Dan za metak

Nije bilo metka... tvrdio je do kraja svog radnog i životnog veka Desimir Buin Žižović (1920-1996), kolarski zanatlija, kamenorezac i samouki slikar, crtač priča o partizanima Mirku i Slavku, „rođenih“ navodno spontano kao čeda „negovanja revolucionarnih tradicija“ u gornjomilanovačkoj osnovnoj školi „Takovski partizanski bataljon“. Junaci su, pisao je on, direktno osmišljeni „u bazi“, od strane nastavnika i vrednih pionira, marljivih učenika iz literarne sekcije. Podsetimo se, to su bile avanturističke skaske o izmišljenim likovima iz Drugog svetskog rata, za koje i danas mnogi tvrde da pouzdano znaju ne samo kako su odista i postojali, već i koji ugledni društveno-politički radnici su po činovima i zaslugama posle kraja rata postali, srećno nas vodivši od 1945. do 1990. Štampanu premijeru imali su 1958. godine, a kako šest decenija ovako značajnog događaja nigde nije bilo obeleženo, na Cvetnom trgu je na bilbordima napravljena i svečano otvorena ulična izložba o Mirku i Slavku. Pre nekoliko meseci je gigantirana i tamo postavljena jedna kompletna tipična epizoda iz svezaka koje su dostizale tiraže svojevremeno merene stotinama hiljada primeraka, jedna crtano-pisana priča koja je mogla da se čita od početka do kraja! Danas je iščitavamo kao kemp, ali ona to pre pola veka nije bila. Daleko od toga! Mirko i Slavko verovatno i danas sa tih panoa bitke biju na trgu nekog srpskog grada. Nema ko u Srbiji i bivšoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji nije čuo za pomenutu diskutabilnu stripsku repliku kojom, u trenucima najveće opasnosti i pogibelji, naglo se okrenuvši i u trenu sagledavši svu strahotu opasnosti koju je izazvao mrski zavojevač ispalivši smrtonosni hitac, Slavko dovikujući upozorava Mirka: „Mirko, pazi metak!“. Mirko se navodno osvrnu, namah ugleda tane, proceni mu putanju, sagnu se na vreme i uz osmeh odgovori Slavku: „Hvala, Slavko!“ Zrno bi ga, naravno, zaobišlo sve i da nije bio upozoren, ali majstori urbane usmene dramaturgije odradili su posao kako valja! Sad, postoje tu različite verzije ovog momentuma koji je poprimio mitske razmere, a možda i odlučio ishod NOB-e, ili NOR-a, kako koga volja. Te nije Slavko upozorio Mirka, nego je bilo obrnuto, te Mirko je, zahvaljujući se Slavku, čak i odmahnuo rukom (raspreda se i o stisnutoj pesti...) u znak pozdrava, te je Mirku išlo sunce u oči inače bi on i sam procenio „odakle vetar duva“, te već je Mirko ionako sam video metak, ali je ispoštovao Slavka za ne daj bože... Otkako je izmišljen internet, očigledno iskonstruisane crtano-pisane montaže samo se umnožavaju. One mit osnažuju, a (da li samo urbana?) legenda se nezaustavljivo širi zemaljskim šarom... No, najvažnije je da je apodiktično osporavanje epskog dijaloga stiglo od verovatno ključnog crtača serije, Buina. On je sve negirao, ali niko ionako nema snage da ponovo čita i proverava očajne rane epizode iz časopisa 1958. Ko zna, ionako je tamo svega bilo... Buin je u svakom nastupu tvrdio da mu „Mirko, pazi metak!“ nikada nijedan urednik ili koautor, odnosno pisac teksta, nije napisao (Srećko Jovanović, Žarko Vukosavljević, Aco Lazarević, M. Nicić, B. Tomić, M. Todorović...), da on to nije nacrtao, a koliko zna ni ostali koautorski crtači Mirka i Slavka, te da su mu sve to oko „metka“ sedamdesetih smestili zavidljivci i pakosnici koji su želeli da okončaju jedan monumentalan patriotski projekat! U tome su pakosnici 1975-1979. definitivno i uspeli u svim vidovima, čak ga oko 1972. komisijski proglasivši šundom, pa ovo naše prigodno evociranje sada biva i jedna neslavna četrdesetogodišnjica... Doduše, nesporno je radio na epizodi Brži od smrti, ali naslov joj je sigurno dao izdavač. Bilo je na ovom multimedijalnom projektu više što pisaca - što crtača. Serija je premijeru imala 25. novembra 1958. u broju 23 školskog mesečnika Dečje novine, a neslavno je okončana oko dve decenije kasnije. Podsetimo se, 1972/73. je snimljen i sladunjavi dugometražni igrani film režisera Branimira Torija Jankovića, bez primerenog sirovog brija koji vrca iz stripskog izvornika, a Mirka i Slavka je bilo i na radiju, TV, školskim torbama, sveskama, nalepnicama, kalendarima, u enigmatskim časopisima, bojankama... No, činjenica je da je M&S do danas ostao jedini srpski igrani film nastao po stripu! Pre toga, kada je potražnja za njihovim školskim listom Dečje novine porasla sa 1.000 na 10.000 primeraka, samo dvojica nastavnika, Srećko Jovanović i Aco Lazarević, imali su hrabrosti da 1962. napuste pedagogiju i osnuju istoimeno zasebno preduzeće, zasnovano i na stripu, nažalost u startu oslonjenom na lokalne stripare, uz tek kasnija pojačanja. Bila je to možda prva srpska studijska produkcija neke stripske serije, pisano-crtanih priča o M&S, organizovana kao manufaktura mnogih scenarista i crtača iz koje je, navodno, nastalo preko 1.000 epizoda različitog obima! „Nisam imao scenario. E, kada je to počelo da ide, onda su tu bili ljudi koji su od pera...“, govorio je Buin, koji je i rođen i sahranjen u Gornjim Branetićima na Rajcu, a od škole imao samo četiri razreda osnovne. „Opleo me neki Milomir Marić u Dugi, napisao, kao, Desimir Žižović, crtač stripa, a kamenorezac, pa još podvukao ono - kamenorezac - ko da je to nešto nečasno, šta li“... „Nikad nisam tvrdio da su Mirko i Slavko umetnost“, zabeleženo je u Politici, ali je bio prilično sujetan i osetljiv na delo u kojem je učestvovao, a pogotovo ako je neko od pomoćnika i zamenika to njegovo „čedo“ bolje od njega crtao: „Zaista, to je bilo naporno, svake nedelje šezdeset novih stranica stripa“. Dečje novine, kao jedan od najvećih jugoslovenskih izdavača do kraja osamdesetih, ne samo stripova, sa svojim obaveznim mestom na beogradskom Sajmu knjiga, sve do devedesetih rezervisanom u centru Hale 1, počele su da posrću u srpskoj verziji „tranzicije“. Jovanovića su lokalni Iznogudi 1995. poslali u penziju, iako je on sve utemeljio i od osnivanja bio glavni urednik, već 1996/97. značajnije izdavaštvo je na četrdesetogodišnjicu prestalo, a preduzeće nije stiglo da obeleži pola veka... Zaposleni nisu primili preko 50 mesečnih plata. Neki su se i junački borili protiv stečaja koji je započeo Trgovinski sud u Čačku 2001. godine, no 2004. je potpuno likvidirano. Kompletna dokumentacija o izdavaštvu, saradnicima, naslovima, godinama izdanja, nebrojeni originalni crteži, prepiska sa svetskim autorima i izdavačima, beleške o tiražima, hronologija i ostala faktografija, prema rečima svedoka, potrpani su u kamione i odneti kao stara hartija u papir-servis Gornjeg Milanovca. Danas pojedinci pokušavaju da ožive tu kuću, ali prilike im nisu naklonjene. Tiraž nedeljnih svezaka Mirka i Slavka dostizao je 180.000 primeraka po broju, Buin je pominjao 200.000, a ima tvrdnji svedoka da je bilo i po nekoliko doštampavanja, kada bi se prvi tiraži širom raspomamljene SFRJ već u petak rasprodali... A samo različitih svezaka sa njima dvojicom bilo je bar 400-500! Priče o Mirku i Slavku i ne treba prestrogo ocenjivati. Ovo je apsolutno nesporno važan, nezaobilazan deo istorije srpskog stripa! Takav fenomen se nikada više neće ponoviti.