LJubav preko žice

Balkanska politika Evropske unije funkcioniše po principu putujućeg cirkusa, napisao je Peter Minh, u Zidojče cajtungu, nakon julskog samita zemalja Zapadnog Balkana u Poznanju. „Svakih nekoliko meseci se negde održi po jedan samit, u blistavom ambijentu i sa mnogo magije. Na kraju, sve to su samo providni trikovi“, stoji u njegovom tekstu. Trikovi balkanskih lidera koji će sa oduševljenjem govoriti o saradnji u regionu sve do trenutka dok se ne raziđu ili trikovi Evropske unije koja na ovaj način samo zamajava takozvani Zapadni Balkan da će jednog dana postati deo Evropske unije, dok u stvarnosti sprovodi suprotnu politiku, sasvim je svejedno. Barem privredi regiona koja godinama cvili kako višesatno čekanje na graničnim prelazima poskupljuje trgovinu, kako se ne može govoriti o slobodnom protoku sve dok postoje različiti standardi, otežano kretanje, previše administracije... Šest godina nakon otpočinjanja Berlinskog procesa, inicijative nemačke kancelarke Angele Merkel, sa idejom da se zemlje Zapadnog Balkana jačom regionalnom, pre svega, ekonomskom saradnjom pokušaju držati mirne, u predvorju EU, izgleda kao da je sve i dalje na početku. I dalje nema projekta povezivanja koji je za to vreme u potpunosti uspeo, a i oni koji već postoje, temeljno su uzdrmani odlukom Prištine o uvođenju carina. Čini se da svi čekaju 1. april, kada je najavljeno ukidanje ovog nameta, kako bi se ponovo krenulo od početka. Sa nulte tačke. Kako sa pregovorima o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, tako i sa pokušajem da se region konačno poveže. Ali i dalje se svi pitaju kako. Zoran Jovanovski, ekonomski savetnik Upravnog odbora Privredne komore Makedonije izjavio je na Kopaonik biznis forumu kako zemlje regiona nisu saglasne šta žele i koji je to oblik povezivanja moguć, da bi svi bili zadovoljni. A razlog za to leži, moguće, u činjenici da i ideja o povezivanju nije zapravo ni bila njihova, nego im je servirana iz Berlina. A na njima je bilo da sprovedu nešto za šta, očigledno je šest godina kasnije, nisu spremni. I ne samo da ih dele različiti politički i ekonomski interesi, već i među narodima sa ovog prostora postoji ogromno nepoverenje, što onda političare onemogućava da istovremeno opstaju na vlasti i šire regionalnu ljubav. Mit o čvrstom povezivanju regiona, stvaranju jedinstvene ekonomske zone, pa čak i carinske unije, koju je pre otprilike tri godine promovisao upravo srpski predsednik Aleksandar Vučić, srušen je onog trenutka kada je Priština uvela carine na robu iz Srbije i BiH. Carine su ne samo opstale više od godinu dana, već i pokazale da, sa jedne strane, Cefta nema mehanizme da ovakvo radikalno kršenje sporazuma sankcioniše, a Evropa nema volju da se ovome odupre. Ranije necarinske barijere i problemi u slobodnoj trgovini sprovođeni svih godina primene Cefta sporazuma, pa i izjave poput one Edija Rame kako srpski kapital nije dobrodošao u strateški sektor Albanije, bačene su u zapećak ovom radikalnom odlukom Prištine, kojom je i sama budućnost Cefte dovedena u pitanje. A sa njom i pregovori lidera balkanske šestorke o daljem širenju integracije na sektor usluga, slobodan protok ljudi i kapitala... I na Kopaoniku se prošle nedelje moglo čuti kako nema govora o integraciji sve dok kamioni čekaju na granici, a ljudi ne mogu slobodno da se kreću unutar teritorije Zapadnog Balkana. Istovremeno, svi jedva čekaju sprovođenje najnovije ideje o „mini Šengenu“, ali ne očekuju rezultate sve dok se Srbiji, Severnoj Makedniji i Albaniji ne pridruže i preostale tri zemlje. Podsetimo, Crna Gora trenutno za to nije zainteresovana, u BiH se na „mini Šengen“ gleda sa skepsom, a slično je i na Kosovu. Iako zdušno podržavaju evropsku ideju o četiri slobode - kretanje ljudi, kapitala, robe i usluga, na balkanskom tlu im to miriše na srpski nacionalizam. „Zapadni Balkan ima previše istorije i svako pamti svoj omiljeni deo. U takvim okolnostima emocije imaju veće šanse od zdravog razuma. A regionalna saradnja se zasniva na saznanju da ona pomaže svima i na hrabrosti da se preskoče svakojake barijere. Na ovim prostorima se, uz to, prelamaju i geostrateške linije, što komplikuje stvari, zato što se inicijative za saradnju posmatraju i sa stanovišta `opasnosti` da one utiču na oblikovanje Zapadnog Balkana izvan unapred trasiranih staza“, kaže za NIN Zoran Jovanovski. Jovanovski dodaje da ovom regionu ne manjka regionalnih inicijativa, te da će one sve manje-više nastaviti da postoje, ali da je pitanje kakve rezultate daju kao i da je mala verovatnoća da se dođe do nekog sistemskog regionalnog rešenja koje bi podrazumevalo formiranje trgovinskog bloka, odnosno oblast slobodne trgovine, carinsku uniju ili zajedničko tržište. „Mislim da ćemo postići najveći uspeh ako se fokusiramo na praktične probleme i njihovo pojedinačno rešenje“, kaže sagovornik NIN-a prepoznajući odliv radne snage i ekologiju kao probleme koji bi se bez previše političkog zastoja mogli zajednički rešavati. Sve ostalo pokazalo se kao pretvrd orah. Cefta, iako ima pomaka u saradnji i uprkos uvođenju carina, nalazi se tek na putu otklanjanja manjkavosti u funkcionisanju, ali i proširenja na liberalizaciju usluga, dok je ideja o formiranju jedinstvene ekonomske zone, izgleda, zapala u ćorsokak. Iako je 2017, pošto su predstavnici svih šest zemalja Zapadnog Balkana potpisali Akcioni plan za formiranje ove zone, izgledalo kao da taj proces ubrzano otpočinje, na kraju se desilo upravo ono što je u Zidojče cajtungu napisao Peter Minh. Malo šta je u međuvremenu urađeno, pošto je ovaj projekat u većini država dočekan na nož, a ideja o carinskoj uniji propala i pre nego što je nametnuta građanima. „Nije logično da formirate carinsku uniju sa zemljama koje imaju posve različite interese. I ekonomske i političke. Carinska unija podrazumeva jedinstven carinski blok, pa primera radi, Srbija bi morala da odustane od Sporazuma o slobodnoj trgovini sa svim zemljama, uključujući i Evroazijsku uniju, ukoliko ta unija nije spremna da sklopi novi sporazum sa novom unijom na Balkanu. A zašto bi Rusiji bilo u interesu da sklapa sporazum o slobodnoj trgovini sa Kosovom ili Albanijom. I zašto bi nama bilo u interesu da zbog Albanije žrtvujemo sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom“, kaže za NIN Dušan Proroković, profesor na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost. On zato veruje da je carinska unija bila „zla namera Evrope“, i kaže da Srbija svoje regionalno povezivanje mora usmeriti na Crnu Goru, Makedoniju i BiH, jer se radi o bliskim narodima. „Očigledno je da ovaj region nikada neće ući u EU, zato Evropa mora da nađe način kako da ga integriše, a da to ne bude članstvo. Problem je što Zapadni Balkan nije u fokusu, sem zbog migrantske krize, a događaji se odvijaju toliko brzo da pretiču politiku“, kaže Proroković. On smatra da među narodima na Zapadnom Balkanu postoji elementarno nepoverenje, jer ta teritorija nije prirodna oblast već politička. Postoje i dalje sporovi oko razgraničenja, ali ni potezi EU nisu uvek bili iskreni i dobronamerni. „Čak i dobri odnosi se truju. Na potrebe pomirenja u regionu često su se kalemili tuđi interesi. Zato je važno da sami pokrenemo određene inicijative, ali je teško odgovoriti na pitanje kakvi mogu biti dometi, odnosno gde su granice te saradnje. Za početak bi to trebalo usmeriti na energetiku, saobraćaj, kulturu, ekologiju i zelenu energiju“, veruje Proroković dodajući da Cefta treba da opstane, jer donosi korist svima, a najviše Srbiji. „Srbija ima najviše koristi, ali tako je uvek. Nemačka ekonomija je imala najviše koristi od EU, mi kao najjača ekonomija u Cefta imamo najviše koristi od tog sporazuma“. U međuvremenu, da bi se prevazišli očigledni politički zastoji, Berlinski proces iznedrio je i Komorski investicioni forum (KIF), koji okuplja predstavnike privrednih komora ovog regiona, ne bi li njihovim delovanjem i pritiskom na vlasti u svakoj zemlji ekonomsko povezivanje išlo lakše, a otklanjanje barijera brže. Nenad Đurđević, savetnik predsednika Privredne komore Srbije kaže za NIN da KIF funkcioniše bolje i brže nego inicijative na nivou država, ali da je za svaku regionalnu inicijativu od presudnog značaja politička volja i spremnost da se problemi rešavaju. „Poruka da ste zaista posvećeni regionalnim incijativama i vezama bila bi osnivanje posebnog ministarstva ili kancelarije u kojoj bi se neki državni službenici bavili isključivo ovim poslom“. Đurđević kaže da je KIF ekonomska organizacija, neopterećena politikom, te da s toga funkcioniše uspešnije od politike. „Mi smo zapravo korisnici usluga koje treba da proisteknu iz političkih dogovora i sporazuma. KIF je odličan instrument privrede koja prepoznaje probleme i može tako vlastima uputiti inicijativu kako da se oni otklanjaju i prevazilaze.“ Zoran Jovanovski kaže da KIF ima najveći potencijal da pokrene stvari ka boljem, jer inicijativa ima i konkretnu finansijsku podršku Zapada. Mihailo Vesović, direktor Sektora za strateške analize, usluge i internacionalizaciju PKS dodaje da je ideja da Zapadni Balkan bude jedna investiciona destinacija, jer je jasno da je svaka zemlja ponaosob previše malo tržište za velike igrače. On kaže da je dobra vest da je u tri od šest država Zapadnog Balkana sazrela svest o potrebi regionalnog povezivanja kroz proces „mini Šengena“, kao i činjenica da je Cefta zbog odluke Prištine da uvede takse „prodrmana“, u smislu da se sada intenzivnije govori o potrebi da se manjkavosti tog sporazuma otklone. Iako je u početku bilo najavljeno da će predstavnici Srbije svoj rad u strukturama Cefta obustaviti sve dok se takse ne ukinu, kasnije je ta odluka revidirana, da bi naposletku upravo Srbija bila prva zemlja koja je u Skupštini potvrdila dodatni Protokol 6, o trgovini uslugama sporazuma Cefta. Ipak, sitni su to koraci za ono što je privredi potrebno.