Ono što nas ne ubije izazvaće nam paniku

Niko ne zna gde će se ili koliko brzo novi virus proširiti. Ne možemo pouzdano da predvidimo koliki je rizik, i samo ćemo s vremenske distance biti u stanju da procenimo da li smo situaciju precenili ili potcenili. S obzirom na ovu neizvesnost, način na koji reagujemo na neku epidemiju od podjednake je važnosti kao i priroda patogena o kome je reč. A pri izboru načina na koji ćemo odgovoriti na širenje virusa korona trebalo bi da sledimo iskustva iz ranijih viralnih epidemija. Samo se nemojte kladiti na to. Epidemija svinjskog gripa iz 2009. usmrtila je stotine hiljada ljudi, uglavnom u Africi i jugoistočnoj Aziji (prema proceni američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, 284.000; laboratorijski potvrđenih slučajeva da je to uzrok smrti bilo je, međutim, 15 puta manje, prim.). Ali u Evropi, gde je pretnja bila relativno mala, mediji su na dnevnoj bazi objavljivali nove podatke o broju preminulih i inficiranih. Britanska vlada je istupila s prognozom da bi bolest mogla da odnese čak i do 65.000 života. Na kraju ih je u Britaniji preminulo manje od 500. Kao što se moglo predvideti, dnevno saopštavanje podataka o obolelima i preminulima podstaklo je strahovanja i navelo političare da donose preke, nepromišljene odluke - poput one da se gomilaju lekovi - a da se prethodno nisu istražili dokazi. Sve oči bile su uprte u novi, nepoznati virus, a ne na zaštitu ljudi od ubitačnijih pretnji, poput sezonskog gripa, koji je te 2009. ubio daleko više ljudi nego svinjski grip. I ubija ih i dalje, što bi bilo evidentno kad bi nas mediji na svakih nekoliko sati bombardovali novim podacima o broju smrtnih slučajeva izazvanih gripom. Slično tome, svake godine milioni ljudi, posebno u zemljama u razvoju, umire od malarije i tuberkuloze. A samo u Sjedinjenim Državama od infekcija zarađenih u bolnicama godišnje umire 99.000 ljudi. Pa ipak, na sudbine tih nesrećnih ljudi ne obraća se skoro nikakva pažnja. Zašto smo više prepadnuti od onoga za šta postoji manji rizik da će nas usmrtiti? Psihološki princip usled koga se bojimo svinjskog gripa, ptičijeg gripa ili kovida-19, ali ne i običnog gripa, naziva se strahom od užasavajućih rizika. Lako je podstaći strah od situacija u kojima će veliki broj ljudi umreti u kratkom intervalu, poput avionskih nesreća ili epidemija. Ali kad podjednak ili još veći broj ljudi premine u dužem vremenskom intervalu - kao što je to slučaj kad su u pitanju saobraćajni udesi ili sezonski grip - javnost je teško naterati da vezuje pojaseve ili da se vakciniše. Uzmimo paradigmatičan primer milenijumskog „virusa“ - terorizma. Nakon traumatičnih događaja 11. septembra 2001, mnogi Amerikanci prestali su da lete avionom i umesto toga počeli da za putovanja koriste automobile. Procenjuje se da je u 12 meseci nakon terorističkih napada na SAD, u saobraćajnim nesrećama poginulo 1.500 ljudi više nego što bi to, inače, bio slučaj zbog toga što su pokušali da izbegnu rizik od letenja avionom: daleko više nego što je iznosio ukupan broj putnika koji su izgubili život u četiri oborena aviona. Teroristički napadi prvo udaraju fizičkom silom, koja preokupira svu našu pažnju. NJihov drugi udar dešava se uz pomoć naših mozgova - našeg straha od užasavajućih rizika usled koga iz tiganja skačemo u vatru. Taj drugi udar može da ima visoku cenu. U dve godine od terorističkih napada, američka ekonomija izgubila je više od 100 milijardi dolara usled smanjenog broja putovanja, poremećaja u poslovanju, otkazivanja događaja; američka vlada je na bezbednosne mere potrošila 500 milijardi dolara; a Amerikanci pristali na agresivnije vidove državnog nadzora kao cenu koju je potrebno platiti da bi se osećali sigurnijim. Ali je danas veća verovatnoća da prosečnog Amerikanca upuca neko dete nego da ga raznese islamski terorista. Nisu samo teroristi ti kojih se plašimo više nego što bi trebalo. Egipatska vlada je 2009. naložila da sve svinje u zemlji budu pobijene, iako tamo nije zabeležen nijedan slučaj svinjskog gripa. Vlada je prosto eksploatisala strah od užasavajućih rizika kako bi sprovela progon malobrojne hrišćanske manjine u Egiptu. Danas azijatske manjine u SAD i Evropi plaćaju cenu širenja kovida-19. Na građane azijskog porekla se gleda podozrivo, dok kineski restorani od Berlina do San Franciska prijavljuju pad prometa za 50 ili više odsto, budući da ih gosti izbegavaju. A mediji su, naravno, zainteresovani da zvone na uzbunu, kako bi nas držali prilepljenima za njihove stranice, platforme, programe i podkaste. Na sreću, neproporcionalni strah od stvari za koje postoji mala verovatnoća da će nas usmrtiti nije nešto što nam je urezano u mozak. To je razlog zbog koga je sposobnost adekvatnog reagovanja na rizike toliko važna. Potrebno je da nas neko pouči matematici neizvesnosti, što će reći statističkom razmišljanju. Kao što je potrebno da budemo u stanju da čitamo kako bismo razumeli tekstove, tako nas statističko razmišljanje osposobljava da razumemo rizike s kojima se suočavamo i upravljamo njima. Da bi se stekla sposobnost adekvatnog reagovanja na rizike potrebno je da naučimo zašto se bojimo onoga čega se bojimo. Zapravo, razumevanje neizvesnosti i razumevanje psihologije idu ruku pod ruku. To javnosti može da pomogne da postavlja prava pitanja - a političarima da daju prave odgovore. Kada se svinjski grip širio, na primer, mnoge vlade su sledile savete Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i gomilale tamiflu, reklamiran kao lek koji može da zaštiti od ozbiljnih posledica svinjskog gripa. Ali, ispostavilo se da su mnogi eksperti i savetnici SZO imali finansijske veze s farmaceutskim kompanijama, i da nije bilo dokaza da je tamiflu zaista delotvoran. SAD su na ovaj lek spiskale više od milijardu dolara, a Britanija preko 440.000 funti - novac koji je umesto toga mogao da bude investiran u poboljšanje zdravstvene nege. Čak i uz poboljšanu sposobnost adekvatnog reagovanja na rizike, većini političara bi bila potrebna prilična hrabrost da bi delovali na osnovu dokaza, umesto rukovodeći se strahom. Ali upravo su to lideri kakvi su nam potrebni i kakve bismo uvažavali. Podizanje globalne sposobnosti adekvatnog reagovanja na rizike svakome bi omogućilo da situacijama kakve su širenje kovida-19 pristupi hladnije glave. Novi virus s kojim se suočavamo ove godine neće biti i poslednji. Kao prvi korak ka tome da budemo spremni za epidemije koje će tek uslediti, moramo da naučimo da živimo s neizvesnošću, umesto da dopuštamo da nam ona vezuje ruke.