Upokojenje jedne institucije

U vreme komunističkog jednoumlja i Brozove diktature, prognani univerzitetski profesori nisu poslati u gulage već im je dozvoljeno da osnuju institut. Skoro 39 godina kasnije Vučićeva demokratija je smislila kako da popravi ovu istorijsku nepravdu i odlučila da intelektualnim disidentima „pomogne“ tako što će ih staviti pod žestoku kontrolu naprednjačkog intelektualnog (Megatrend?) kadra. Šta bi zlobnije mogli da smisle od toga da Institut za filozofiju i društvenu teoriju, koji su svojevremeno osnovali najistaknutiji antiratni mislioci, poklone Šešeljevim obožavaocima iz devedesetih i današnjim poštovaocima njegovog najistaknutijeg učenika? Naravno, partijsko preuzimanje Instituta koji su osnovali Zagorka Golubović, Miladin Životić, Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov, Svetozar Stojanović, LJubomir Tadić i Trivo Inđić samo je bonus u naprednjačkom grabežu i pokoravanju svih institucija, čak i onih koje po još uvek važećem Ustavu ne bi smeli ni da pipnu. Recimo – Univerziteta u Beogradu. Ali, uz već preuzeti Ustavni sud i iznenađujuće inertni rektorat, i to je moguće. Sasvim je dovoljno da iskoriste jednu nejasnoću u zakonu i da u upravne odbore instituta, koji su pri Univerzitetu većinski, postave svoj kadar koji će lagodno izabrati podobnog direktora. A nakon toga ne samo da će moći da finansijski udobno smeste svoje pristalice i operu njihove sumnjive diplome, tako što će sumnjive doktore nauka postaviti kao naučne saradnike i istraživače, već će moći i da šikaniraju prave intelektualce. Bar one koje ne mogu ni da potkupe, ni da zaplaše i koji odbijaju da ih poštuju i pored 112 odsto glasova osvojenih na izborima i 114 odsto osvojenih tabloida koji baš umeju da oblate tu „lažnu elitu“. „Institut je mesto kritičke misli. On je osnovan kao takav, tokom devedesetih je okupljao različite struje i zahvaljujući tome ima nagradu za kritičku misao, Miladina Životića, koji je jedan od najistaknutijih antiratno angažovanih mislilaca tokom devedesetih i koji je išao u Sarajevo tokom njegove opsade. Mi imamo jasno profilisan kritički aspekt našeg rada, koji danas kada se sve pokušava staviti pod kontrolu, apsolutno ne odgovara trenutnom režimu. U smislu toga mi smo na udaru ne zbog finansija koje posedujemo, kao što su neki drugi instituti (recimo Institut u Vinči), već zbog toga što smo potencijal za kritiku režima. Zato i ne bi trebalo da čudi što su nam u martu prošle godine nametnuli UO sa Zoranom Avramovićem na čelu, koji je prvo bio visokopozicioniran u Šešeljevoj stranci, a onda u SNS-u, i koji ima dugu istoriju napada na Institut - zahvaljujući njemu i njegovim kontaktima smo izgubili prostorije i projekat u okviru Regionalnog naučnog centra u Novom Sadu. Verovatno mu smeta to što nikada nije primljen u radni odnos jer su prethodni direktori smatrali da njegov rad nije dovoljno kvalitetan da bi radio na Institutu“, kaže naučna saradnica Gazela Pudar Draško. Institut za filozofiju i društvenu teoriju je osnovalo sedmoro profesora Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta koji su zbog kritičke misli bili udaljeni iz nastave, a nakon njih tu su radili Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Zoran Đinđić, Vesna Pešić... O značaju institucije govori knjiga „Građenje jedne kontrainstitucije. Istorija Instituta za filozofiju i društvenu teoriju“, autora Igora Cvejića, Olge Nikolić i Mihala Sladečeka, a o značaju onih koji su na njemu radili govori recenzent knjige Đorđe Pavićević: „To su ljudi koji nisu trpeli autoritete i negovali su duh i otpor prema nametanju svakome ko nema dovoljno legitimiteta da bude autoritet“. Najpreciznija definicija se možda može naći na sajtu Instituta i ona glasi: „NJihove vizije pravednog i uljudnog društva nisu bile istovetne, ali detekcije nepravdi postojećeg jesu. Zajednička im je takođe bila i smelost javnog istupanja i argumentovanog zastupanja vlastitih pogleda, bilo da su branili pravo na kritičku reč u socijalističkoj Jugoslaviji, bilo da su ustajali protiv bezumlja miloševićevske Srbije.“ A onda su stigli naprednjaci i otvorilo se pitanje – šta takva institucija može da ima zajedničko sa novim predsednikom UO dr Zoranom Avramovićem, profesorom na Megatrendu? Konkretnije, sa čovekom koji je kao predsednik Odbora Sajma knjiga proterao sa svog mesta izdavačku kuću Karpos (izdaju neke nebitne pisce poput Denija de Ružmona, Plutarha i Seneku), da bi na njihovo mesto postavio štand „Velike Srbije“ sa knjigama jednog jedinog pisca – Šešelja. I njegovim delima poput „Ubistvo mafijaškog premijera Zorana Đinđića“, koja ne samo da su po ukusu predsednika UO Instituta za filozofiju, već i „reklamiraju“ Đinđića, filozofa i nekadašnjeg istraživača Instituta. Biće, ipak, da se u tom podatku ne može tražiti sličnost, a ni alibi za ovakvo imenovanje. I da je ideja aktuelne vlasti malo više zasnovana na činjenici da je Avramović bio istaknuti član SRS-a u vreme kada je Šešelj nametnuo zakon kojim je ukinuta autonomija Univerziteta i da je danas više nego spreman da tako nešto ponovi. To se jasno vidi i iz njegovog javnog odgovora zaposlenima na Institutu (tvrdi da njegovo imenovanje spore četiri člana kolektiva, a u pitanju je 40 od 42) u kom kaže. „Zalažu se za povratak samoupravnih odnosa u nauku, a to praktično znači da država prosleđuje novac građana, a oni će da upravljaju po svome.“ Kakav bezobrazluk sa njihove strane! Pa to bi bilo isto kao kada bi se pravosuđe zalagalo da samostalno donosi presude umesto da presuđuje po volji SNS-a koji mu distribuira novac građana. Ili kada bi nezavisna kontrolna tela, poput zaštitnika građana ili revizora, zbilja htela da kontrolišu rad vlasti, za šta su po zakonima ove zemlje plaćena! To nikako ne možemo da dopustimo. I nećemo, ako je suditi po potezima koje aktuelna vlast vuče. Prvo je pokušala da Institutu nametne UO po svojoj meri, ali su zaposleni sprečili njegovo konstituisanje. Onda su zamenili kandidate, ali su ostavili Avramovića na mestu predsednika UO. U toj igri su se malo i zaneli pa su jednog spornog kandidata ( Dragana Simeunović sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu) zamenili drugim, po zaposlene još spornijim jer je u direktnom sukobu interesa. Međutim, nisu insistirali na tome da se taj „ulepšan“ UO konstituiše već su strpljivo sačekali da istekne mandat prethodnog direktora dr Petra Bojanića, da bi potom preko Ministarstva prosvete nametnuli svog v. d. direktora dr Veselina Mitrovića. Naravno, čoveka koji ne dolazi iz kolektiva, koji nije podržan od kolektiva i koji je širokoj javnosti postao poznat tek pre dve nedelje kada je privremeno obustavio redovan rad i plate zaposlenih, odbijajući da potpiše neophodna dokumenta. Srećom, nakon injekcije samopouzdanja koju mu je u vidu dopisa uputilo Ministarstvo prosvete, ponovo je počeo da potpisuje. „UO postoji formalno i na papiru, ali je kolektiv sprečio njegovo konstituisanje iskoristivši svoje pravo na institucionalnu neposlušnost. Odlučili su da ne produbljuje krizu, UO se ne sastaje, a čeka se da istekne šest meseci od imenovanja v. d. direktora. Nakon toga ministarstvo može da ga imenuje na četiri godine i mi tada više ne možemo da uradimo ništa“, objašnjava Gazela Pudar Draško. Zbog toga je Naučno veće Instituta uputilo pismo Vladi, Ministarstvu prosvete i Rektoratu tražeći hitnu reakciju koja bi im omogućila normalno funkcionisanje Instituta. Podsetili su na sve sastanke koje su do sada imali sa predstavnicima Ministarstva i na obećanje da će problem biti rešen. „Naprotiv, kolektiv je bio suočen sa potezima nametnutog v. d. direktora koji su ozbiljno ugrozili ugled instituta i kolektiv izložili dodatnom pritisku i neizvesnosti“, kaže se u pismu, a potom se nabrajaju potezi dr Mitrovića koji su štetili radu Instituta i stvarali pritisak na zaposlene („Pretio je otkazima kolegama koji su ukazivali na pojedine aspekte problema u kome se nalazi Institut“ ili „Insistirao da se na mrežama i sajtu objavi demanti koji je sadržao niz neistina“). Bilo bi lepo da ovog puta odgovor stigne, a da oni koji ga budu pisali razmisle (bar rektorka, ako ne i ostali), da li bi Miladin Životić, da je živ, radije išao u gulag ili služio aktuelnoj ponudi.