Dva u jedan, vladalac i dvorska luda

Veliki rimski državnik Katon ostao je upamćen po tome što je svako svoje obraćanje u Senatu završavao rečima da Kartaginu treba razoriti. Posle su usledila tri rata, i od Kartagine nije ostao ni kamen na kamenu. Katonova opsesija Kartaginom nije bila veća od opsesije koju Aleksandar Vučić pokazuje prema Demokratskoj stranci. Kojim god povodom da se obrati građanima, ne propušta priliku da konstatuje kako je u vreme „žutih“ sve bilo loše. I posle osam godina vladavine naprednjaka, Vučiću su za katastrofalno stanje u Srbiji krive demokrate. Prebaciti odgovornost na prethodnike manir je kojeg se ne odriče ni tokom vanrednog stanja. Nedavno je na konferenciji za medije obavestio građane, onako usput, koliko je respiratora bilo u Srbiji u vreme vladavine „žutih“, a koliko danas, kada on brine o tome. Vučićeva predizborna kampanja traje neprekidno već osam godina, i nema tog vanrednog stanja zbog kojeg će odustati. Mnogo je već rečeno o Vučićevim pretnjama, prenemaganju i histeriji u komunikaciji sa građanima. Kako razumeti izjavu da mu je drago da su se građani uplašili? Pa neće strah i panika sačuvati ljude od korone, već razumno ponašanje. U trenutku kada je svet zakoračio u katastrofu, jedini je predsednik zbog kojeg se pišu peticije s molbom da za vreme epidemije pusti struku da vodi glavnu reč. Međutim, on ne može da podnese situaciju u kojoj sa lekarima deli minutažu na konferencijama za medije. Ne daj bože da dr Predrag Kon bude na ekranima prisutniji od njega. Zato se on ponaša kao staratelj nacije i tumači mere koje Vlada preduzima, kao da su svi drugi maloumni. Obasipa nas nepotrebnim informacijama, recimo, o tipu aviona koji je doneo pomoć iz Kine. Nepodnošljiva je tolika količina patetike s kojom izražava brigu za „deke i bake“, da bi već u sledećem trenutku glumio mangaša koji na crno nabavlja respiratore, i niko mu ništa ne može. To je isti onaj čovek koji na rukama nosi dete i spasava ga iz snežnih smetova. Ono što svakog normalnog više brine od ponašanja predsednika jeste broj onih koji veruju u sve što on kaže, koji nasedaju na njegovu dramaturgiju. Nakon upozorenja starijima da ostanu u kući, i euforičnih pretnji svima koji ne poštuju mere Vlade - što niko normalan ne dovodi u pitanje! - prepušta se dugim pauzama kada tišinom podiže tenziju. Za trenutak se čini da je predsednik na rubu depresije, međutim, to je samo predah u monologu, kada menja masku, i nastavlja da melje i melje. Vrhunac je izjava da ako je učinio nešto loše neka ga streljaju kada sve ovo prođe. Kada sve ovo prođe, dužan je da odgovori zašto se kliberio na konferenciji za medije dok je onaj nesrećni lekar govorio da korona postoji samo na internetu? Zašto je 9. marta - kada u Srbiji već postoji prvi oboleli od „najsmešnijeg virusa na svetu“ - okupio dve hiljade radnika Krušika, i zamajavao ih besmislenim pričama, ne pomenuvši Aleksandra Obradovića, istinskog heroja koji je javnost upoznao sa malverzacijama u valjevskoj fabrici oružja. O privilegovanim privatnim trgovcima oružjem, među kojima je i otac srpskog ministra policije - taj VIP deka - predsednik nije govorio. Do kada će srpski građani da se stide svog predsednika? Zašto ih koristi za mentalnu terapiju? Baulja i lupeta na konferencijama za medije kao onaj švedski kuvar iz Mapetovaca. Vučićeva moć se zasniva na strahu koji indukuje, na manipulacijama i lažima. Odjednom se pojavio opasan konkurent – korona. Predsednik mu je na megdan izašao bez maske, što je samo jedna od maski kojima raspolaže. Nikakvog tu sukoba nema. Zajedno uteruju strah. Za građane je najvažnije da ne mutiraju. Ni korona, ni predsednik. Ceterum censeo Carthaginem esse delendam, rekao je Katon u rimskom Senatu. Ili u prevodu: Do kada ćemo da trpimo ludaka?