Tragovi prljavih ruku

U februaru, nakon sastanka sa predstavnicima Srba iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore, Aleksandar Vučić nas je baš obradovao još jednom pričom o fantastičnim uspesima koje postižemo (preciznije - koje on postiže) i obavestio da je Srbija ekonomski najsnažnija u poslednjih 50 godina i da njena ekonomija ubedljivo najbrže napreduje u regionu. Baš lepo, jer je upravo u tom trenutku objavljena i vest da je virus korona stigao u 24 zemlje, zarazio 20.630 i ubio ukupno 426 osoba, zbog čega je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenila da se radi o ozbiljnoj krizi za koju su potrebna ozbiljna sredstva da bi se sanirala. Urađen je proračun na osnovu koga je ustanovljeno da će mimo godišnjih troškova za rad SZO-a, u iznosu od 675 miliona USD, biti neophodan i poseban fond u iznosu od 61,5 miliona dolara za hitne aktivnosti na sprečavanju širenja virusa korona u narednih mesec dana. Zbog toga je SZO pozvala sve zemlje sveta da doniraju novac u skladu sa svojim mogućnostima. I donirale su. Recimo, Kina, koja je već tada bila u ozbiljnoj nevolji, dala je 20 miliona, Italija čiji su problemi tek počinjali 430.000, Slovačka 220.000, Slovenija 66.000, a „lider u regionu“ i zemlja koja je u oktobru prošle godine „imala najveći privredni rast u Evropi“ nije donirala ni jedan jedini dolar. Zašto i bi? U to vreme se još tipovalo na „genetsku otpornost Srba“ i zabavljalo s brojkama (umiralo se mnogo više od komaraca, samoubistava, pranja prozora...), a nešto što se zove „globalna solidarnost“ nije bilo baš pri vrhu prioriteta aktuelne vlasti, ako se izuzme direktna pomoć Kini. Išlo se u susret izborima, aktivisti SNS-a su morali da skupljaju „nikad više u istoriji“ potpisa za kandidaturu, snimali su se predizborni spotovi i trošile pare na kampanju „za budućnost naše dece“. Tek kada smo stigli do 48 obolelih u Srbiji i 1.441 slučaj smrti u Italiji, neko se setio da to možda i nije baš dobra polazna osnova za „budućnost dece“, pa nam je poručeno - e, sad paničite. Vučić nas je obavestio da će „mnogi ostati bez svojih najmilijih“, ali i da osim Kine nemamo nikog na svetu ko bi nam pomogao. „Video sam, sam o tome mogu knjigu da vam napišem, kako sistemi prestanu da funkcionišu kada se ljudi uplaše za sebe. Veliki ti evropski sistemi, velika čuda ...nikom ništa niko neće da pomogne...nigde. I nemojte više da mi pričate ništa! Zato u se i u svoje kljuse“, zagrmeo je. A samo dan kasnije je nastavio u istom tonu: „Evropska solidarnost ne postoji. To je bila bajka na papiru. Ja sam danas uputio posebno pismo jedinima koji mogu da pomognu, a to je Kina… Mi nećemo pokazivati evropsku solidarnost, ali hoćemo srpsku solidarnost. Sačuvaćemo deo respiratora za ljude iz Republike Srpske.“ Da se ne šali kada je u pitanju prezir prema „evropskoj solidarnosti“ naglasio je i polupretnjom da će „znati kako da zahvali“ EU, koja je donela odluku o ograničavanju izvoza medicinske opreme i materijala u zemlje van EU. I da bi zbog te odluke „iz kože iskočio“ jer su je doneli ljudi koji su Srbiji držali predavanja da ne treba da kupuje kinesku robu. A da bi se takav kurs aktuelnih vlasti još slikovitije prikazao potrudio se zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić. Koristeći međunarodnu akciju da se aplauzom pozdravljaju lekari, dao je svoj doprinos - fontana na Slaviji je obojena u boje srpske trobojke, a jedne večeri se od 19.30 do 20.30 neprekidno puštala himna „Bože pravde“. „To je znak podrške Grada Beograda svim lekarima, medicinskim sestrama, farmaceutima i svima koji se u našim bolnicama bore za živote svih koji su oboleli od virusa korona“, objasnio je Vesić. Nekoliko dana kasnije je u čast Kine u crveno obojio ne samo fontanu već i Palatu Albanija, Brankov most, Most na Adi i zgradu Narodne skupštine, mada izgleda nije umeo da na Jutjubu pronađe i njihovu himnu. Šteta što se nije setio da bi na taj način mogao da iskaže i solidarnost sa italijanskim narodom, koji se bori sa nezapamćenom nesrećom, ili norveškim, koji nam je donirao pet miliona evra. Pokazalo se da i pored našeg mota „u se i u svoje kljuse“ evropske i svetske solidarnosti i te kako ima i da je ona nešto što se jednostavno podrazumeva u civilizovanom svetu. SZO nije bila zlopamtilo i nije se prisetila da je Srbija pre lične epidemije propustila da investira u zajednički fond, već je na molbu ministra Ivice Dačića da nam se pomogne usled nedostatka neophodne medicinske opreme, testova za detekciju virusa i dezinfekcionih sredstava, odgovorila pozitivno. Direktor SZO Tedros Adhanom Gebrejesus je obećao pomoć u skladu sa njihovim resursima i istakao da je „,svetu danas više nego ikada neophodna solidarnost jer se radi o problemu koji pogađa sve i moguće ga je prevazići samo zajedničkim delovanjem“. Na sličan način se građanima Srbije u ime EU obratio i Sem Fabrici koji je u ime EU priložio 7,5 miliona evra bespovratnih sredstava za borbu protiv epidemije. Nakon toga nismo imali priliku da čujemo ni izvinjenje ni pojašnjenje predsednika i njegovog tima. Verovatno to nije ono što je za SZO ili EU neophodnost (ovih dana su ipak fokusirani na ljude i bolest, a ne na hirove lidera), ali svakako očekuju da Srbija uradi ono što bi bilo normalno u 21. veku – da i mi kao država damo svoj doprinos u proučavanju i boljem razumevanju virusa kovid-19. „Zdravstveni sistemi na globalnom nivou su propustili dragoceno vreme kada je u pitanju korona, koji je nekad bio dobroćudan virus - ko od nas nije imao infekciju gornjih disajnih puteva. Onda nas je javno opomenuo 2003. godine kada je rekao - promenio sam se, dajem smrtnost kod starijih i imunokompromitovanih sa 10 odsto letaliteta. Posle SARS-a je došao MERS koji je takođe korona koja je mutirala. Kada dobijete dva žuta kartona od jednog virusa i kada sve godine koje ste dobili ne iskoristite za razvoj antivirusnog leka ili vakcine, onda je to u najmanju ruku neozbiljnost. SZO je prošle godine ukazala na 10 zdravstvenih problema koji nas čekaju, među njima su navedena četiri virusa ali ne i korona. Ovo nije moralo da se desi i tu je kriva i farmaceutska industrija koja sebe nije prepoznala u tom problemu. A sada trpimo posledice toga što iz neznanja potcenjujemo infektive bolesti i što u 21 veku, umesto da u „muzeje“ pošaljemo mnoge viruse, imamo novih 35. Pogledajte kako izgleda Infektivna klinika i sve će vam biti jasno. Nisam siguran ni da će nas korona opametiti. Isto sam govorio i nakon epidemija morbile i influence, ali to je bilo samo lupanje štapom po vodi. Svi su okrenuti drugim bolestima i nisu svesni da kada se nešto ovako desi to više nije samo medicinski problem, već i ekonomski, pravni, etički, moralni...“, kaže infektolog i bivši direktor Infektivne klinike prof. dr Dragan Delić. Za sada smo tu gde jesmo, i Srbija i ceo svet. Početne teorije da se radi o virusu blažem ili sličnom sezonskom gripu su srušene u trenutku kada se srušio i uobičajen život na četvrtini planete, ali još uvek niko nije u stanju da sa sigurnošću kaže s čim se to susrećemo. Određena početna saznanja je dala Kina (bez obzira na krizu sa kojom se suočila ozbiljno je prikupljala analizu o bolesti i pravila statistiku) o starosti pacijenata, malom broju teških stanja kod dece, nešto malo manjoj smrtnosti kod žena, načinima prenošenja. Uradili su i studije održivosti virusa u vazduhu (ustanovili su da umire u bazenima i toploj vodi, ali da na metalnim površinama opstaje i po tri dana), ali to je daleko od onog što je svetu potrebno da bi se suočio sa njim. Recimo, još uvek se ne zna kako sunce utiče na njega jer kada je visoko ultravioletno zračenje virus može da se deaktivira za dva sata, a za koronu niko ne zna koliko visoku temperaturu može da izdrži. „Po mom mišljenju, moralo bi se raditi ispitivanje da li postoji samo jedan ili više sojeva virusa. Nemamo dokaze, ali ta šarolikost koja se javlja nešto govori, a ne znamo šta. Ona je posebno izražena u inkubaciji i mi ne znamo koliko ona traje i da li je ista u svim žarištima. Srbija je jedno žarište i bitno je da dođemo do tih podataka, a to nije teško – dovoljno je da napravimo intervju na uzorku od 20 do 30 pacijenata. Neophodna su ispitivanja i na ljudima koji su preležali virus. Uzima se serum u akutnoj fazi, onda se kod određenog broja pacijenata taj nalaz ponavlja na svakih mesec dana od trenutka izlečenja i posmatra se šta se dešava sa imunitetom. Takođe je potrebno i da izolujemo virus da bi se napravili sopstveni dijagnostikumi, jer ako smo zavisni od onih iz drugih zemalja u ovoj fazi ne možemo da ih dobijemo dovoljno. Posao virusologa je da sada prikupe materijal i da kada sve ovo prođe počnu sa ispitivanjem, jer naučnici moraju da daju svoj doprinos da nam se ovo više nikada ne dogodi. Nekada smo mi radili takva ispitivanja i ne samo da smo ih radili već smo u mnogima bili prvi“, kaže virusološkinja dr Ana Gligić. Dakle, istraživački rad bi u ovom trenutku bio neophodan i radi nas samih, ali i zbog obaveze koju imamo prema svetu. Da, teško je i mnogi zdravstveni sistemi su pred pucanjem, ali i pored toga rade studije jer nije dovoljno samo sanirati pacijente već i saznati šta im se dešava da bi se njima i onima koji dolaze posle njih pomoglo. U pandemiji je jednostavno nedopustivo da se bilo ko ponaša kao parazit i da samo leči svoje pacijente koristeći tuđe resurse i iskustva. Imajući to u vidu SZO je pripremila protokole za epidemiološke istrage i pozvala sve zemlje izložene virusu korona da svojim trenutnim iskustvom pomognu u izradi studija uz reči: „Pojavom virusa kovid-19 ostaju mnoge neizvesnosti u pogledu nekih epidemioloških, seroepidemioloških, kliničkih i viroloških karakteristika virusa i pridružene bolesti. Studije za procenu ovih karakteristika u različitim sredinama su od presudnog značaja za naše dalje razvijanje razumevanja. Oni će takođe pružiti snažne informacije potrebne za preciziranje modela predviđanja i informisanje javnosti“. Na pitanje da li bi Srbija mogla da pomogne i da li bi to bilo preterano opterećenje u ovoj situaciji za struku, prof. Delić kaže: „Naravno da bismo mogli, ako SZO daje protokole – naše je da učestvujemo u njima. Bio bi skandal kada bismo tako nešto odbili. Mi imamo odlične molekularne biologe, genetičare, virusologe... Neki su u penziji, ali nije nikakav problem da se oni reaktiviraju - u dobrim su godinama da i dalje rade. Dosta sarađujem sa Institutom za genetički inženjering, sa timom dr Sonje Pavlović i radimo na otkrivanju novog virusa koji oštećuje jetru. Ona ima sjajan tim mladih ljudi sposobnih za taj posao. Ono što je po meni problem je Torlak. Mi moramo da stvorimo tu ustanovu i da je ponovo dignemo na noge. Znam da je to teško jer je tehnologija toliko napredovala i da je nemoguće bez strateškog partnera, ali nam jako nedostaje. Ako ne možemo da pravimo vakcine i kupujemo ih od drugih, uvek ćemo biti na repu. I to se ne rešava tako što ministar Lončar najavi da će praviti vakcinu protiv korone, jer to onda govori o stručnoj nekompetentnosti“. Do sada se za učešće u istraživanju prijavilo 13 zemalja u pet od šest regiona SZO, a još 18 zemalja je najavilo učešće. Da li će Srbija biti jedna od njih nismo uspeli da saznamo do zatvaranja ovog broja, ali svakako se nadamo da hoće. Kada je već stručni kadar najbolje što trenutno imamo, onda nam je mesto svakako tu.