekih novina u Srbalja, nazvao i zamolio da mu u pisanoj formi, najkasnije do ponedeljka, isporučim svoje omaleno guštersko iskustvo u politici i upotpunim vitraž zvani PPSS (Politička Pijačna Scena Srbije), znao sam da će se taj ponedeljak završiti u utorak. Nekih sedam sekundi pre no me je nazvao, završio sam razgovor sa uvaženim i ništamanjepoštovanim članom predsedništva PSG, advokatom Radomirom Đunićem iz Loznice. U tom kratkom i napetom razgovoru, Đunić mi je preneo kako mu je naša, vrlouvažena poverenica PSG iz Šapca, gospođa LJiljana Perić, vidno potresena, ispričala kako je prethodnu noć zaspala tiho, mirno, devojačkim snom, da bi se sledećeg jutra, na sopstveni užas - probudila na Zelenovićevoj listi. Ona je pozvala gos’n Đunića da mu to lično saopšti, i to je sasvim korektno, a Đunić joj je kao čovek od pravnih akata jasno predočio da je to po statutu Pokreta - automatsko isključenje iz istoga, i to je takođe u potpunom redu. Uvaženi Đunić je nije osuđivao, nisam ni ja. Dugujem kafu i Zelenoviću i deci jedan od pet, nazvaću i gospođu Perić, brzih dana kad bude vrijeme za to, razgovor je nužan. Otklanja nedoumice. Želim na kraju krajeva iz njihovih usta da čujem njihove razloge za nešto o čemu smo i sami onoliko dumali u PSG, praveći mesecima male interne tribine, konsultujući se sa bilo kim ko ima svakojako iskustvo u politici, spolja ili iznutra, da bismo došli do najpragmatičnijeg i najkorisnijeg mogućeg rešenja. Politika u svom većinskom delu, upravo to i jeste, traženje najpragmatičnijeg rešenja u korist zajednice u kojoj živimo. Svi razlozi za bojkot bili su apsolutno validni, baš kao i svaki razlog za izlazak na izbore, ali to je sada najmanje bitno. Rubikon je pređen, nema nazad. Dan pre no me je Ćulibrk uposlio da mu kuckam tekst, umesto da se kao sva deca provodim petkom noću, Vojislav Voja Brajović, Koštuničin stodnevni ministar kulture i Tadićev savetnik, obučen u kostim Belog, u garderobi se naglas, glasom Voje Brajovića, svađao sa samim sobom: „Bože! Marko Đurišić!? Pa on je trebalo da bude naslednik…Đinđića, …ne mogu da verujem…“ Dok je Vojislav vikao na Voju umesto da se preslišava tone teksta, ja sam, umesto da prelistam svoje dve tone, slušao mog druga Čapka iz Stalaća, amaterskog glumca i otpravnika vozova, poštenog i srčanog srpskog oca i domaćina, od prvog dana, tvrdog vernika Srpskog pokreta obnove. Do današnjeg dana. „Majku im jebem izdajničku! Na listi sa ovim izdajnicima i govnima?! Za mene su posle trijes godina mrtvi. Daj mi šta god treba za taj PSG, za tebe ću sve da napravim, znam te od tvoje osme godine u dušu. Samo nemoj Dražu da mi diraš, molim te.“ Čapkunoviću svetenejebalo, da li je moguće da SPO još uvek postoji, zgranem se ja i obećam Čapku da neću da diram 70 godina pokojnog đenerala, ponajviše zbog loše karme celokupne Srbije, koja je sa vazda obrnutom logikom, mesto da gradi prostor i vreme za one koji dolaze, čačkala po onima koji su davno otišli. Baobab nacija. Spremna da u besu iseče granu na kojoj sedi, svaki put kad neki gad našu prelepu krošnju nazove korenjem. Čapku je svakako bilo gore nego meni: taj omaleni ustav, statut pokreta kojem predsedavam izneverio je pojedinac, a negde u Srbiji, u gradu Todora od Stalaća, cela jedna partija izneverila je čoveka. Vernog čoveka. Izdaja dakle ima više oblika i nisu nužno možda sve izdaje, krhko je delo čovek, koliko god britanski špijun Vilijam Šekspir, perfidno to stavljajući u usta nekakvog danskog kraljevića, tvrdio da je reč o remek-delu. Moja krhka malenkost, drugosrbijanac i propali narkoman koji šamara autobuse, vaspitana je na sreću ili na žalost, da se vo veže za rogove, čovek za reč. „Nemam ništa osim uvjerenja da sam častan i kada bi mi to oduzeli, bio bih ruševina”, zavapio je, zazivajući Alaha, Ahmed ili Ahmet Nurudin da mu pomogne da se, u času kada cunami nepredviđenog spleta okolnosti bez milosti uništava sve što su njegove svetovne oči mislile da vide, čvrsto uhvati za jedini noseći stub koji je verovao da ga može spasti. Čast. Čast, koje nema bez reči, koja beše u početku svega. Sledeća rečenica svete knjige, tog moralnog bontona, „i reč beše u Boga“, implicira da je ista izgubila svaku vrednost i smisao, onog momenta kad je prešla u ruke njegove najnesavršenije tvorevine, čoveka. Ne mogu ipak da zameram nikome ko veruje da spasava ono što se spasti može. Taj deo opozicije liči na ono nesrećno majmunče u kultnom filmu Ta divna stvorenja, koje našavši orah u deblu drveta, ima ozbiljnu dilemu: ako pusti čvrsto stisnutu šaku u kojoj drži orah, moći će da izvuče šaku i bude slobodan, ali ostaje bez oraha. Noć pada, majmunče i dalje drži čvrsto stisnutu šaku, ne želeći da pusti orah i ostaje zarobljenik debla. Krtice koje pak ulaze u savez sa hijenama odavno depersonalizovanim, nisu vredne pomena. Gde se to zaglavila srpska politička scena sa koje su poodavno amputirane i čast i reč? I gde to zapravo vodi? Hajde da za trenutak pogledamo u sebe i uradimo ono što uvek treba uraditi kad se to krhko, nesavršeno delo, zvano čovek, zaglavi. Hajde dakle da se vratimo na fabrička podešavanja. Kada sam, u sada već i vrapcima znanoj priči o pokušaju podmićivanja lilihipom od pola miliona od strane deteta, kome niko nije hteo da dođe na rođendan, njegovom emisaru rekao da čast i reč nisu na prodaju, emisar je zastao, ali se nije dao zbuniti: „Ali zašto? Pa to je normalno?“ Nisam pokušavao uzaludno da mu objasnim da je jedan od mojih razloga za ulazak u ovo blato, upravo to što su takve stvari postale normalne. Više sam likovao zbog toga što imam konačno priliku da kažem da nisu. Koliko sam kasnije čuo, ni emisar se nije dobro proveo, izložen gnevu histeričnog deteta koje je valjda od tolikog nespavanja, urlalo i bacalo stvari po dečjoj sobi, koju u iskrivljenoj slici zovemo predsedničkim kabinetom, i zareklo se svom vernom drugu koga je poslalo da završi povereni posao, da se više nikada neće igrati s njim i da od njega neće dobiti nijednu novu loptu, električni autić ili bager koji u sobu bude ušao. Dete je, polazeći sa vrlo pogrešnog stanovišta svojih pak fabričkih podešavanja, mislilo da je trebalo ponuditi veći i šareniji lilihip. Teško mu se, međutim, moglo objasniti da bi efekat bio isti, sve i da je doteralo kamion milke s lešnicima i suvim grožđem. Jadno dete. Jadni vala i mi s takvom decom. Nisu krivi ni majmun, ni dete, ni krtice, ni hijene. Hajde da pogledamo u sebe i vratimo se na fabrička podešavanja. Ako fabrike još uvek rade.