Dobro došli u novi rijaliti „Karantin“

Tog 25. marta Srbija je životarila deveti dan vanrednog stanja, a zabeležena je i četvrta žrtva od, u tom trenutku, ukupno 303 registrovane osobe zaražene koronom. Ministarstvo odbrane pod komandom Aleksandra Vulina, međutim, brinulo je drugu brigu – pokretalo je postupak javne nabavke „Usluga ispitivanja rejtinga ministra“. A kada je, u subotu, na društvenim mrežama počelo masovno skandalizovanje zbog ministrove brige za rejting u ovako kriznom momentu čiji se kraj ne nazire – došlo je do hitne reakcije. Ne, naravno, do povlačenja konkursa uz ministrovo javno izvinjenje i ostavku, već je ispravljena slovna greška na sajtu Ministarstva, pa je umesto dotadašnjeg „rajting“ napisano ispravno „rejting“. Dva dana kasnije, u ponedeljak, oglasilo se Ministarstvo odbrane - tvrdnjom da se protiv Vulina vodi „zlonamerna, planska i naručena“ kampanja, te da su druga ministarstva istu takvu javnu nabavku - već sprovela. Iskustvo govori da nema mnogo mesta za nadu da bi nekim plodom mogle uroditi reakcije javnosti, poput zahteva Koalicije za nadzor javnih finansija, koja je pozvala predsednicu Vlade da razreši ministra zbog toga što „u vreme vanrednog stanja vodi sramnu političku kampanju i budžetska sredstva troši na trivijalni politički marketing i merenje sopstvene popularnosti“. Vulin je, uostalom, samo otvoreno pokazao da radi isto što i ceo državni vrh, uključujući i samu premijerku, kojoj se Koalicija za nadzor javnih finansija obraća –koristi svaku priliku (i javni resurs) za vođenje političke kampanje. Razlika je samo u tome što smo, u njegovom slučaju, videli dokument kojim se neka od analiza rejtinga naručuje – što inače ostaje u sivoj zoni o kojoj dobijamo samo posredne informacije. Recimo, kada nam se predsednik Aleksandar Vučić požali da nema dovoljno podrške saradnika i da je jedini čovek koji ga svaki dan pita kako je - Marko Uljarević iz Strateškog marketinga. Kako bi se, uopšte, moglo očekivati da Vulina razreši premijerka koja, usred vanrednog stanja, direktno aludirajući na propagandni slogan SNS, izjavi: „Šta god mi uradili, današnji dan je pokazao da mi moramo da se borimo JAČE, moramo da budemo BRŽI i moramo da budemo još BOLJI“ (petak 20. marta u direktnom uključenju u Oko magazin RTS-a). Sasvim je moguće da, posle neumesnog reagovanja na početku epidemije (kliberenje „najsmešnijem virusu“, skupljanje potpisa za izbore u zatvorenom prostoru, skup u Krušiku...) vlast ima ozbiljne razloge da borbu za rejting zaista učini „bržom, jačom i boljom“. A pokazalo se i da odgovor građana na molbe, apele i pretnje državnog vrha nije baš potpuna poslušnost – o čemu govore slike sa ulica, parkova i kafića, ali i izveštaji o privođenjima zbog kršenja mera samoizolacije ili ograničavanja kretanja (predstavljenog kao „policijski čas“). Zato ima i tumačenja prema kojima je Vučićeva priča o podeli po sto evra svakom punoletnom građaninu, zapravo, pokušaj da se kupe izgubljeni glasovi uoči izbora koji će se održati po ukidanju vanrednog stanja. Najava podele iste količine novca i onima koji gladuju, i onima koji su dospeli do onog malog procenta najbogatijih ljudi na svetu, potpuno se, uostalom uklapa u arsenal propagandnih sredstava koji, videli smo, više ničim nije ograničen. Na primer: samo dan nakon što se Vladimir Putin u žutom skafanderu pojavio među zaraženima od virusa korona, i Aleksandar Vučić upriličio je sopstvenu verziju ohrabrivanja građanstva uz poštovanje zdravstvenih preporuka. Iako se ranije „junačio“, ipak je uzeo zaštitni mantil, masku i rukavice, i lično se uputio u Štark arenu da sa brojnim „volonterima“ pakuje pomoć za beogradske penzionere. I sve to protivno odluci o zabrani okupljanja više od 50 ljudi u zatvorenom prostoru, zbog koje se ni Skupština nije sastala, pa nije poštovana ustavna procedura predviđena za uvođenje vanrednog stanja. Time se priča o naličju akcije pomoći penzionerima, sabijenim u kućni pritvor, ne završava. Iako je Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, najavio da će pakete pomoći za najstarije sugrađane pakovati volonteri, SOS sindikat tvrdi suprotno: u tekstu objavljenom u Danasu, od Vesića je zatraženo izvinjenje zaposlenima u JKP GSP Beograd koji su, tvrdi se, na poslovima pakovanja angažovani putem naloga za rad. Sindikat tvrdi da je više stotina zaposlenih iz tog preduzeća – a veruju i iz drugih komunalnih preduzeća čiji je osnivač grad Beograd – dobilo radnu obavezu da od 5 do 17 časova pakuju pakete sa osnovnim životnim namirnicama. A to smatraju protivnim Zakonu o radu, jer su angažovani na poslovima koji nisu u opisu njihovih radnih mesta i u skladu sa njihovom stručnom spremom. Možda je neko poverovao da će ozbiljnost krize u koju smo zapali zaista biti razlog da se lični/stranački politički interesi makar privremeno zamrznu zbog što boljeg ostvarivanja onog jednog, najvažnijeg i svima zajedničkog cilja – borbe protiv pandemije, ali... „Svakog trenutka možemo da vidimo kako vlast na `fin način` provlači političku kampanju i kroz društvene mreže i kroz medije“, kaže marketinški stručnjak Igor Avžner koji i iz dalekog Dubaija pomno prati domaća zbivanja. Pa tako primećuje i da se konferencije za medije lekara i stručnjaka održavaju ispred ogromnog platna na kome piše „predsednik Republike Srbije“. „Sam predsednik je u ulozi i dobrog i lošeg policajca. Daje pomalo patetične izjave ljubavi penzionerima, pa preti grobljima. Lično nabavlja pomoć, drži konferencije za medije. Prema potrebi, vidimo ga bez maske i sa maskom. On je sveprisutan. Državni funkcioneri se prilikom svakog javnog nastupa lično zahvaljuju predsedniku na pomoći koju je pružio. On je nezamenljiv. I to je zaista tačno. Protivno zakonima fizike, ali ne i politike, temelj ove vlasti je na vrhu piramide, a celu piramidu drži samo ta uporna tačka. To zna on. To znaju i oni“, kaže Avžner. Čak i ako se, kroz neizbežna zahvaljivanja Vučiću „za sve što je uradio za narod“, nastavlja učvršćivanje kulta njegove ličnosti, to ne znači da su i ostali šrafovi u mašineriji dobili priliku da se odmore od političke aktivnosti. I to važi za sve – od aktivista vladajuće stranke koji, u pratnji kamera, dostavljaju pomoć starijima, preko „botova“ čija je aktivnost, tvrde tviteraši, intenzivirana, do, kako kaže Avžner, „marketinških stručnjaka lekarskog porekla koji se zalažu za ukidanje društvenih mreža“ ili „vlasnika medija, koji, u trenutku kada je virus `najsmešniji na svetu` podriguju da ubiju koronu, a odmah, kad vrh vlasti okrene ploču, ugrađuju komore za dekontaminaciju na ulazu u zgradu televizije“. „Ne bi me začudilo da vidimo i novi rijaliti: `Karantin`. Sa sve obolelima“, kaže Avžner govoreći o brojnim primerima kampanje vlasti. A opozicija? Kao da ne postoji, kaže sagovornik NIN-a. „Nema je, ne samo zbog medijske blokade, već očigledno i zbog kreativne. Lopta im je bila na penalu, a gol prazan, više puta. Niko da se odvaži da šutira. Verovatno da ne bi promašio. Ili, možda, čuvaju priliku za neka bolja vremena koja, ako nastavi da se ponaša kao do sada, ovakva opozicija možda i ne dočeka, jer narod u Srbiji slabo pamti. Zato vlast opoziciju i pominje tako često“, kaže Avžner. Za Sinišu Atlagića, profesora FPN, utisak da se vodi kampanja je pre posledica saznanja da su izbori raspisani i da smo bili na početku kampanje koja će po završetku pandemije biti nastavljena, nego što je to vidljivo iz sadržaja političkih poruka. „Sličan utisak bismo imali i da izbori nisu bili raspisani, a da nas je zadesila epidemija ili neka druga nepogoda jer je, prosto, reč o izbornoj godini“, dodaje. Atlagić kaže i da ne možemo govoriti o specifičnom modelu kampanje koja se vodi. „Na delu je izražena personalizacija politike kao princip političkog ubeđivanja, pojačana epidemijom kao zabrinjavajućim situacionim faktorom. Kada se kampanja vodi u periodu krize i atmosferi nesigurnosti i neizvesnosti, ili kada to prethodi kampanji, onda se prizivaju `čvrste ruke`, `jake vođe`, `spasitelji` itd. Provocira se emotivo-afektivni odnos ljudi prema ličnostima partijskih lidera i uverenje u njihovu spremnost i kompetentnost. Drugim rečima, izborna odluka se seli na plan neracionalnih faktora“, kaže ovaj profesor. A filozof Vladimir Milutinović, koji na blogu Dvogled, između ostalog, piše o Vučićevim propagandnim tehnikama, kaže da su one uvek iste. „Na primer, u trenu može da uporedi snabdevenost svih zemalja Evrope i zaključi da smo mi najbolji. Ova kriza daje samo novi materijal, po sebi težak i teži za obradu, ali ne nešto što se ne može propagandno obraditi na ustaljen način“. Od 2012, podseća Avžner, u Srbiji politička kampanja nikada nije prestala. „Kampanja vlasti je bila nekada uspešnija, nekada manje uspešna, ali uvek uz evidentne greške, koje opozicija sve ove godine nije uspevala da okrene u svoju korist. Sa druge strane, svedoci smo permanentne stigmatizacije lidera opozicije. Daje rezultate, zar ne? Upitao sam se milion puta zašto sve te tajkune, prevarante i lopove nikad ne pohapse, pa ni po babu, ni po stričevima. Do odgovora nisam došao. Verovatno nisam dovoljno pametan“, kaže ovaj sagovornik. On primećuje da se čak i konferencije za medije posvećene pandemiji koriste da podsete na velike „uspehe“ vlasti – Beograd na vodi, privredni rast i razna politička obećanja. „Nije ni vreme, ni mesto, ali poruka i tako nije upućena novinarima, upućena je njihovim biračima. Oni to `gutaju` i vole. Do sada se predsednik borio sa vidljivim neprijateljem – tajkunima, fašistima, stranim plaćenicima i naravno, pobeđivao svaki put“, podseća Avžner i kaže da očekuje velike proslave pobede nad virusom na svim trgovima kad se ista završi. „Slede proslave pobede na izborima. Pa šta i ako smo u mraku? Postavićemo novogodišnju rasvetu“, kaže Avžner. Atlagić veruje da sve zavisi od toga koliko će epidemija trajati i kakav će biti njen ishod na finansijskom i psihološkom planu. „Relativno brza pobeda nad epidemijom će nesumnjivo doprineti učvršćivanju pozitivne predstave o predstavnicima vlasti kod građana koji je već imaju.“ Da li je, ipak, moguće da građani prepoznaju kampanju kad joj vreme nije i da dođe do neke vrste „bumerang efekta“? Milutinović u to ne veruje. „Suočen sa ovako masivnom propagandom, veliki broj građana ulazi u taj svet i zamenjuje ga sa realnošću. Više uopšte ne primećuju realnost. Oni neće vratiti bumerang nazad“, kaže. Treba znati da se ljudi u kriznim situacijama sabijaju u grupu, jer se tako osećaju sigurnije, naročito u situaciji kada osećaju egzistencijalnu ugroženost, ističe Avžner. „Ovoga puta, to su najčešće virtuelne grupe u kojima se stavovi i lakše prenose i lakše prihvataju. Pitanje je samo ko će to ovaj put iskoristiti? LJudi znaju da prepoznaju laž. Znaju da ne vole da im se neko obraća povišenim tonom bez ikakvog razloga. To je, nažalost, postala praksa u komunikaciji. Da li će se neko toga sećati, kada se ovo završi i svima nam padne kamen sa srca, ne znam. Znam samo da često, po završetku kriza, osećaj nove slobode pokrene i potrebu za političkom promenom“ , kaže Avžner. A dok čekamo ishod aktuelne krize, možda bismo mogli da sopstveno mentalno zdravlje čuvamo raznim igrama. Recimo, da uoči redovnih nastupa čoveka koji o svemu odlučuje, pogađamo ton obraćanja odabran za taj dan. Recimo, kao u anketi koju je na tu temu Vladimir Milutinović postavio na svom tviter-profilu, predlažući sledeće kategorije: zadovoljstvo postignutim, zabrinutost, zastrašivanje i okrivljavanje. Najveći broj učesnika tog dana je tipovao na – zastrašivanje.