Vreme i kataklizma

Premijera predstave Putujuće pozorište Šopalović Jugoslovenskog dramskog pozorišta odigrana je 8. marta 2020. Po svemu sudeći, ova premijera je označila i kraj tekuće sezone u beogradskim teatrima. Realno gledano, male su šanse da se sezona nastavi, a sve i da se pandemija korone suzbije do početka leta teško će izaći bilo koja nova predstava jer su prekinute i sve probe. U najboljem slučaju, premijerno će biti izvedene dve-tri predstave koje je trebalo da se pojave baš onih dana kad su obustavljena javna okupljanja. U međuvremenu, ljubiteljima pozorišta, ali i onima koji će ga otkriti tek sada, u višenedeljnom karantinskom limbu, ostaje da gledaju snimke predstava koje, a što je za svaku pohvalu, mnoga domaća i svetska pozorišta počinju da objavljuju na različitim kanalima. Doduše, nije zgoreg, u ovoj sveopštoj online euforiji, naglasiti teorijsku i zdravorazumsku istinu: to nije pozorište, već samo dokument o pozorištu. Putujuće pozorište Šopalović (1985) LJubomira Simovića mnogi smatraju, s punim pravom, jednom od najvećih, ako ne i najvećom srpskom dramom druge polovine 20. veka. Ako klasiku, pa tako i ono što zovemo savremenom klasikom, prevashodno određuje mogućnost da bude umetnički, misaono i društveno prepoznata, aktuelna i relevantna u različitim okruženjima, vremenima i okolnostima, onda se Simovićev komad i danas, i to na nov, uznemirujući način, potvrdio kao takav. Kao što je dobro poznato, glavna tema ove drame jeste višeslojno sagledan odnos umetnosti/pozorišta i života. S jedne strane tog spektra značenja stoji etičko pitanje da li je ispravno baviti se jednom izvesno plemenitom, ali, ipak, zabavnom delatnošću u trenutku kad naokolo ljudi ginu, a s druge moć umetnosti da bude bolja od stvarnosti i da je menja, da oplemenjuje i transformiše zlikovce i spasava ljudske živote. Izvorni kontekst jeste dolazak putujuće pozorišne družine u provincijski grad pod okupacijom, za vreme Drugog svetskog rata, u trenutku kad tamo vlada velika napetost, koja će eskalirati ubistvom lokalnog kolaboracioniste. Čini se da ne treba mnogo duhovnog napora da se jedna kataklizma zameni drugom, svetski rat svetskom epidemijom, pa da se virulentno – izvinjavam se na neprimerenom izrazu – nametne gore pomenuta, uznemirujuća savremenost ovog komada. Doduše, da ne preterujem s aktuelizovanjem: u kontekstu pandemije manja je etička dilema. Da je javno okupljanje danas mogućno, ključno bi bilo pitanje smisla a ne moralne prihvatljivosti izvođenja predstava, a i na njega bi se, verovatno, pozitivno odgovorilo. Kako je reditelj Jagoš Marković osmislio novo čitanje antologijskog komada, a u trenutku kada nije mogao da pretpostavi, niti on niti bilo ko drugi, kako aktuelnu rezonancu to može da dobije samo nekoliko dana posle premijere?... Prvo što se vidi na pozornici, kao i u svakoj predstavi, jeste scenografija (potpisuje je sam reditelj), a koja ovde - sasvim neočekivano, ali ne i prvi put viđeno - predstavlja galerije u pozorišnom gledalištu, čime se plastično, znakovito i direktno uvodi pomenuta glavna tema: odnos pozorišne i životne realnosti, njihovog međusobnog ogledanja, moći prve da preobrati drugu, kao i moći druge da uništi prvu. Stariji gledaoci, oni s dobrim pamćenjem, odmah vide da ovo nije bilo koje gledalište, već ono iz starog Jugoslovenskog dramskog pozorišta, iz perioda pre požara i rekonstrukcije; da li i kakvu to vezu ima s celinom predstave, o tome ću kasnije... U kombinaciji sa dimnim efektima, sumornim svetlom (dizajn svetla Dejan Draganov), te mizanscenom s malobrojnim, usamljenim i usukanim ženskim figurama na galerijama, ova scenografija stvara, u skladu s prepoznatljivom Markovićevom scenskom poetikom, efekat distopije, a koji potpuno odgovara dramskoj radnji. Kada se, odmah na početku, pojavi pozorišna družina Šopalović, gledalac s predznanjem stiče utisak da reditelj sprovodi radikalni zaokret u tumačenju komada, te da, suprotno glavnim intencijama teksta, kritikuje držanje glumaca, odnosno poziciju pozorišta u ratu. Nastavljajući da trči pred rudu, ovaj gledalac može i dalje da razvija, ubrzo će se ispostaviti svoj a ne rediteljev koncept, te prepoznaje sveopštu, mnogi bi rekli u našim prilikama i opravdanu kritiku pozorišta koje ignoriše kontekst u kom nastaje, neće da se uhvati ukoštac sa zlom stvarnošću već s njom komplotira... Ovakvo tumačenje on, taj naš zamišljeni gledalac, razvija iz jedne ubedljive scenske činjenice: iz toga što su svi likovi glumaca iz trupe Šopalović prikazani veoma pojednostavljeno i/ili karikaturalno. U tumačenju Milana Gutovića, vođa trupe Vasilije Šopalović deluje kao plošna, basterkitonovski komična pojava zalutala iz drugog filma, kao zombi koji ne zna gde se našao, neko čije motivacije i htenja ni uz najbolju volju ne možemo da otkrijemo. Scena u kojoj on iz pozadine, u poluglasu ponavlja monolog koji ispred njega govori lik mladog glumca, bila bi komično-dirljiv metateatarski čin, omaž značajnom glumačkom opusu samog Gutovića i istoriji JDP-a (u čuvenoj praizvedbi ovog komada, a u režiji Dejana Mijača, upravo je Gutović igrao mladog glumca), da u ovome ne preteruje, ne naglašava svaki red tog teksta. Dotičnog mladog glumca Marko Janketić igra „s očima iznad svakog zla“, iz daljine nam najavljujući, a iz blizine neprekidno potvrđujući da je njegov Filip Trnavac plemenito biće zarobljeno u svetu fantazije. Kao što je, po samom tekstu, Gina žena zarobljena u koritu za veš (Anita Mančić mučila se, zbog nedostatka partnerske igre, da je realistički opravda, da joj činom izdaje, a zarad spasa deteta, pruži ljudsku složenost, punoću...), tako je, u ovoj postavci, glumica Jelisaveta žena zarobljena u koferima. U tumačenju Olge Odanović ona nije ništa više od karikature žene koja ima problem sa svojim godinama i koja sama mora da vuče, pakuje i prepakuje kofere, a od čega se, doslovno, potpuno zgrbila. Jovana Belović nije opravdala fatalnost mlade glumice Sofije, ne vidimo i ne osećamo čime je ona obezoružala zlikovca Dropca (odličan Nenad Jezdić); šarmom, lepotom, čednošću, bezazlenošću, visprenošću...? Kako predstava odmiče, pretpostavljeno tumačenje se ubrzano topi, a mi shvatamo da likovi glumaca nisu postavljeni onako kako ih je naš zamišljeni gledalac video, već sasvim suprotno, kao sudbine s kojima možemo i treba da saosećamo, identifikujemo se, a što je u duhu s intencijama teksta. Srpski rečeno, oni nisu mišljeni kao karikature, već su tako (nenamerno) ispali. Da je ova predstava neupitna, čak patetična pohvala glumcima i pozorištu - mnogo jača nego u samoj drami, a koja je u pogledu etičke procene likova i situacija vrlo izbalansirana – o tome svedoči teatralno rediteljsko rešenje u vidu emitovanja audio-zapisa velikana JDP-a u njihovim antologijskim ulogama: LJube Tadića, Marije Crnobori i Mire Stupice. Ako se sada vratimo na početak, na dekor, jasno je da je ova predstava ne samo posveta teatru i glumi uopšte, već ovom konkretnom pozorištu na čijoj je istoj, velikoj sceni Simovićev komad i imao pomenutu praizvedbu. Da bi još dodatno, manihejski zaoštrio podelu na dobre glumce i zle građane, Marković završava pamfletskom scenom u kojoj predstavnik kolaboracionističke vlasti baca građanima (u pitanju su samo građanke, što je dodatni problem) po veknu hleba zbog čega oni ućute i odustanu od svake dalje pobune, čak i oni/e koji su u pokretu otpora. Potpuno pogrešno bi bilo zaključiti da je glavna slabost predstave - gluma. To je sekundarno, jer je u osnovi problema prepoznatljiva Markovićeva sklonost za prejakim koloritom, širokim potezima, teatralizacijom, prenaglašavanjem – svemu onome što rafinirano, čipkasto poetičko (i poetsko) tkanje LJubomira Simovića nikako ne trpi. I na kraju jedna samorefleksija analogna glavnom pitanju drame: da li je u vreme opšte prirodne i društvene kataklizme, onda kada nam je svima neophodno zajedništvo da bismo, bukvalno, preživeli, a umetnost da ne bismo poludeli, moralno opravdano, ili bar umesno, pisati umetničku kritiku... Deluje mi jadno i patetično da vas ubeđujem u to da me je ova dilema veoma mučila, te bih zato samo da iznesem načelni stav. Ne postoji ta nesreća koja, pored sve potrebe za solidarnošću i zajedništvom, suspenduje potrebu za racionalnom procenom kvaliteta obavljenog posla. Toj proceni, naravno, nisu podložni samo umetnici, nego svi mi: od političara do kritičara.