Oštrenje Sablje

Vlada Srbije povukla je Zaključak o informisanju stanovništva o stanju i posledicama kovida-19, kojim je imala nameru da centralizuje izvor informacija tokom vanrednog stanja, iako će to povlačenje podrazumevati, žalila se Ana Brnabić, njen „dodatni napor da se bori sa lažnim vestima i dezinformacijama“. To jest, predsednica Vlade je mislila da širenje panike i dezinformacija časkom zaustavi tako što će cenzurisati medije. Kako god da joj je, međutim, ta bizarna misao pala na pamet, demonstracija viđenja te borbe prethodila je usvajanju spornog zaključka. Najpre privođenjem ekipe lokalne televizije KTV u Zrenjaninu, a potom i novinarke portala Nova.rs Ane Lalić. Hapšenje Ane Lalić zbog „izazivanja panike“ tekstom o lošim uslovima rada lekara u KC Vojvodine, bio je pokušaj da se novinarski rad izjednači sa izmišljenim SMS porukama, koji je sporni zaključak trebalo da legalizuje. Tekstom tog dokumenta se sve druge informacije proglašavaju netačnim i neproverenim sem onih koje iznese premijerka ili lice koje ovlasti Krizni štab. Zdravstvenim radnicima i lokalnim funkcionerima zabranjuje se obraćanje medijima, uz mogućnost sankcionisanja, a sve zajedno objašnjava se potrebom da se zaustave dezinformacije - koje, bez dileme, doprinose nepotrebnom uznemirenju javnosti - odnosno javnim zdravljem, kojem je Vlada imala nameru da žrtvuje i slobodu medija, kao i pravo građana da budu obavešteni. Predsednica Vlade je dva dana po usvajanju Zaključka promenila odluku, kako je rekla, na „izričitu molbu predsednika Srbije“ i da ne bi davala „izgovor Tanji Fajon da nas kritikuje u situaciji u kojoj je Srbija (svkodnevnim konferencijama za novinare) postavila domaći zadatak drugim zemljama“. Pa, ipak, pretekle su je Međunarodna (IFJ) i Evropska federacija novinara (EFJ), koje su pozdravile povlačenje Zaključka kojim bi se ograničilo objavljivanje informacija u vezi sa kovidom-19, ali i apelovale da vlast poštuje slobodan protok informacija, kao i da ne privodi novinare zbog njihovog izveštavanja o virusu korona. U saopštenju IFJ-a i EFJ-a, prošle nedelje, izražava se zabrinutost zbog medijske situacije u Srbiji i naglašava da je vlast obavezna da poštuje Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, posebno u delu slobode mišljenja, izražavanja i medija. Da je lokalne sredine ostavila bez informacija i sve novinare svih lokalnih medija preusmerila ka dnevnim konferencijama Kriznog štaba u 15 časova, da li bi Brnabić tako zaustavila glasine ili doprinela širenju glasina? Što je jasniji odgovor na ovo retoričko pitanje, jasnija je i namera da se, pod izgovorom štetnog širenja laži, ograniče medijske slobode. Ta namera, očita i u privođenju novinara, ostaće opasnost do kraja vanrednog stanja. I opasnost koja će nad glavama većine novinara visiti kao Naredba o posebnim merama koje se primenjuju tokom vanrednog stanja koju je 13. marta 2003. potpisala Nataša Mićić, a Vladimir Beba Popović sprovodio u delo toliko efikasno da se jedino u Srbiji iz tog vremena izveštaji u medijima nisu razlikovali. Dve ključne sličnosti, dva vanredna stanja - velika podrška javnosti i neoboriv razlog za uvođenje - dovoljni su razlozi za oprez nad osvojenim pravima i slobodama. Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, a to za istoriju medijskih sloboda i nije bilo tako davno, nego je tren koji može brzo da se vrati, Popović je održavao redovne brifinge za glavne urednike, koji su jedino odatle smeli da informišu građane, pa su mediji bili uniformni. U suprotnom su kažnjavani, opominjani, redakcije su bile policijske mete i zatvarane. Novinari su, takođe, privođeni i na druge načine inkriminisani. Postojao je samo jedan „anoniman“ izvor u zemlji, koga su se prorežimski mediji držali čak i kad je slao očigledne laži. Tako se desilo da Politika objavi vest da je uhapšen Aleksandar Tijanić, koji se potom javio uredništvu da ih uveri da je vest lažna. Dobio je odgovor da je za njih jedina istina ono što tvrdi njihov izvor iz Vlade. Pored (ostalih) nezvaničnih izvora, zabranjeni su bili i razgovori sa ekspertima, mišljenja stručnjaka, analize, a naročito spekulacije. Svest da će svi neistomišljenici biti tretirani kao kriminalci, bez sudske presude, kod novinara se gradila i zahvaljujući Popovićevom hvalisanju da „zna stotine podataka i šifrirana imena ljudi“, a nije se libio ni da ih objavljuje iako to nije doprinosilo istrazi. Između ostalih razloga i zato je zaplena opreme Ane Lalić i zrenjaninske ekipe - Danijela Radića i Roberta Bajtaija - opasna koliko i njihovo privođenje. Novinarstvo je u Srbiji tih dana ionako bilo komisijsko iako je komisija za ocenu rada medija jedina cenzorska ideja u ta 42 dana koja je propala. NIN je zabeležio da je Popović umeo da obrazloži brifinge rečima: „Mi ne želimo da vam novine budu bezveze. Što od policije vi dobijate ovoliko (informacija) verujte, zasluga je mene i još nekih, a oni vam ne bi ništa dali.“ „Bezveze“ novine, na koncu, smučile su se zapadnim ambasadorima u Beogradu, koji su se žalili da nigde ništa ne mogu da saznaju. I svetlo u medijima, zajedno sa ukidanjem vanrednog stanja, upalilo se zahvaljujući Briselu i Vašingtonu, nažalost, ne zaslugama medijske zajednice, koja se predala, kako je većina urednika tada tvrdila - dobrovoljno. Tu cenzuru nazivali su „delimičnim ograničenjem“ na koje su „voljno pristali“. Mada se niko ne seća da im je Popović ikada taj pristanak tražio. U Naredbi od pre 17 godina je pisalo: „Zabranjuje se javno obaveštavanje, rasturanje štampe i drugih obaveštenja o razlozima za proglašenje vanrednog stanja, osim prenošenja zvaničnih saopštenja nadležnih državnih organa.“ Što bi drugi najveći protagonista iz tadašnje Vlade, Čedomir Jovanović, ukratko rekao: „Osnovno pravilo je da nema komentarisanja razloga vanrednog stanja.“ A nije bilo ni drugoga. Kritiku medijskog tretmana tokom Sablje je i danas teško naći, zato što je malo i onih koji su se postideli te predaje i oportunizma, ali i zato što idejni tvorci akcije do danas nisu prestali svojim idejama da hrane vrhove srpskih vlasti. Možda je zato i najopasnija bila namera kojom se „imperativ da građani dobiju isključivo tačne i proverene informacije“ radi sprečavanja širenja zaraze, rešava po kratkom postupku i „uz mogućnost primene propisa koji se odnose na odgovornost i pravne posledice za širenje dezinformacija u vreme vanrednog stanja“. Za razliku od lažnih esemesova, koje policija može da istražuje, protiv netačnih informacija objavljenih u mediju, po zakonu, ostaje jedna od dve ili obe mogućnosti - demanti i tužba. Zastrašivanje novinara optužbama za izazivanje panike preko sredstava javnog informisanja, za šta je zaprećena kazna zatvora do pet godina (Lalić), ili „kršenjem zdravstvenih mera“ u vreme pandemije (što KTV-ov snimak događaja demantuje) nisu ni dozvoljena, a Sablja je pokazala - ni uspešna sredstva kojima se proizvodi odgovorno novinarstvo. Jer odgovornost, kako u redovnom tako i u vanrednom stanju, ponajviše zavisi od tiražnih i gledanih medija bliskih vlasti i tema je koja se ne lomi preko osvojenih sloboda izveštavanja, niti u krizi, a naročito ne zato da bi se predsednica Vlade poštedela svog posla.