Za GIM mine i na veresiju

Ni provere Tužilaštva za organizovani kriminal nisu sprečile GIM, koji zastupa Branko Stefanović, otac ministra policije, da nastavi sumnjive poslove sa Krušikom. NIN saznaje da je od 4. do 13. januara 2020, dok je većina zaposlenih u Krušiku bila na odmoru, GIM preuzeo poslednju, četvrtu turu – 12.500 razornih mina kalibra 60 milimetara, 37.500 od 81 milimetra, 7.000 od 82 milimetra i 12.500 od 120 milimetara - po ugovoru sa kupcem iz Saudijske Arabije. Pojedini radnici Krušika su, saznaje NIN, pozvani da u tajnosti utovare naoružanje u 33 šlepera. Kamioni su kontejnere pune mina prevezli od Valjeva do bugarske luke Burgas. Odatle je 15. januara, brodom Frendšip Si (Friendship S), koji je plovio pod zastavom male ostrvske države Sent Vinsent i Grenadini, tovar transportovan do luke DŽeda, u koju je uplovio 23. januara 2020, mesec i po dana pre nego što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić radnicima Krušika priznao da mu je zbog lošeg stanja u fabrici došlo da iskoči iz kože. Ovo je bila poslednja isporuka po ugovoru broj 28/13-GIM-KV/2018/3 koji je firma Gorana Todorovića zaključila sa Ministarstvom odbrane Saudijske Arabije. Zbog sklapanja tog 24.798.395 dolara vrednog posla otac srpskog ministra policije se sredinom 2018. zaputio u Rijad, a BIRN je objavio kopiju njegove vize, iz koje se vidi da je tamo išao kao pravni zastupnik GIM-a. Po tom ugovoru, Krušik je preko GIM-a stranom kupcu trebalo da isporuči 60.000 mina od 60 milimetara, 150.000 mina od 81 milimetra, 7.000 mina od 82 milimetra i 50.000 mina od 120 milimetara. Prva tura je isporučena u decembru 2018, druga i treća u martu i junu 2019, a poslednja u januaru 2020. U prvom kontingentu, zajedno sa minama iz Krušika, kupcu iz inostranstva isporučeno je i 100.000 artiljerijskih metaka 23x152 milimetra, proizvedenih u Slobodi u Čačku. NIN otkriva i da GIM ni ovoga puta nije poštovao odredbe ugovora, po kome je sedam dana pre preuzimanja mina ugovoreni iznos trebalo da uplati Krušiku. U maju 2019. čak je reagovalo i Ministarstvo odbrane, koje je na duže od 10 dana u krugu fabrike blokiralo 12 kamiona GIM-a, jer ta firma ne samo što nije pre preuzimanja uplatila ceo iznos za mine iz treće ture, već je ostala dužna i za mine koje je stranom kupcu isporučila u martu. Tada je pronađeno „solomonsko“ rešenje u vidu cesije. Umesto da Krušiku uplati novac, GIM je iskoristio Zakon o obligacionim odnosima, koji dozvoljava nekom preduzeću da prenese svoja potraživanja na novog poverioca. Tako je GIM mine iz valjevske fabrike izvukao uz pomoć dobavljača, kojima je Krušik bio dužan. Ti dobavljači su najpre svoja potraživanja od Krušika preneli na GIM, a on je tim potraživanjima „poništio“ svoj dug prema valjevskoj fabrici i tako se dokopao oružja a da ga zapravo nije platio. Poseban problem je što izvori NIN-a, upoznati sa ovom finansijskom gimnastikom, tvrde da nisu svi dobavljači baš dobrovoljno preneli svoja potraživanja od Krušika na GIM. Tim pre što su svi koji su u sličnoj operaciji učestvovali prilikom preuzimanja treće ture mina iz Krušika na novac morali da čekaju tri meseca, a izvori NIN-a navode da im novac po osnovu ustupljenih potraživanja za poslednju isporuku ni posle dva meseca nije uplaćen, jer se GIM pravda da ni on još nije naplatio robu od krajnjeg kupca oružja. Uz Iva-invest iz Ivanjice, koja je montažne kuće gradila i za fondaciju bivše prve dame Dragice Nikolić, potraživanja od Krušika je GIM-u ustupio i 14. oktobar iz Kruševca, koji snabdeva Krušik košuljicama za mine kalibra 120 milimetara. U toj grupi su i dve firme iz Inđije, Majkić d.o.o. i Krilo. Suvlasnik Krila sa udelom od 35 odsto je bivši fudbaler Partizana Milivoje Ćirković, a iza porodice Majkić (Brane je vlasnik dve trećine Krila, a Marko i Kosta imaju isti udeo u Majkić d.o.o.) navodno stoji Mirko Bunjevčević, rođeni brat preminulog kapitena Crvene zvezde. Izvori NIN-a navode da je Mirko Bunjevčević prijatelj nekadašnjeg opštinskog funkcionera Zemuna iz SNS-a Mladena Petkovića, koji je od 2013. do novembra 2018. bio direktor Krušika, a sada je prvi čovek Zastava oružja. Potraživanja od Krušika na GIM preneli su i Fruve impeks iz Beograd (Fruveimpex), iza koje stoji britanska kompanija Nutrichem Ventures Limited, kao i valjevski VA-pak Milorada Vujića, koji Krušik snabdeva kartonskom ambalažom. GIM-u je potraživanja od Krušika ustupio i beogradski Ede pro, koji ima dozvolu za proizvodnju oružja. Toj firmi je, rešenjem broj 158-23 od 10. juna 2019, licenca za proizvodnju naoružanja i vojne opreme produžena za četiri godine. Samo dva meseca ranije, 5. aprila, jedan od suvlasnika Ede proa, sa simboličnim vlasničkim udelom od samo dva odsto, postao je i državni Jugoimport SDPR, čiji prihodi od izvoza dramatično padaju - u 2016. bili su 222,5 miliona, 2017. su skliznuli na 165 miliona, a 2018. na 110 miliona dolara. S obzirom na to da je u međuvremenu prosečan kurs dolara pao sa 111,3 na 100,3 dinara, pad dinarskih prihoda od prodaje stranim kupcima bio je još dramatičniji, sa 24,7 na 11 milijardi dinara. Devizni prihodi SDPR-a su padali i dok je izvoz srpskog oružja rastao, pa se postavlja pitanje šta će tek biti kada stvari krenu drugim tokom, a NIN prvi saznaje da je 2018. izvoz oružja smanjen za desetak procenata. Iako to još nije zvanično objavljeno, izvori NIN-a navode da je posle rekordnog izvoza iz 2017. od 546,3 miliona dolara u 2018. devizni priliv smanjen na 492,7 miliona. To je, ipak, za 11,5 odsto veći izvoz nego 2016, dok su u istom periodu devizni prihodi SDPR-a prepolovljeni, a to znači da su poslove SDPR-a preuzeli privatnici bliski vrhovima vladajuće partije. U tu grupu spada i Internešnal golden grupa (IGG) iz Abu Dabija, koju u Srbiji zastupa bivši direktor Zastava oružja Rade Gromović. IGG je u prvih osam dana 2020. preuzeo devet kontejnera oružja iz Krušika, a državni revizor je nedavno potvrdio pisanje NIN-a da je na kraju 2018. ta firma Krušiku dugovala više od 200 miliona dinara. Više od nje valjevskoj fabrici bio je dužan samo Partizan tek Slobodana Tešića – 428,5 miliona, a treći na ovoj listi je GIM sa 194,8 miliona dinara. Za srpsku namensku industriju, ne samo zbog ovih dugova privatnih firmi, prošlo je zlatno doba. NIN saznaje da su nadležni državni organi u 2018. odobrili 376 dozvola za izvoz vredan 824,5 miliona dolara. Iako je izdato devet izvoznih dozvola više, vrednost ugovorenih poslova manja je za 78,5 miliona dolara. A uz to poslove sve više preuzimaju povlašćeni privatni trgovci, koji sve češće ne plaćaju obaveze prema državnim fabrikama. Kada je 22. februara 2019. Krušik proslavljao 80 godina od osnivanja, među zvanicama, pored v. d. pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse Nenada Miloradovića, državnog sekretara Aleksandra Živkovića, članova Nadzornog odbora Krušika i direktora drugih državnih fabrika oružja, sedeli su Branko Stefanović i Goran Todorović. Društvo im je pravio Milan Kostić, tada izvršni direktor FAP-a iz Priboja, koji je sedam meseci kasnije postao generalni direktor Zastava Kovačnice. Generalni direktor Krušika Vladan Lukić hvalio se 22. februara 2019. da je u 2018. izvoz dostigao rekordnih 109 miliona dolara, da će 2019. biti još uspešnija, da očekuje 126 miliona dolara izvoza, jer su „potpisani ugovori za najmanje dve naredne godine“. Ove godine, 22. februara nije obeležen dan fabrike. Umesto toga, Krušik je posetio predsednik Vučić, koji je pred zaposlenima morao da prizna da Krušik stoji veoma loše. Ko je hteo da gleda, mogao je to da vidi i mnogo ranije. Aleksandar Obradović, koji na to odavno upozorava, 18. marta proslaviće šest meseci od hapšenja i još čeka da se oglase nadležni državni organi.