Pranje mozga

Tik pred izbijanje epidemije SZO je upitala vlast da li je spremna da građanima uputi jasnu i razumljivu poruku u koju će svi poverovati i koju će baš svi slediti. Kako da ne, uzvratio je Zlatibor Lončar. Kako da ne, uzvratila je i Ana Brnabić i demonstrirala to u više navrata. Recimo, na konferenciji za novinare je otresito, precizno i argumentovano iznela novi niz mera koje će se primenjivati i obavestila nas da od 22. marta ugostiteljski objekti i tržni centri prestaju da rade. A onda je dva sata kasnije, nakon razgovora sa Vučićem, isto tako otresito rekla da se malo predomislila i da mera stupa na snagu odmah. Nije bolje prošlo ni kada je dozvolila šetnju kućnih ljubimaca u trajanju od 20 minuta, jer se našla pred Vučićevom rafalnom paljbom: „Ja sam se naljutio na tu odluku i ona će odmah biti ukinuta. Garantujem vam to!“ Pa, ukinuta je. Pomalo nezgodna situacija imajući u vidu da je Vlada ta koja donosi uredbe tokom vanrednog stanja i da joj se baš ruši kredibilitet (samim tim i moć da usmeri ljude tokom pandemije) ukoliko joj neko sa uglavnom protokolarnim zvanjem, konstantno baca u kontejner odluke i primorava je da piše nove. Ali, ništa što se ne može popraviti ukoliko predsednik ustupi svoj autoritet u ime višeg cilja i preuzme na sebe i tu „žrtvu“ da on bude glavni koji će slati nedvosmislene i precizne odluke. A to i te kako ume! Recimo, pre dve nedelje je vrlo slikovito objasnio situaciju u kojoj smo: „Navešću dva funkcionera koja u javnosti u narednih dva meseca nećete videti (zbog straha od korone). Takvih ljudi ima, ali normalni ljudi ne treba da brinu. Normalni ljudi se ponašaju normalno, idu svuda.“ Pre nedelju dana nam je još slikovitije objasnio da će „sva groblja biti mala da prime sve nas ako slušate tuđe predloge“(Đilasovu ideju da se penzionerima dozvoli jednosatna šetnja jer su i oni valjda „normalni ljudi“), ali je izostavio da objasni kako to virus napada samo u terminu koji Đilas predlaže, a ne i u onom nedeljnom koji je on namenio penzionerima. Nebitno, jer je u nedelju poentirao – niko neće ići na ulicu, a ni u prodavnicu se neće ići. Ni vojska? Ni policija? Ni lekari? Ni gradonačelnik Beograda koga pre vanrednog stanja nismo viđali? A ako ipak oni izađu, šta ćemo tada – pa i među njima već ima zaraženih. Ukratko, organizacija vlasti u rukovođenju krizom je toliko haotična da je gotovo nemoguće pratiti mere a negde ne pogrešiti. Dovoljno je da neko izađe na 15 minuta, da se u međuvremenu odluka o kretanju promeni (u 16 časova je odlučeno da policijski čas počinje u 17 a ne u 20 časova) i da završi u nekom od zatvora. Zbog toga je jedina zbilja pouzdana mera došla od Ministarstva za rad u obliku Viber Community kanala, aplikacije koja građanima pruža sve informacije u vezi sa trenutnom situacijom i koja ih informiše o njihovim obavezama i datim pravima – izađeš, pogledaš u telefon, vidiš da se neko opet oko nečeg predomislio i brzo trčiš kući. S obzirom na to da nekima nije baš do trčanja, a neki i nisu dovoljno brzi, poslednjih dana je postignut konsenzus – nećemo slušati političare, ali ćemo slušati stručnjake. Obraćaju nam se svakog dana, iznose tačne podatke, ne viču na građane i do sada su pokazali da umeju da upravljaju krizom. A onda se pokazalo da je i u njihovim redovima nastupio kvar. Odjednom na mnoga pitanja nisu imali ili nisu znali odgovor (ne znaju koliko ima zaraženih zdravstvenih radnika, da li na Infektivnoj leže zajedno pacijenti sa koronom i bez nje, a ni da li svi lekari imaju potrebnu opremu), a na neka su imali drugačije odgovore od vlasti ili od svojih ranije iznetih stavova (da bi postali bliži vlasti). „Naš zdravstveni sistem još ima kapacitete gde bi pacijenti i sa takvim vrstama tegoba bili smešteni. Pripremaju se takvi objekti (Sajam), ali još nema potrebe za takvom vrstom smeštaja“, izjavila je dr Darija Kisić Tepavčević, nekoliko sati pre nego što je premijerka objavila da već sutra počinje da puni Sajam. Predrag Kon, koji je pre samo dve nedelje, pričajući o imunitetu, isticao da su san i šetnje najvažniji i da stalno razmišlja kako da ih obezbedi starijim ljudima (čim bude postojala zaštitna oprema), odjednom je napravio žestok zaokret: „Imaju (vlast) kart blanš za svaku oduku o pitanju smanjivanja kontakata. Po meni lično sve je u redu - do potpunog zatvaranja od 24 sata... I moram da kažem da ova vlast zaslužuje bukvalno svaku pohvalu od strane struke. Do sada u svom životu, pred kraj svoje karijere, nikada nisam doživeo takvu vrstu podrške za struku.“ Dakle, struka je dala odrešene ruke Vučiću da sprovede u delo ono što je najavio – da prvo potpuno zatvori sve ljude na dve nedelje, a da onda naknadno smisli kako će da ih hrani (ako će da ih hrani, jer dve nedelje organizam može da izdrži bez jela), kako će da im zbrine ostarele roditelje (oni moraju ne samo da jedu već i da piju lekove), kako će da reguliše ispašu stoke ili zbrinjavanje pčela. Jer struka i vlast su jedinstveni – za rezultate koji im se ne sviđaju krivi su samo i jedino građani. I nimalo ih se ne tiče poruka generalnog direktora SZO Tedrosa Adhanoma Gebrejesusa: „Shvatamo da mnoge zemlje uvode mere kojima ograničavaju kretanje ljudi. U sprovođenju tih mera, ključno je da se poštuju dostojanstvo i dobrobit svih ljudi... Države treba da sarađuju sa zajednicama da bi izgradile poverenje i podržale izdržljivost i mentalno zdravlje.“ Pa, ne izgleda baš kao poštovanje dostojanstva, a neće biti ni da su isključivo građani krivi. Veoma je ružno što ima onih koji ne poštuju zabranu kretanja i onih koji i dalje održavaju socijalne kontakte u većim grupama, ali nisu baš toliko brojni da ih sve duge cevi koje su izvedene na ulice ne bi sprečile u tome. Od uvođenja policijskog časa zbog kršenja te mere privedeno je i procesuirano 1.253 građana, što svakako nije razlog da premijerka i predsednik, odnedavno potpomognuti i epidemiolozima, neprekidno urlaju na šest miliona građana, uz pretnje lancima i katancima, i da ih optužuju za svakog novozaraženog u zemlji. Teško da je bilo koji obični građanin imao veze sa tim što su studenti izbačeni iz domova i poslati kućama, a onda naknadno vraćeni da pokupe svoje stvari, svi u isto vreme (zabranjeno je okupljanje više od pet ljudi i potrebna je distanca od dva metra) i to u zgradu bez vode, pa je i obično pranje ruku ukinuto kao preventivna opcija. Ili što su srpski državljani iskoristili svoje ustavno pravo da se vrate u svoju zemlju tokom epidemije, a potom su bez ikakve trijaže potrpani u neuslovne smeštaje. „Najveći problem su izbeglički kampovi za povratnike. Ti ljudi nisu došli iz besa i ne vidim nijedan razlog da se s njima tako postupa, sem ako razlog nije to što uglavnom nisu birači ove vlasti. Stavili su ih u isti prostor, nemaju odvojene mokre čvorove i dovoljno je da je samo jedan zaražen i da počne odbrojavanje za sve ostale. U takvim uslovima, dok se čeka ko će koga zaraziti i dok i poslednji ne bude zaražen, sve bi moglo da potraje do zime“, kaže epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović. To što se vlast šegačila u vreme kada je trebalo da nabavlja zaštitnu opremu, testove i aparate za testove, respiratore ali i rendgene (u početku su pacijenti sa Infektivne vođeni na rendgen u Urgentni centar) i što nije obezbedila mesta za prihvatljive karantine i izolaciju, ne mogu da nadoknade građani, čak ni kada bi bili najdisciplinovaniji na svetu. Ali, po mišljenju Ane Brnabić, upravo to je njihov zadatak, jer je njena obaveza da smanji smrtnost, ali i da zaštiti lekare. Zato je nedavno uzviknula pokazujući na lekare: „Ako Vlada treba da bude restriktivnija – biće. Ne pretim nego obećavam. Obećavam ovim ljudima oko sebe.“ Pa, smišljene su više nego restriktivne mere, ali je ipak oboleo veliki broj zdravstvenih radnika. Koliki tačno – ne zna se. Prebrojaće kada budu videli kome sve od njih da oduzmu 35 odsto od plate. Predsednik Pokrajinske vlade Igor Mirović je izjavio da se približavamo tome da svaki peti zaraženi bude zdravstveni radnik, a Kon je izneo sledeći podatak: „Ne znamo koliko ima zaraženih zdravstvenih radnika, u jednom od preseka je bilo 7 odsto, ali je uglavnom zaražavanje bilo izvan ustanova. Koliko znamo.“ U Valjevu znaju malo više – prema podacima koje je iznela direktorka lokalnog DZ Branka Antić, u izolaciji je završilo 56 zdravstvenih radnika jer su njihove ekipe na terenu imale kontakt sa zaraženim osobama koje su lagale prilikom opisivanja simptoma, pa su ekipe otišle bez opreme. Zbog toga je apelovala na iskrenost. I treba da apeluje na iskrenost. Ali da bi do nje došlo, građanima se mora obezbediti mogućnost da dozovu Hitnu pomoć i u situaciji kada sumnjaju na koronu, a uglavnom su prepušteni višednevnom okretanju zauzetih telefona i prebacivanju nadležnosti sa jednih na druge i kada dobiju vezu. Nikako ne bi smelo da se dogodi da se stomatolog iz Novog Sada danima ignoriše jer po zvaničnim parametrima nije sumnjiv, a da se onda optuži zbog „širenja zaraze“ kada dođe do teškog stanja i kada zdravstveni sistem konačno utvrdi da ipak ima koronu. Moralo bi još nešto – da se svakom lekaru obezbedi adekvatna zaštitna oprema koju će imati uvek i svuda, bez obzira na to sa kakvim pacijentima se sreće, jer i čovek koji ima infarkt može u isto vreme da bude zaražen koronom. Nedopustivo je da lekari u Urgentnom centru sami sebi kupuju jednokratne i ne baš efikasne maske (kad i ako ih nađu), a da gradska vlada donaciju iz Kine umesto njima podeli komunalnim policajcima da bi štitili grad od ulične prodaje, noćne buke i regulisali gradski prevoz (šta se ovih dana od toga dešava?). Isto kao što je nedopustivo da se SNS funkcioneri šetaju sa N95 maskama, kojih nema za medicinsko osoblje. I pored toga, u jednom od zanosa – ja najbolji, Vučić je nabrajajući zemlje od kojih se Srbija uspešnije bori protiv korone pomenuo i Nemačku. Pa da vidimo da li je uporedivo? „Na početku epidemije smo dobili informacije kako treba da se ponašamo i nošenje običnih zaštitnih maski je postalo obavezno tokom celog radnog vremena. Za intubaciju pacijenata smo dobili posebna uputstva - stavlja se specijalna maska sa filterom, oblači se zaštitno odelo i stavljaju se zaštitne naočare. Za prikupljanje sekreta iz usta pacijenta se koriste posebni sistemi za zatvoreno usisavanje da ne bi došlo do raspršivanja čestica. Te setove imamo na više punktova u bolnici i dostupni su nam u svakom trenutku. Intenzivne nege su ovde planski građene, sve sobe imaju dupla vrata, tako da je pacijent maksimalno izolovan. Sa njim u sobi boravi tehničar i oni se redovno menjaju jer je teško duže raditi u zaštitnom odelu. Dupla vrata imaju veliku ulogu, na primer pacijentu se izvadi krv, tehničar otvara vrata od sobe, spušta epruvete u međuprostor i zatvara vrata, onda druga osoba otvara spoljna vrata i dezinfikuje epruvete i šalje dalje na analizu. Kod nas se na poslu niko ne plaši zaraze, šanse za infekciju su skoro pa ravne nuli“, kaže dr. Stefan Bošković sa Klinike za anesteziologiju i operativnu intenzivnu medicinu na Univerzitetskoj klinici u Bonu. Osim zaštite za lekare, Nemačka ima još nešto – testiranje umesto represije. Samim tim i najnižu stopu smrtnosti u Evropi. Uzalud smo se ponadali da će se i kod nas to dogoditi, kineska delegacija stručnjaka je donela testove i predložila agresivno testiranje kao meru, ali smo i pored obećanja završili sa nekoliko stotina testova dnevno, od kojih se za mnoge rezultati čekaju pet i više dana. „Letvicu smo postavili jako visoko, to je kao kada biste rekli – mogu da budu testirani samo građani koji su viši od dva metra. Struka se slaže da je najmudrija politika ’testirati, testirati i testirati’ , jer je to jedini način da se izoluju pozitivni, da se traga za njihovim kontaktima i da se izoluju i oni ako su pozitivni. Na taj način bismo u karantinu imali bolesne, a ne kao sada zdrave ljude. To je iskustvo koje imamo od SARS-a. Tada je to primenjivao Singapur, a sada se tog modela drže oni, Japan, Južna Koreja i još nekoliko zemalja. U njima je situacija najbolja. Modelom koji mi primenjujemo se situacija samo konzerviše – broj obolelih ne raste naglo, sprečava se kolaps zdravstvenog sistema i veća je šansa da oboleli prežive jer mogu da dođu do intenzivne nege i respiratora. Sada su testovi stigli, ali nemamo aparate na kojima bi se radili, iako oni nisu mnogo skupi. Nemamo ni ljude koji bi na njima radili jer je potrebna posebna obuka“, kaže dr Radovanović. Naravno da niko ne očekuje da Srbija može da se sutra probudi kao Nemačka ili Singapur, ali to nije razlog da nas vlast zamlaćuje (sutra ćemo raditi 2.500 testova, a već sledeće nedelje 7.000) i okrivljuje jer nije sposobna da izoluje bolesne umesto nas, a da epidemiolozi sležu ramenima i tvrde kako je „došlo do zastoja“ i da ne može da se testira ko hoće. Bar neka se usaglase ako nam već naređuju da im verujemo. A do tada je najbolje poslušati Viktora Ivančića - obavezno perite ruke nakon pranja mozga.