„Mali Šengen“ za krupni kapital

U oktobru 2019. lideri Albanije, Severne Makedonije i Srbije potpisali su Deklaraciju o uspostavljanju slobodnog protoka ljudi, robe, usluga i kapitala na Zapadnom Balkanu, koja - ispostaviće se - nema puno veze sa ostalim faktorima proizvodnje, već isključivo sa slobodnim kretanjem ljudi. Osnovno pitanje jeste zašto je slobodno kretanje ljudi naprasno postalo toliko bitno za inicijatore malog Šengena, koji se nisu mogli usaglasiti oko brojnih ekonomskih i političkih pitanja, poput onog da li su carine koje je Priština uvela Srbiji legitimni politički instrument ili ne? Uvidom u osnovne makroekonomske pokazatelje i strukturu njihovih privreda jasno se vidi da sve tri zemlje boluju od nedostatka domaćih investicija, velikog spoljnotrgovinskog deficita i visoke nezaposlenosti, naročito mladih. Ove zemlje, a tu prednjači Srbija, svoj privredni rast zasnivaju na prilivu stranih investicija, koje nesrazmerno više subvencionišu u odnosu na domaće privrednike. I pored činjenice da strane kompanije koje dolaze u region najčešće ne doprinose lokalnoj privredi, o čemu postoje dokazi, političari insistiraju na politici subvencionisanja, jer im otvaranje fabrika donosi značajne političke poene i stvara mogućnosti za netransparentno trošenje budžetskog novca. Ipak, pokazalo se da i pored relativno visoke nezaposlenosti i subvencija strani investitori imaju sve više poteškoća da pronađu kvalifikovanu radnu snagu koja bi radila za zarade koje su tek nešto veće od minimalnih. Zbog činjenice da Srbiju svake godine napusti između 40.000 i 50.000 ljudi javila se potreba da se održi niska minimalna zarada i obezbedi stabilnost u prilivu radne snage, kako bi se zadržali postojeći strani investitori i privukli novi. Ovo je jedino moguće postići ostvarivanjem jedinstvenog tržišta rada, odnosno slobodom kretanja i zapošljavanja u okviru malog Šengena. S obzirom na to da se teško mogu zamisliti značajne migracije srpskih radnika u Severnu Makedoniju i Albaniju, pretpostavljamo da će upravo radnici iz ove dve zemlje popuniti ona radna mesta koja se otvaraju sa odlaskom srpskih radnika u razvijene zemlje sveta. Sa druge strane, krupni strani investitori će dobiti olakšan pristup tržištima ostalih članica malog Šengena, čime će ostvariti dodatan profit nauštrb domaćih privrednika. Nezaposlenost mladih u Severnoj Makedoniji iznosi čak 45 odsto, dok je opšta stopa nezaposlenosti oko 20 procenata. Možemo očekivati da će najveći deo radnika u prvom talasu doći u Srbiju upravo iz ove zemlje koja je kulturološki, jezički i geografski bliža Srbiji od Albanije. Edi Rama i Zoran Zaev svakako će podržati ovu ideju, jer će time smanjiti nezaposlenost, a bolji makroekonomski pokazatelji doprineće njihovoj popularnosti. Evropska unija takođe će stati iza ovog projekta, jer vodi ka stabilizaciji Zapadnog Balkana, naročito ako se u mali Šengen uključi i Kosovo kao nezavisna država, dok će zemljama regiona biće ponuđena „zajednička evropska perspektiva“. Ostvari li se ideja malog Šengena kao jedinstvenog tržišta rada, najveću političku dobit inkasiraće predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kao inicijator ove ideje i novi „faktor mira i stabilnosti“ na Zapadnom Balkanu, dok značajnu ekonomsku dobit i rast privrede neće posebno beležiti nijedna od zemalja regiona. Ipak, ovo je dobitna kombinacija za političke lidere u sve tri zemlje i njima bliske strane investitore. Radnici iz Severne Makedonije i Albanije zadovoljiće tražnju za jeftinom radnom snagom na srpskom tržištu. Nominalno će se smanjiti nezaposlenost u regionu, a minimalne zarade će se održati na niskom nivou. Ovim će se otkloniti i pritisak na strane kompanije da stvore bolje uslove rada za svoje zaposlene, a jedini gubitnici i ove tranzicije biće srpski radnici koji svake godine sve više napuštaju zemlju. Ipak, njihov se izostanak neće značajno osetiti u proizvodnim halama, a njihov glas svakako neće nedostajati ni srpskom predsedniku na dan samih izbora.