Stereotipi oduhovljeni do daske

Ako nam nebo ne padne na glavu i preživimo ovu pandemiju, objava o smrti Albera Uderza (92) podsećaće nas na to koliko nas je pošast opsedala. „Umro je u snu, kod kuće, u Nejiu (Francuska), od srčanog udara koji nije bio posledica virusa korona“, rekao je za AFP Uderzov zet 24. marta. No Uderza smo sa tom napasti povezali i ranije. Početkom marta neko je iz biblioteke izvukao Asteriksa i trku kočija, i u njemu pronašao lika nazvanog Koronavirus. To je otkriće obišlo svet, i nije bilo mnogo važno što Asteriksa i trku kočija nije ni pisao ni crtao Alber Uderzo, već je to 2017. učinio dvojac Žan-Iv Feri – Didije Konrad, duet kome je Uderzo nakon povlačenja prepustio svog najpoznatijeg junaka. Sve to nije fer. Ne bi o Alberu Uderzu trebalo razmišljati u kontekstu virusa, već obratno. Trebalo bi reći da je virus podlac jer nas je sprečio da se od genija oprostimo kako je zaslužio. Alberto Aleandro Uderco, sin italijanskih imigranata, rođen je 25. aprila 1927. u Fimu, na severu Francuske, slep za boje i sa po šest prstiju na šakama. Suvišne prste su mu hirurški uklonili u ranom detinjstvu, daltonizam otkrili tek u pubertetu, a u međuvremenu je morao da se izbori sa ispadima mržnje prema Italijanima, jer je fašizam učinio Albertovo poreklo nepopularnim u levičarskom predgrađu Pariza, gde se porodica preselila 1929. Fraza „talenat je pokazivao od malih nogu, to jest ruku“ podrazumeva se u ovakvim tekstovima, pa ni Alber Uderzo nije bio izuzetak. Još, doduše, nije sanjao o crtačkoj karijeri. Želeo je da bude klovn, a potom aeroinženjer, po uzoru na starijeg brata, Bruna, koji je možda i prvi otkrio Alberov talent. Školu je završio „nekako“, što je u ovakvim pričama takođe često, ali čime god hteo da se bavi, mladom Uderzu je prvo valjalo da preživi rat i okupaciju Francuske. Pod nemačkom čizmom – čija će se težina osećati i mnogo kasnije, u nekim kaiševima Asteriksa – Alber se sa Brunom preselio u Bretanju, na obalu Atlantika. Asteriks je tako dobio dom pre nego što je i začet. Posle rata, Uderza je opčinjenost Diznijem nakratko odvela u animaciju. Razočaran izgledom prvog crtaća na kojem je radio, vratio se čistom crtanju. „Nikada nisam imao vremena da crtanje učim. Morao sam da radim kako bih zaradio. Porodica mi je bila veoma skromna, otac je radio u fabrici i nije mogao da shvati zašto želim da budem umetnik. Bio je u panici, zamišljao me je kao slikara 19. veka koji boluje od tuberkuloze“, rekao je Uderzo za Bi-Bi-Si 2007. Prve uspehe imao je brzo – kaiš u ovim novinama, serijal u onom magazinu, nekoliko samostalnih izdanja, ne nužno tim redom. Crtao je i srednji vek i savremenost i superheroje, a u biografiju je smestio i poneku reklamu za čuvenu kompaniju „Kolgejt-Palmoliv“. Ključni životni zaokret ipak stiže posle svega toga, 1951, kada je Alber Uderzo upoznao Renea Gošinija. Gošini je tada pisao kolumnu o bontonu za ženski magazin, a Uderzo je pozvan da je ilustruje. Kao skriveni znak budućeg uspeha fantastičnog dvojca, magazin je izdavala belgijska kuća „Dupui“, džungla unutar koje su već ludovali Spiru i Talični Tom, a ubrzo će im se pridružiti i Gaston. Uderzo i Gošini radili su potom za razne izdavače, objavljujući i u Tintinu, velikom rivalu „Dupuijevog“ Spirua. Tu su smislili i nama dobro poznatog Umpah-Paha. Za druge njihove kreacije ovde, nažalost, nema mesta, jer moramo skočiti u 1959. Tada su Gošini i Uderzo zamislili strip smešten u davnu francusku istoriju. Folklorni srednjovekovni junak koga su isprva hteli, već je imao svoj strip. Zakopali su dublje. „...Sve do polazne tačke svih francuskih udžbenika istorije – galske kulture. U školi je svako učio o galskom poglavici Vercingetoriksu i njegovom hrabrom otporu Rimljanima. Za Uderza je, uzimajući u obzir njegovo italijansko poreklo, galsko-rimsko doba bilo posebno značajno. Gošini i Uderzo mogli su do mile volje da se zabavljaju, jer je svaki Francuz razumeo reference. Gošini je želeo da radnju smesti blizu okeana, kako bi junaci kasnije lako plovili. Uderzo je hteo Bretanju, a pošto je ta provincija čuvena po arheološkim nalazima – poput menhira iz Karnaka – lako su se dogovorili“, objašnjava stripopedija Lambik. Trebalo je rešiti samo još jedno. Uderzo je hteo da glavni junak bude krupan. Gošini je želeo sitnog i promućurnog. Kompromis su bili patuljasti Asteriks i dobro popunjeni Obeliks. Početni kaiševi smešteni su u knjigu Asteriks, Gal 1961. godine. Do danas je izašlo 38 knjiga Asteriksovih avantura, koje su prevedene na više od sto jezika, i pretvorile se u najmanje 14 filmova, tuce društvenih igara i dva tuceta video igrica. Ako su francuskim čitaocima sve reference bliske, zašto se ostatak sveta zaljubio u provincijalnu galsku družinu? „Zašto su ovi likovi toliko popularni u poređenju sa drugima koje smo Gošini i ja stvorili zajedno, kada se nama čini da smo se služili istim sastojcima, istim talentom, i iznad svega istim zadovoljstvom? Mi smo poput mađioničara koji ne znaju kako izvode trik“, pitao se i sam Alber Uderzo u pomenutom intervjuu za Bi-Bi-Si. Genije je bio preskroman. NJegovi kadrovi prebogati su (a što su tako i obojeni uprkos njegovom daltonizmu, zasluga je i Alberovog mlađeg brata, Marsela, koji mu je u nekim razdobljima pomagao). Redovna seoska tuča ili raspušteni rimski logor radost su koliko god puta ih čovek pogledao, jer će uvek naći komadić humora koji je zaboravio ili propustio. Neograničen Gošinijev smisao za ironiju i igru rečima zabavljao je prevodioce koliko i čitaoce („Drhtim kao list – Ja sam se udrvenio – Pitam se jesmo li mi od one prave junačke loze?“, govori rimska patrola prerušena u žbunje). Galerija sporednih junaka ume da nadmaši i samog Asteriksa ili Obeliksa. Da li prvo pomenuti barda Kakofoniksa (Harmoniksa), koji ima nesreću da njegova svirka traumira čak i divljač? Ili piratsku bandu koja svaku epizodu završi potopljena, što galskom, što rimskom, što sopstvenom zaslugom? Kočopernog starca Gerijatriksa (Dedoviksa) ili poglavicu Tandarabriksa (Drmatoriksa) čiji padovi sa počasnog štita nasmeju i po stoti put („Vođa je nestabilan – Ako ovako nastavi, treba ga zbaciti“)? Ili do daske oduhovljene stereotipe poput raskalašnog, korumpiranog i apsurdno birokratizovanog Rima, uglađenih Britanaca koji ne umeju da kuvaju, Helveta opsednutih čistoćom i preciznošću, ponosnih korzikanskih gorštaka? Uderzo i Gošini svaki su narod učinili dragim. Osim glavnih antagonista u Asteriksu i Gotima. Brutalnost njihovih potomaka nisu mogli lako da oproste. No, dobrodušni kakvi su bili, Uderzo i Gošini su čak i zbog toga zažalili, i svoje kasnije Gote ublažili. Rene Gošini umro je 1977, tek 51 godinu star, posle 25 epizoda, a Uderzo je nastavio sam. Kao i u drugim sličnim primerima, poput Alana Forda, fanovi i kritičari lako se, a možda i prebrzo saglase da „posle toga strip nije bio isti“. Od 2013, strip više nije ni Uderzov. Ali dok je mogao da radi, Alber Uderzo je ispod svakog izdanja potpisivao i svog drugara. „Gošini će biti deo Asteriksa dok god Asteriks postoji“, rekao je. Tako će biti i sa Alberom Uderzom, velikim Galom i velikim Rimljaninom, koji je Gale i Rimljane nakon dvadeset vekova najzad doveo na zajedničku gozbu.