Ne ćutim – to je moj posao

Za 8. mart, poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković otvorila je Salon nobelovki u Muzeju knjige Adligat jer su, kako kaže, kultura i umetnost svest i savest tog društva, njegova etička vertikala, prošlost koja određuje budućnost i sadašnjost koja u sebi zbira oba vremenska okvira. „Pokušajte da zamislite kako bi književnost Srbije, njena umetnost, izgledale bez, recimo, Isidore Sekulić, Desanke Maksimović, Svetlane Velmar Janković, Grozdane Olujić, Milice Stojadinović Srpkinje, pa sve do Jefimije, prve pesnikinje u srpskoj književnosti. Ili, takođe, kako bi svetska književnost izgledala bez 15 nobelovki koje su do sada dobile ovu nagradu, poput Selme Lagerlef, Perl Bak, Alis Manro, Doris Lesing, Neli Zaks”... kaže na početku razgovora Brankica Janković, objašnjavajući da je i na taj način želela da se pokaže da Srbija jeste deo sveta. Šta ova originalna izložba još nudi posetiocima? Ovo će biti stalna izložba, a posetioci će moći da vide i tipične stolice iz zemalja iz kojih potiču nobelovke, kao i njihove fotografije i vredne artefakte i dela, i sve to biće deo kulturne ponude Beograda i Srbije na umetničkoj mapi sveta. Sigurna sam da će privući mnogo ljubitelja, ne samo pisane reči, već istinske poznavaoce kulture. U Muzeju knjige Adligat nalaze se još i dragoceni eksponati iz srpske i svetske istorije književnosti, blizu dva miliona knjiga, desetine legata istaknutih umetnika, akademika, književnika i glumaca, Teslina pisma o Pupinu, 20 pisama Save Šumanovića, pismo Hajduk Veljka Petrovića, potpisana Napoleonova povelja i još mnogo toga, čime se ponosimo. Uspeli ste da se o rodnoj ravnopravnosti već treću godinu priča i na Kopaonik biznis forumu – ove godine o ravnopravnosti kao uslovu održivog razvoja na lokalu. Kakav je položaj žena na lokalnom nivou i u kakvoj su vezi ravnopravnost žena i srpska ekonomija? U direktnoj i konkretnoj – žene, posebno iz seoskih sredina, izuzetno su važan resurs i treba prilagođavati i uslove na tržištu rada njihovim mogućnostima u cilju smanjenja formalne nezaposlenosti (jer one i te kako rade neplaćene poslove), čime će se rešavati i pitanja njihove socijalne, zdravstvene i penzijsko-invalidske zaštite – a one imaju mnogo toga da daju i društvu i državi – ozbiljna znanja i iskustva u vođenju domaćinstva, obradi zemlje, uz istovremenu posvećenost deci i porodici – zamislite kakav je to kapacitet. Ove godine smo dobili sve pohvale da je naš panel bio „najživotniji“ na KBF. Prvi put je učestvovala jedna žena sa sela, poljoprivrednica i aktivistkinja, i objasnila kako kupovina jednog plastenika i kopačice osnažuje jednu ženu i porodicu i kako se to reflektuje na održivi razvoj i ekonomiju države. Predsednik opštine Medveđa podelio je svoje iskustvo o ravnopravnosti u multinacionalnoj i siromašnoj sredini, a onda su i direktor Hemofarma i direktorka Masterkarda izneli svoja kompanijska znanja i iskustva, a imali smo i pogled sa globalnog UN nivoa.Takođe, uz pomoć Kraljevine Norveške jačamo lokalne sredine radi unapređenja zaštite prava na ravnopravnost. Koliko je u tom smislu slučaj Marije Lukić važan i šta on pokazuje? NJen slučaj nedvosmisleno pokazuje koliko je ženi u maloj sredini teško da izađe i kaže kada su joj prava ugrožena. Ona je, sa jedne strane, žrtva lokalnog moćnika, tzv. Jutke, a sa druge strane izložena je i manipulaciji u političke svrhe. On je u politici skoro 20 godina i nikom nije palo na pamet da se ranije pozabavi njegovim likom i nedelom. Milutin Jeličić je klasičan primer patrijarhalnog obrasca ponašanja u svom najgorem obliku. To je ono sa čim se suočavaju žene na lokalu, ali mora se priznati da je njena borba, bez obzira na sve prateće negativne pojave, probudila žensku solidarnost i skrenula pažnju na velike probleme žena u pogledu seksualnog uznemiravanja, koje inače retko prijavljuju obeshrabrene i nedovoljno osnažene iz raznih razloga. Predugo su i bile ućutkivane, slanjem poruke da ima stvari o kojima je bolje da ne govorimo. Nadam se da će posle ovog slučaja takva ponašanja biti javno osuđivana i da će sve više žena da prijavljuje seksualno uznemiravanje. Jedini način da popravljamo stvari u društvu je da o tome govorimo i iznalazimo najadekvatnija rešenja, a ne da stavljamo stvari pod tepih i čekamo da prođe. „N. B“, (kako ste subjekt identifikovali na sajtu Kancelarije) koji je prilikom posete predsednika Vučića izjavio „Kod nas se, predsedniče, kaže, da morate da spavate sa Mađaricom, da biste dobro naučili mađarski jezik“ postupio je po vašoj preporuci i izvinio se svim ženama, naročito Mađaricama, a na osnovu vašeg mišljenja iz septembra 2019. da ih je time uvredio. Zašto vam na sajtu stoje inicijali? Da, postupio je po našoj preporuci i uputio je javno izvinjenje svim ženama, a posebno pripadnicama mađarske nacionalne manjine. Izvinjenje direktora turističke organizacije Novog Bečeja objavljeno je u Politici. Inicijali na sajtu su u skladu sa Zakonom i pravilima anonimizacije. Da li se ministar Zoran Đorđević, koji je nakon citiranja Jovana Dučića da „žene vole bogataše jer su one uvek sirote“ „pokajao“? Da li se neko iskreno pokajao ili je to morao, odnosno kalkulisao, nije na nama da procenjujemo. Izvinio se, i to bi u ovom slučaju bilo to. Kakva je bila vaša reakcija na diskriminatorski tretman Zorane Mihajlović, na sednici Narodne skupštine krajem januara? Način vođenja rasprave u našoj Narodnoj skupštini prečesto je neprimeren i nekoristan za teme o kojima se raspravlja na mestu gde se donose najvažnije odluke za život građana. Žene jesu češće izložene napadu ili diskreditovane zbog toga što su žene, ali nije ništa drugačija situacija ni kada su u pitanju politički neistomišljenici ili ljudi koji imaju drugačije mišljenje o nekom pitanju. Oni se doživljavaju kao neprijatelji, a ne kao politički neistomišljenici. Mi smo često upozoravali na to da je takav govor neprimeren i da to moramo promeniti. To je izazov i prilika da naše društvo učinimo boljim. Takođe, svi koji obavljamo bilo kakav javni posao, imamo obavezu i moramo odgovarati na pitanja narodnih poslanika, i kada nam se sviđaju, kao i kada dolaze od onih sa kojima ne delimo isto mišljenje i koji nas kritikuju. Slučaj, koji pominjete, nije bitno različit od drugih, jer je potpuno neprimeren način rasprave o načinu trošenja budžetskih sredstava. Dobro je što je predsedavajući koristio svoja ovlašćenja i izrekao nekoliko opomena, što mnogo puta ranije nije bio slučaj kod teških uvreda novinarki, drugih narodnih poslanica i dr. Znamo da narodni poslanici uživaju imunitet, ali imunitet ne treba da služi da vređamo druge i drugačije. Poslovnik koji reguliše rad Skupštine omogućava sankcionisanje zabranjenih ponašanja, a mi smo uputili dva puta inicijativu za izmenu etičkog kodeksa. Posle toga imali smo grubo izbacivanje Nataše Kandić pre promocije knjige Vojislava Šešelja. Zašto ovo društvo toleriše nasilje? Nedopustivo je svako nasilje i ponašanje koje ugrožava druge ljude, ma koliko bili nesaglasni sa njihovim izjavama i idejama koje deo javnosti percipira da nisu u skladu sa državnim interesima. Granica na kojoj verbalno nasilje prelazi u fizičko, postaje sve tanja i lako se gubi. Nažalost, nasilja ima previše, pa često izgleda kao da nema nikakve reakcije. Ne sporim, naravno, da je bilo i slučajeva kada je izostala adekvatna reakcija. I vi ste bili na meti Šešelja? Nisam problem ja, kao ni mnoge žene na visokim javnim funkcijama iza kojih stoji autoritet i zaštita same institucije. Veći problem, i mi tu imamo posebnu odgovornost, jeste za žene koje nemaju poluge vlasti i mogućnost da se same brane. I, još nešto, ne manje važno – ponekad (meni lično često) je ćutanje rečitije i vrlo je važan i neodvojivi elemenat komunikacije. Kada su u pitanju drugi, naravno, ne ćutim – to je moj posao. Šta je epilog vaših opomena zbog diskriminatorskih napada na Mariniku Tepić i Draganu Rakić? Ako me pitate da li je neko kažnjen nakon naših upozorenja - mislim da nije, ali isto tako ako me pitate da li ću odustati - neću. Nadležnost institucije koju vodim je da, pored osnovnog postupanja po pritužbama, ukazuje na tipične i teške slučajeve diskriminaciju, kao i da radimo na unapređenju ravnopravnosti. Put ka ravnopravnijoj i boljoj Srbiji jeste popločan preprekama, ali je jedini pravi kojim treba ići i nemam prava da idem linijom manjeg otpora ili da odustajem. U slučaju Snežane Pešović, porodilje koja je sama sebi uplaćivala porodiljsko bolovanje a ipak dobila otkaz, pokrenuli ste pred Višim sudom stratešku parnicu – šta se njome postiže? Da li je to bio čisto marketinški potez ili očekujete da će sud doneti pravednu presudu i obeštetiti Pešovićevu? Marketinški potez?! Ima mnogo jednostavnijih, da ne kažem jeftinijih načina za ličnu promociju od strateške parnice, koja podrazumeva puno posvećenog rada na tužbi i celom sudskom, često dugotrajnom, procesu. Može se obezbediti „brza reklama“ sa dve, tri krajnje neprimerene fotografije, izjave ili nekim skandalom, bombastičnim a banalnim tvrdnjama koje, nažalost, većinu medija mnogo interesuju. Slučaj Snežane Pešović simbol je tipične diskriminacije žena na tržištu rada, naročito porodilja i trudnica i kao takav je bio razlog za pokretanje strateške parnice, koju imamo u nadležnosti kao zakonsku mogućnost. U toku je sudski postupak – nedavno je održano treće ročište. I nije ona jedina koju vodimo, već je sticajem okolnosti dospela u javnost odlukom diskriminisane da o tome progovori. Vodimo sličnu parnicu u slučaju žene koja je dobila otkaz zbog toga što se razbolela od teške bolesti, protiv dva univerzitetska profesora, velikih i uticajnih kompanija i neću nabrajati sve. Inače to je i cilj strateških parnica koje prevazilaze individualne slučajeve diskriminacije. Vodimo ih u javnom interesu i šaljemo poruku da je diskriminacija nedopustiva i kažnjiva, a ravnopravnost temelj našeg društva, u kome se građani, ohrabreni, mogu osloniti i verovati institucijama države koje će im pružiti adekvatnu zaštitu, u našem slučaju, od diskriminacije. Da li ste imali osnova da javno osudite ili na drugi način reagujete u slučaju vređanja u Skupštini rektorke UB Ivanke Popović? Da. Osudila sam, izdavanjem upozorenja u slučaju vređanja rektorke Popović i profesora Sinanija, ukazujući da se radi o diskriminaciji i vređanju na osnovu porekla i predaka. Inače su mi neki besmisleni, da ne kažem ne baš mnogo pametni, izlivi patriotizma ne samo suvišni nego i štetni. Mnogo je načina na koje možemo slobodno pokazivati ljubav prema našoj zemlji i pomagati porastu njenog ugleda u svetu. Šta znači nekog prozivati za reči i dela oca ili dede? Svako od nas odgovoran je samo za sopstvene reči i dela. Ohrabruje, ipak, što ovakve uvrede nailaze na osudu. Prisustvovali ste ove godine komemoraciji u Aušvicu. Da li je moguće da se posle samo 75 godina od oslobođenja ovog koncentracionog logora ponovo suočavamo sa razarajućom mržnjom prema drugome i drugačijem? Nakon dobro prihvaćenog Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih naslednika, usvojen je i Zakon o Starom sajmištu. Ponosna sam i na način na koji naši najviši zvaničnici glasno neguju kulturu sećanja na zajedničko stradanje srpskog i jevrejskog naroda. Veliki je uspeh kada u vremenu opšterastućeg antisemitizma, od predstavnika jevrejskih zajednica širom sveta čujem da se Jevreji u Srbiji osećaju sigurno i što mogu da našu državu predstavim kao primer dobre prakse na svim međunarodnim skupovima o antisemitizmu i netoleranciji, poput poslednja dva kongresa u Minhenu i Krakovu. Ipak, povremeni incidenti, na koje smo upozorili, ukazuju da se ne smemo „ušuškati“, već da su edukacija i prevencija nešto na čemu treba permanentno raditi, što mi i radimo. Svedoci smo da Evropa „klizi” u ekstremno desno, kao i da su incidenti zasnovani na verskoj i etničkoj netrpeljivosti sve učestaliji. Šta čeka Srbiju? Porast populizma, revizionistički pristup istoriji, antimigraciona politika u čijoj osnovi stoji strah, poslednjih par godina postali su opšti politički trend, da ne kažem da su u pojedinim državama oni i deo zvanične politike. Zbog toga i ekstremno desno orijentisani političari u Srbiji često svoje neprimerene izjave opravdavaju time da je to trend koji dolazi upravo iz EU. Međutim, to ne sme i ne može biti opravdanje. Da li je ministar zdravlja Zlatibor Lončar reagovao na vaša upozorenja da je diskriminisao po nacionalnoj osnovi Crnogorce? Reagovao je javnim izvinjenjem, što je adekvatna reakcija, jer zamislite da je to izvinjenje izostalo. Potrebno je, najmanje, izviniti se za greške/izjave koje ponekad, ne zna se tačno zašto, upute nosioci javnih funkcija, a koje su zapravo neprimerene, uvredljive i/ili diskriminatorne. Kada mislite da će se izjednačiti sva prava bračnih i vanbračnih partnera i da li će se to odnositi i na istopolne parove? Po Ustavu su izjednačene, ali ostvarivanje prava na osnovu vanbračne zajednice uređuje veliki broj zakona, i to svaki na određeni način i pod određenim uslovima. Faktički gledano, vanbračni supružnici ne mogu da ostvaruju sva prava kao i bračni. Najbolji primer je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji je izmenjen na našu inicijativu, i sada omogućava vanbračnim partnerima da ostvare pravo na porodičnu penziju. Kada je reč o istopolnim zajednicama, već duže vreme, posebno kroz godišnje izveštaje Narodnoj skupštini, ukazujemo da ovo pitanje treba što pre regulisati i rešiti neke od osnovnih problema sa kojima se suočava LGBT zajednica jer su to naši ravnopravni građani. Da li se, kad je u pitanju ravnopravnost, primećuje da je Srbiji zaista jedan od glavnih strateških ciljeva ulazak u EU? Sporije nego što želimo. Naša institucija nimalo ne zaostaje u pogledu zaštite ovog prava za drugim institucijama u EU. Još mnogo moramo da radimo po pitanju vladavine prava i ravnopravnosti. Nažalost, regionalne i globalne okolnosti ne idu naruku. Pogledajte samo kako izgleda ravnopravnost na delu u većem delu Evrope. Dovoljno za brigu....