Carevo staro odelo

Dva meseca je Vladimir Putin zamajavao naciju - i malu armiju belosvetskih kremljologa - najavom ustavnih promena kojima bi predsednička ovlašćenja bila ponešto sužena, a ona parlamenta i Državnog saveta proširena, dajući tako novi zamah spekulacijama o tome s koje pozicije će nastaviti da vlada nakon što mu 2024. istekne aktuelni i, po važećem ustavu, poslednji predsednički mandat na koji ima pravo (niko, naime, više ozbiljno ne razmatra mogućnost da Putin za četiri godine ode s vlasti). A onda je naprasno priču okrenuo naglavačke: pažljivo koreografisanom i istovremeno komično providnom operacijom, uz sasluženje poslušničke Državne dume, donjeg doma parlamenta, očas posla pripremio je teren da vladavinu produži ne pomerajući se s mesta. Da li je ovo otpočetka planirao; došao do zaključka da su legalističke akrobacije kako bi se centar moći zajedno s njim posle 2024. izmestio na neku drugu funkciju suštinski nepotrebne; ili sam sebe uverio da je ipak jedini potpuno pouzdan način da sve poluge vlasti zadrži u vlastitim rukama ostanak na položaju šefa države - nije ni bitno. Tek, usledio je mali parlamentarni igrokaz u kome se kao glavni epizodista pojavila poslanica vladajuće Jedinstvene Rusije, Valentina Terješkova. Svojevremeno prva žena u kosmosu, danas tek jedan od bezbrojnih satelita u Putinovoj orbiti, u debati o ustavnim promenama istupila je s predlogom da se broj Putinovih odrađenih predsedničkih mandata „resetuje“ na nulu i tako mu se omogući da se 2024. ponovo, a ukupno po peti put, kandiduje za predsednika; Duma se, dabome, odmah složila. I dok si rekao „Si Đinping“ - stvar je oposlena. Uz podrazumevajuće prenemaganje tipa „ne bih ja, nego oni navalili“, Putin je inicijativu već istog dana prihvatio, „pod uslovom da se s tim saglasi Ustavni sud“ (naravno da se smesta saglasio). Uostalom - konstatovao je - u današnjem svetu, prepunom opasnosti, Rusiji je iznad svega potrebna stabilnost kakvu samo jak predsednik može da obezbedi. A gde ćeš jačeg od njega? Duma je onda junački, bez ijednog glasa protiv i s 43 uzdržana, paket ustavnih amandmana izglasala; odmah za njom i gornji dom, Savet federacije. Pošto je Ustavni sud na njih udario svoj pečat, ostaje još da budu potvrđeni na referendumu, nekako zakazanom baš za 22. april - dan rođenja neumrlog (a svakako nesahranjenog) Lenjina. Koga, doduše, Putin ne priziva ni izbliza toliko često koliko Staljina, za koga u svakoj prilici ima nešto lepo da kaže; ali drugu Kobi rođendan je tek 18. decembra... Putin je, istina, bio dovoljno taktičan - i lažno skroman - da ne saopšti eksplicitno kako će se 2024. sigurno kandidovati za predsednika; pa nije li u više navrata, poslednji put pre samo nekoliko sedmica, izjavljivao kako nikako ne bi voleo da doživotno ostane na vlasti? Ali, ma koliko najveći deo ruske javnosti bio lobotomiziran, svi su - i pristalice i preživeli protivnici - poruku savršeno dobro razumeli: Putin iz Kremlja nikad neće izaći. Do 2024. biće već četvrt veka na vlasti; ništa mu neće stajati na putu da se kandiduje i 2030, u kom slučaju bi, ako ga zdravlje posluži, istek tog šestog mandata dočekao kao 84-godišnjak. I Topalovići da mu pozavide. Možda Rusija jeste zaglavljena u lošoj beskonačnosti mizernog ekonomskog rasta i privrede nespremne za izazove 21. veka, te skoro u potpunosti zavisne od izvoza energenata; u ratovima u kojima, kao, ne učestvuje; u kleptokratskom poretku koji počiva na nameštenim izborima i državnoj represiji; u klerikalizaciji društva i falsifikovanju novije istorije. Ali šta ima veze, sve dok je u središtu sistema kagebeovsko-pravoslavni Kralj Sunce? Na kraju krajeva, politička, poslovna i bezbednosna elita koja se na tom suncu greje - oni koje taj plamen nije opekao, ili, u gorem slučaju, spržio - sebi ne može da priušti neizvesnost koja bi nastala ukoliko bi se unapred znalo kada i pod kojim uslovima Putin odlazi: sve dok se čini kao da će zauvek biti tu, niko se, osim usamljenih opozicionih zaluđenika, neće usuditi da aktuelni poredak dovede u pitanje. Januarsko istraživanje moskovskog Levada centra pokazalo je da je poverenje u Putina spalo na 35 odsto, ali da je njegov lični rejting i dalje visokih 68 procenata. Ako mu ne veruju, ali mu i dalje ne vide i ne traže alternativu, onda mora biti da se plaše - njega i sistema koji je uspostavio, ali i onoga što bi moglo da usledi kad ga više ne bude. A strah je u Rusiji, zna se, oduvek bio najefikasnije sredstvo očuvanja vlasti. Dostojevski je pisao o Velikom inkvizitoru. Danas Rusijom vlada Veliki uzurpator.