Prevarom legalizovani nemar

Zaštita i očuvanje zdrave životne sredine postalo je pitanje života i smrti. Kakav je naš odnos prema zaštiti životne sredine (ZŽS)? Da li nam državne institucije lažiraju podatke o zagađenju? Dokle lakirovka može da „drži vodu“? Da li naivna, ponekad i glupava opravdanja nadležnih prihvatamo kao logična i umirujuća objašnjenja? Znamo da problem nije od juče, resorni ministri decenijama pričaju kako problem traje – već decenijama. I sadašnji je ponavljao isto, a onda priznao da se ništa i ne pita, da je njegovo samo da vidi imaju li lokalne samouprave akcione planove, pa ako imaju onda je u redu. Ako nemaju – opet nema veze, ti planovi ionako ništa ne znače. Lova predviđena za ZŽS na lokalu bratski se deli na druge stvari; videli ljudi kako se to radi u Beogradu. Srbija je postala jedna od najzagađenijih država: gradske kanalizacije se istovaruju direktno u reke, pojam sanitarne komunalne deponije je i dalje misaona imenica, a vazduh nam je među najgorima u svetu. Kako je došlo do toga? Najpre nemarom, a zatim i prevarom, koja je legalizovala nemar. Prevara je počela sa sistematskom kontrolom zagađenja: snalažljiva grupa „ekologa“ je tu kontrolu proglasila za ZŽS. Usput, partijski kadrovi su svojim firmama dodali novi izvor zarade, a političari dokaze za brigu o ZŽS. Lečenje životne sredine su preuzeli gradski „zavodi za zaštitu zdravlja“. Te ustanove su novcem poreskih obveznika ubrzo prerasle u odlično opremljene inženjerske firme čija su merenja propisivana po meri zarade, a ne smanjenja zagađenja! Uz privid kako država organizovano brine o ZŽS, u stvarnosti se zloupotrebom bogatila manja grupa „ekologa“ i to često na osnovu potpuno besmislenih merenja. U procvetali eko-biznis brzo se uključila i nauka, formiranjem mnogih eko-smerova. Tako smo na kraju dobili armiju samozvanih ekologa, tone nekakvih podataka i – jedno od najzagađenijih područja u Evropi. Jedini pravi ekolozi u svakoj državi su zapravo policajci i sudije koji kažnjavaju trovače životne sredine. Ne postoji osim kazne nijedan drugi filter koji može efikasno očistiti našu životnu sredinu – od prekoračenja emisije do bacanja ili paljenja otpadaka. Zaštita se završava na ogradi industrijskog postrojenja, na dimnjaku, i ispustima u vodotoke. Iza toga nema više smisla pričati o zaštiti, dalje je moguća samo kontrola proizvedenog zagađenja! Kada jednom platite kaznu, edukovani ste za ceo život. Monitoring se svodi na gomilanje podataka, što je uzaludno bacanje para, jer ničemu ne služe. Da li nam strane kompanije dolaze sa prljavim tehnologijama zato što u svojim državama ne bi smele da ih koriste i zašto rade bez ikakve nezavisne ekološke kontrole? Moguće zato što su lokalne zajednice ucenjene lažnom dilemom: ili se trujete, ili vam privreda staje. Za žalbe je resorno ministarstvo ili nenadležno ili se prosleđuju dalje ili se razmatraju unedogled. Sudbina tih žalbenih postupaka odražava sliku (čitaj jad i bedu) naše brige o ZŽS – koju su preuzeli nekompetentni stranački kadrovici uvezani u razne „poslovne“ kombinacije. Ministarstvo ZŽS ima 7 sektora sa 25 odeljenja, 33 odseka i 27 grupa – i isto toliko šefova, direktora, plus kabineti ministra, pomoćnika i dobro plaćenih savetnika. I pored toga, za konkretne aktivnosti se formiraju „radne grupe“, uglavnom kao gemišt od nekih koji nešto znaju i onih koje zna ministar. Pre skoro dve godine formirana je Radna grupa za smanjenje aerozagađenja, koja je zaključila da je problem složen i da će rešenje puno da košta. Onda je ministar odgovornost prebacio na lokalne samouprave i „sve građane Srbije“ i – negde otputovao. Ministarstvo se za zdraviju sredinu ne bori zabranama, sudskim procesima, inicijativama o zabrani uvoza auto-krševa. Ne, prioritet su edukacije. Istina, bilo je i pravih akcija „pronalaženja“ opasnog otpada, koje su u medijima promovisane pre svega zahvaljujući sumnjama na nameštanje tendera. Ne verujem da Ministarstvu nedostaju kadrovi: dovoljno je da jedan inspektor ode u Obrenovac, provede tamo nedelju ili dve i propiše zahteve da se postojeći nedostaci uklone i usklade sa Zakonom. Da onda ode još jednu nedelju ili dve u Bor itd. I naravno – da se vrati da proveri šta je urađeno i ako se mora – da zatvori postrojenje dok se ne ispune uslovi propisani zakonom. Prosto da prostije ne može. Ali, kada tom inspektoru njegov načelnik kaže da pocepa ili promeni nalaz – on mora jednostavno da odgovori – e, neće moći! Kada inspektor bude ignorisao laži o odbrani nacionalnih interesa, i izdrži pretnje direktora koji se poziva na predsednika – onda će Srbija biti pravna i ekološka država! Onda kada sudija presudi po nalogu inspektora i uslovi Zijin Bor Copper ili KNAUF u Surdulici da smanje emisije ili zatvore firme dok ne dobiju zakonske uslove za rad – bez obzira na to što je pretio jedan od hiljadu nečijih kumova – tek onda ćemo moći da kažemo da smo pravna država. Kada ministar odleti zato što mu inspekcija prima mito – onda nećemo više brinuti iz koje je sektaške ili partijske kvote izvučen. Vide to dobro i sudija i inspektor – pa se u skladu sa time i ponašaju... Imamo i Agenciju za zaštitu životne sredine: ima 20 grupa i odeljenja, isto toliko šefova i načelnika. Ne znam zašto se uopšte zovu Agencija, po onome što rade više su servis za održavanje opreme i prikupljanje podataka sa automatskih mernih stanica. Mladi direktor Agencije nam je otkrio da je zagađenja bilo i ranije, samo se nekako krilo, ali smo herojskim naporima našeg insajdera (tj. njega) najzad saznali istinu. I aktuelni ministar Goran Trivan je prešao u kontranapad: sada tvrdi da smo onaj dim videli zahvaljujući njemu i njegovoj borbi za životnu sredinu. Niko da mu kaže da nije od njega počelo, nego je kod njega zapelo. Zaštita sredine ne može biti biznis, to će uvek biti trošak koji mora da ide na račun zagađivača. Kratko vreme postojao je Fond za ZŽS. Kasa je bila puna, znam jer sam bio predsednik Nadzornog odbora. Ali, ukinut je i – dobro je što je tako, jer je sledeći ministar (Oliver Dulić) tim parama kupovao nove automobile, manje su trošili... Šalu na stranu, mislim da je pravi razlog ukidanja Fonda bila ucena velikih zagađivača, naših najvećih privrednih sistema: ili smanjite izdatke za ekologiju ili ništa od donacija za vladajuće partije, naročito za izborne kampanje. U tom braku iz računa između vlasti i velikih zagađivača, životna sredina je uvek bila kolateralna šteta! Ministarstvo ZŽS nam je potrebno kao državni organ koji će kažnjavati i zatvarati postrojenja sa prekoračenjima emisije. Za to mu samo treba dati političku moć kojom će naterati druge da poštuju ekološke zakone. Ali, to i jeste najveći problem. Suština svih naših grešaka u ZŽS krije se u tome što nije planirana tako velika i značajna uloga Ministarstva. Formiranje nove „radne grupe“ na čijem čelu je Ana Brnabić, neće rešiti ništa, samo se kupuje vreme za donošenje odluka posle sledećih izbora. A onda – onda treba razmisliti šta stvarno hoćemo... Zagađenje postoji svuda, u energetici, saobraćaju, industriji, a kroz poštovanje ekoloških propisa prelamaju se sva moć i nemoć pravne države. Ne radi se o tome da li je skupo, već o tome koliko smo odlučni da nam pravna država funkcioniše uvek i na svakom mestu. Nisu nam potrebni posmatrači iz EU ili OEBS-a – priroda oko nas i njima i nama jasno govori kakva nam je država. Ono kako se ponašamo prema našem prirodnom okruženju – odslikava jasno i naše ponašanje prema sopstvenoj državi. Često se mogu čuti izjave naših političara kako smo „suviše siromašni da bismo imali čistu životnu sredinu“. To je jeftina zamena teza, koja se graniči sa gnusnom laži. A rešenje je zaista krajnje jednostavno – i strani i domaći investitori trebalo bi da umesto odlične pristanu „samo“ na dobru zaradu. Ima li koga da im to kaže? Dok se to ne desi, batrgaćemo se u blatu partokratije i sektaških burazerskih i kumovskih nameštaljki. Nije problem u broju novih radnih mesta u resornom ministarstvu, već u tome što oni koji su već tamo beže od svog pravog posla izmišljajući neki drugi, što čuvaju fotelje i beže od sukoba sa šefovima koji vode državu. Da li su to gazde sa vezama u SNS, SPS, masonima, rotarijancima ili nekim drugim – to nije važno, svi su oni isti. Jednostavno, ili jesi ili nisi... inspektor. Ili si član „radne grupe“.