Smrtonosni virus i nesposobna vođstva

Opustele ulice ponovo će se napuniti, a mi ćemo, sa olakšanjem, ostaviti naše treperave ekrane. Ali, svet će biti drugačiji od dosadašnjeg. Ovo, bojim se, nije privremena pukotina u inače normalnoj putanji. Kriza u kojoj živimo verovatno je prekretnica u svetskoj istoriji. Uobičajen način života vođen neprekidnom pokretljivošću nestaje pred našim očima. Naši životi u budućnosti biće fizički ograničeniji i virtuelniji nego što su bili. Nastaje fragmentiraniji svet koji bi trebalo da je otporniji na velike izazove. Stoga se u svim političkim institucijama svet već okreće prema unutra, traže se autonomija i kontrola sopstvene sudbine. Krenuli smo ka siromašnijem i „umanjenom“ svetu. Pandemija će ojačati nacionalnu državu i patriotizam/nacionalizam. Sve vlade usvajaju hitne mere za upravljanje krizom, a mnoge će se teško odricati novih nadležnosti kada se zdravstvena kriza okonča. Ograničenja u kretanju pomoći će nekim vladama da pooštre autokratsku kontrolu, a građanske slobode mogle bi biti narušene u ime sticanja informacija o širenju virusa. Virus korona će takođe ubrzati promenu moći i uticaja sa zapada na istok. Južna Koreja, Tajvan, Hongkong i Singapur najbolje funkcionišu, a Kina je dobro reagovala nakon početnih grešaka. Reakcija u Evropi i Americi je zakasnela, pa je često i bila slabašna, što dodatno umanjuje ugled Zapada i individualističke političke filozofije u korist (polu)kolektivističke. Sjedinjene Države više se neće smatrati međunarodnim liderom zbog vladine sebičnosti i nesposobnosti. Posao svetskog lidera je da organizuje otpor pandemiji, a ne da krade maske i grabi respiratore. Vašington je izneverio test vođstva. Ono što se neće promeniti je suštinski konfliktna priroda svetske politike. Prethodne kuge, uključujući špansku groznicu 1918-1919, nisu okončale rivalstvo velikih sila, niti su započele novu eru globalne saradnje. Do danas je međunarodna saradnja u borbi protiv virusa bila sasvim nedovoljna. Ako Evropska unija ne može pružiti usmereniju pomoć za svojih pola milijarde građana, nacionalne vlade bi mogle u budućnosti povući više nadležnosti od Brisela. Neverovatno je da su, posle više od pola veka izgradnje EU i toliko potrošenih reči o zajedništvu, vlade EU zatvorile granice i uvele zabrane izvoza medicinske opreme u druge članice. Ako EU i opstane, možda će ličiti na Sveto rimsko carstvo u kasnijim godinama, fantom koji generacijama formalno opstaje dok se vlast vrši na drugim mestima. Zabrane nametnute radi usporavanja širenja virusa mogle bi gurnuti neke ekonomije u potpunu propast. Finansijska tržišta se zadugo neće oporaviti do nivoa pre krize. Era ekonomske hiperglobalizacije je završena. Ekonomski sistem koji se oslanjao na dugačke svetske proizvodne lance snabdevanja menja se u manje povezan sistem. Osnovni udar za finansijski i ekonomski sistem sveta je saznanje da su globalni lanci snabdevanja i distributivne mreže podložni dubokim poremećajima. Zatvaranje fabrika u pogođenim oblastima ostavilo je druge proizvođače, ali i potrošače i trgovce (bolnice, apoteke, supermarkete i prodavnice), bez zaliha proizvoda. S druge strane, velike korporacije će više pažnje posvećivati izboru izvora snabdevanja kako bi umanjili rizike. Vlade će takođe intervenisati, forsirajući domaće firme i sektore za koje smatraju da su od strateške važnosti za populaciju i ekonomiju (Srbija nije imala proizvodnju kvasca!). Protekcionizam će svakako jačati, troškovi proizvodnje porasti, ali će se možda stabilnost ponude takođe povećati. Ne sumnjam da će ova pandemija, kao što je uništila živote, poremetila tržišta i razotkrila kompetentnost ili nekompetentnost vlada, dovesti do trajnih promena u političkoj i ekonomskoj moći na načine koji će postati jasni tek u budućnosti. Bojim se da će stvoriti svet koji je manje otvoren, manje uspešan i manje slobodan. Moglo je da bude drugačije, ali je kombinacija smrtonosnog virusa i nesposobnog vođstva odvela čovečanstvo na novi i zabrinjavajući put.