Švedski model bez vampirskih žurki

U nedelju, u tri ujutru, ustanem da idem na „vampirsku“ žurku u Bačvanskoj, u Tempo. A prekoputa Tempa, u Centralnom zatvoru, raspaljena svetla na svim prozorima kao da se, sa zakašnjenjem, slavi rođendan predsednika! Izađem na terasu, udahnem duboko, a na nepcima osetim metalni vazduh Černobilja! Vazduh smrdi li, smrdi, kao da dolazi iz Smrdareva! Tako klinci, već odavno, zovu Smederevo! I, gle, Beograd, iako klinički mrtav, opet najzagađeniji grad na planeti! Kako i da ne bude! Smederevci izgleda, umesto drva, guraju u svoje „smederevce“ gvozdenu rudu iz Perua. Jer, otkud u vazduhu „metalne čestice“ koje paraju pluća? Šta, otkud!? „Čelično prijateljstvo“ sa Kinom, moj bajo, skupo košta! I, ne pravite se ludi kada znate da nema za džabe ni običnog poslovnog ručka, pa ni onog kada je predsednik Srbije, uz pomoć velikog brata Si Đinpinga, prodao smederevsku železaru! Krenem na vrata u „vampirski“ šoping, onako više iz radoznalosti da vidim kako to izgleda, kad Radio Beograd me obaveštava da mi je zatvorski izlaz skraćen! Nije više od tri do osam ujutru nego od četiri do sedam! Opsujem sočno mog Aleka, mog „lošeg pajaca“, pardon, „lošeg policajca“, a koji i kija i šmrče i još ne nosi masku, a meni bi da je stavi na ovo divno preplanulo lice! E, pa, neće da može! A kada se ovaj morbidni cirkus završi, videćemo čija je „nana crnu vunu plela“! Odustanem od „bala vampira“ u Bačvanskoj 26, mislim u Tempu, te sa terase unesem steper u sobu, pa ajd kurblaj, na Avalu! Gledam kroz prozor i nikako da od smoga vidim Avalski toranj! Kad završim radnu terapiju na steperu, uzmem tegiće roze boje, i, molim vas, ne tračarite! Nisam ih dobio od „roze Željka“, nego od meni veoma dragih devojčica sa Banovog brda. Završim i sa tegićima, pa se bacim na Hajdegera koji se i na sedmom nebu bavi presokratovcima, a miljenik mu je i sada, Parmenid. I sve se nadam, ako u šetnju nisam izašao pred cik zore, izaći ću uveče, da prošetam „kućnog ljubimca“, a moja Crna je metafizička, astralna mačka, dakle, vidljiva samo -trećim okom! Tu se setim onog penzionera koji je u šetnju izveo plišanog medu koga je ukrao od unuka, ali su ga Alekovi kerberi odmah skembali! A moja Greta iz Zemuna poslala mi je čitavu plišanu menažeriju - roze mačku, belo plišano kuče, konja, slona, i, čuj, delfina!? I, to sa delfinom nije loša ideja. Kladim se, svaka policijska patrola bi se šokirala! Krenem sa delfinom u šetnju, kad Biljana mi preti da će „zvati Palmotićevu“! Tu joj onda predložim da mi ona bude „kućni ljubimac“, a ona, tek tad, ne znam zašto, poludi! Da ispeglam stvar predložim: „Evo neka ja budem kućni ljubimac! Veži mi i lanac oko vrata!“ Ali, njoj se ni to ne dopada! U taj čas mi Radio Beograd javlja da je moj „loši pajac“ ukinuo i šetnju kućnih ljubimaca od 20 do 21 čas! K. G. Jung, moj guru iz Švice, slatko se smeje: „U Politici neka mlada psihijatrica savetuje penzionerima da razgovaraju, u sobi, sa golim zidovima?! Možda tvoj Alek i pobedi koronu, ali će u Srbiji izazvati opštu šizofreniju!“ Nego, u dnevnim izveštajima medija uopšte se ne pominje Švedska! A tamo se korona tretira kao i svaki grip: deca idu u škole, kafane rade, ko može radi od kuće, samo se starijim osobama preporučuje povećan oprez. Glavnu reč vodi Anders Tegnel, glavni državni epidemiolog, a političari se ne mešaju. Tu se moja Crna upliće: „Ako se ti Šveđani toliko prave pametni, da li smo svi mi ostali samo ogledni majmuni ’dubokih’, ali ’plitkih’ država? I, ako se tvoj Alek meša u sve i svašta, zašto ne pita Kineze, u ime ’čeličnog prijateljstva’, šta to spaljuju u železari?!“