Svi mi, ljudi, svi mi, psi

Tišina koja vlada podsetila me je na onih nekoliko dana velikog snega od pre deset godina, kada je sve u Firenci stalo, i klinci se sankali niz glatke i bele padine stepeništa što se od Pjacala Mikelanđelo spuštaju ka reci. Odavde, s mog brda, oduvek se čuje mrmljanje grada. Ponekad dovde dopre hiljadu glasova sa stadiona Kampo di Marte, iako se stadion ne vidi, a uz moje brdo i susedno Fjezole zvuk grada katkad se zakotrlja i vrati, i uopšte vrlo neobično ponaša. Sada je drugačije, grad ćuti. Uz povremeno brujanje automobila, koji tu u podnožju prolaze starim putem za Bolonju, sasvim se jasno razaznaju glasovi dece koja se igraju negde daleko. U gradu sam poslednji put bio pre dve nedelje. Morao sam makar jednom pre zatvaranja u kućnu izolaciju da prošetam s foto-aparatom praznim ulicama. Ko je bio ovde u poslednjih tridesetak godina zna koliko je nestvaran prizor potpuno pustih Pjace dela Sinjorija, trga ispred katedrale i krstionice, Ponte Vekija... Onda me je neko podsetio na dagerotipije 19. veka, slike grada, čini mi se Pariza, na kojima je vreme ekspozicije toliko dugo da je sve što je tu bilo u pokretu postalo nevidljivo. U rastegnutom vremenu, ljudi nestaju. A ovo je život u zagradi, kaže mi prijatelj, fotograf. Mi sada živimo, po vremenskim aršinima epidemije, jedan jedini razvučeni dan, a još nije ni podne. Gledao sam sinoć na vestima snimke načinjene dronovima, prizore mnogih italijanskih gradova pustih kao kanjoni presušenih reka. Prepoznatljive ulice i trgovi na tren su sasvim nalik šarenim kartonskim maketama, arhitektonskim predlozima i slikama idealnih gradova, jer najednom se sve to čini sasvim sićušno: nema ljudskog prisustva - jedine mere s kojom bi se dimenzije posmatranog mesta dale uporediti. Onda se kadar menja, tu su vojni kamioni koji odvoze tela da budu sahranjena negde daleko od porodica pokojnika, duga kolona, a sada je toj potresnoj, već uobičajenoj, slici pridružen prizor brojnih patrola: policajci i karabinjeri stoje duž pustih auto-puteva i salutiraju u stavu mirno, sve dok poslednji kamion ne prođe. U Italiji je ovih dana premašen i taj strašan broj: deset hiljada. Trećina ukupnog broja umrlih u svetu od nove bolesti. Pišem ga slovima jer više ne mogu da gledam te cifre. Svaki dan, dok pada mrak, okončava se glasnim čitanjem brojeva, i onda se daju procene i dele ohrabrenja, i na kraju je, valjda, svakome od nas taj broj neophodna distanca od stvarnosti, od nepojmljivog množenja tuge, i pojedinačnih priča o ljudima koji umiru u pretrpanim bolnicama ili sami, o onima čiju smrt bližnji opisuju kao davljenje u moru. Predsednik Italije obraća se građanima, u Italiji se danas brani evropsko zajedništvo, kaže. U toj Evropi, isuviše usredsređenoj na partikularne nacionalne interese, simetrične su i patnje i potrebe, a Italija, sticajem okolnosti, sada ima tu tešku obavezu da, kroz sopstveni primer, svakome posluži kao najava potencijalne budućnosti. I to najskorije budućnosti, koja stiže u roku od nekoliko dana, i za koju niko nije dovoljno spreman. Da je predsednik uzbuđen dok govori, može se samo naslutiti, jer to je uzbuđenje smirenog i trezvenog čoveka, koji ne dopušta sebi neodgovornost da pred svojim građanima pokazuje neprimerene emocije, a kamoli da ih naglašava i glumi. A nešto kasnije, na društvenim mrežama pojavljuje se snimak: kamera je ostala uključena dok predsednik greši, i samom sebi se čudi kako prvi put u životu ne uspeva da pročita tekst koji pred njim stoji. Kamerman mu ukazuje na pramen potpuno bele kose koji se nešto nakrivio. Pa šta ću, kaže predsednik, kad mi je brica već danima u karantinu. Dobro je, pomislim. Makar u jednoj od svoje dve zemlje imam predsednika kojeg se ne stidim. Jutros mi je kolega s posla preko telefona pričao o svom poznaniku, profesoru etike, Švajcarcu čija je porodica pre nekoliko vekova izgradila omanji zamak u blizini Livorna, gde sada on i njegova supruga stanuju, u društvu šest velikih, dobroćudnih pasa. Profesor često priča o svojim psima, kao što je uobičajeno za svakog ko sa psima provodi vreme. Svet se u društvu pasa drugačije posmatra i komentariše. A otkako je nastupila pandemija, i ljudi se zatvorili u kuće i privatne bašte, i više nema ni glasova, ni šetnji do obližnjeg sela, ni prolaznika, nikog sem profesora i njegove supruge, u psima se, kaže on, nešto promenilo, tačnije, promenio se njihov pogled: dok ležimo u krevetu, dok čitamo u biblioteci, dok ručamo, psi stoje kraj nas i gledaju nas netremice. Kao da se u njima uobličilo neko pitanje koje uporno postavljaju očima, jer ga drugačije ne mogu postaviti, u dirljivoj naivnosti da od nas, koji u ovom času suštinski ne znamo gotovo ništa više nego oni, mogu dobiti bilo kakav odgovor. Kakva pitanja postavljaju psi u Srbiji ovih dana? Verovatno ista kao i njihovi vlasnici. Na primer: čemu takva besmislena mera kao što je zabrana večernjeg izvođenja pasa? Čemu zabrana koja nijednu stvarnu funkciju nema sem da psima i ljudima jako oteža život? Pitajte prosečnog beogradskog kucova, reći će vam sasvim racionalno šta ne valja u toj Vučićevoj zabrani, a čega predsednik izgleda nije svestan: naime, mora da se nuždi van sopstvene kuće. I što je najbitnije, u tome će se beogradski kucov sasvim složiti s mišljenjem struke, koja je o tome nedvosmisleno rekla da je, što se njihove nadležnosti tiče, takvo ograničavanje sasvim nepotrebno. Ima pasa koji zainteresovano gledaju televiziju i onih koji za nju ne haju ni najmanje. Zašto je to tako, nisam siguran, ali po mom mišljenju, psu nedostaje jedan osnovni sadržaj da tu plošnu sliku shvati iole ozbiljno - miris. Pas, za razliku od čoveka koji ima tendenciju da olako veruje u dvodimenzionalne ljude, ima jedan sasvim ispravan odnos prema većinskom sadržaju televizije: nit smrdi nit miriše. Možda je zato kućni pas, koga krasi tako jednostavna sposobnost razlikovanja istine od iluzije, tako drastično kažnjen od strane arogantnog, samozaljubljenog vlastodršca koji ne silazi sa ekrana. Horhe Bergoljo, papa koji je sebi dao ime po Svetom Franji Asiškom, stoji na kiši, na potpuno praznom Trgu Svetog Petra. „Već nedeljama izgleda kao da je palo veče. Tama se zgusnula nad našim gradovima i otela nam živote, opustela ih i ispunila zaglušujućom tišinom. I to se oseća u vazduhu, u gestovima ljudi, u pogledima. Našli smo se ovde uplašeni i izgubljeni. Osećali smo se snažno, sposobni za bilo šta. Ali pred olujom, naša se ranjivost razotkrila i s njom sve lažne i suvišne sigurnosti od kojih smo izgradili navike. Oluja je sa našeg zaštićenog ega oduvala stereotipne maske. Preostalo nam je tako samo jedno osećanje pripadnosti od kojeg ne možemo nikada pobeći: osećanje bratstva.“ Od Horhea Bergolja, najvećeg živog levičara Italije, poruka za ceo svet. Za sve nas, ljude, za sve nas, pse.