Rađa li se Novi Čovek

Jabuka se dokazuje jedući se, a pozorište gledajući se. Kolač se afirmiše jedući se, a pozorište gledajući se… Ovako je Bertold Breht sažeo ulogu pozorišta i teško je poverovati da će užas vremena u kome živimo promeniti tu sintagmu. A ipak, svima na planeti je ovo danas prvi put i mnogi su uvereni da posle ovoga više ništa neće biti kao pre. Hoće li se sve promeniti ili ne, neki će svedočiti, pisati, ali jedno je izvesno: živimo u doba pandemije, za koje Nebojša Romčević, dramski pisac, za NIN kaže da su tokom istorije svaki put bile politički, ekonomski i kulturni fenomen: „One su predstavljale prekretnicu u razvoju civilizacije, izvesno sumorno provetravanje postojećih postulata, pre svega odnosa čoveka i Boga, ali potom i odnosa čoveka prema samom sebi. Ono što su istoričari, a mnogi pisci i filozofi primetili, bar kada je kuga u pitanju, jeste da se ona pojavljivala u trenucima u kojima se civilizacija nalazila na vrhuncu svoje dezorijentacije po pitanju vrednosti na kojima počiva, kada je duže vreme čamila u bezidejnosti i pukoj samodovoljnosti. Kao da je bolest činila one korake koje kultura nije mogla sama da dovrši. Kada je pozorište u pitanju, rekao bih da je ono u ozbiljnoj krizi i svoje funkcije i svog sadržaja već poslednjih dvadeset godina, gde aktivizam i formalizam menjaju mesta, dok je sadržina ostajala po strani. Govorim o krizi sadržaja, koja je posledica društvenih i duhovnih okolnosti. Duboko sam ubeđen da će i ova pandemija, kao i sve ostale, promeniti te okolnosti, uveriti nas da se svet ipak menja (želeli mi to ili ne) i da otvara teme kojih nismo bili svesni. Verujem, tako, da će društvene promene biti tako korenite, da će i pozorište morati da reaguje na njih i osvesti. Koronu vidim kao globalno mešanje karata i početak nove partije.“ Za reditelja Andreja Nosova koji je poslednjih meseci na master studijama u Amsterdamu, vreme korone, ili kako će se zvati ovaj period u kome živimo, sigurno će uticati na sve oblasti života, ali on misli da se u ljudskom ponašanju neće ništa promeniti: „Ostaćemo ostrašćeni, podeljeni, i duboko povređeni zbog ove više sile koja nam se dogodila. Posle svake velike nedaće govorilo se da ništa više neće biti isto. Nije bilo isto, bilo je i gore. To ne znači da sam pesimista, već da nisam siguran da će se čovečanstvo udostojiti da razume i reaguje na svoje pogreške. To možemo samo svojom voljom i snagom koja ne dolazi iz prirode ili bilo koje vrste hemijskog sadržaja.“ Najveći udarac koji je pretrpelo pozorište je u činjenici da ga nema, da su pozorišni umetnici ostali bez mogućnosti da se okupe, da govore. Najbolnije je što se ne zna kada će taj udarac da prestane, i koliko će dugo trajati ova cela stvar. Rediteljka Jovana Tomić objašnjava da se taj udarac dogodio i samom činjenicom da se država apsolutno ne bavi nezavisnom kulturnom scenom, frilenserima, vaninstitucionalnim umetnicima i organizacijama koje su prve na udaru zbog posledica pandemije: „Institucionalna pozorišta će nakon epidemije pretrpeti udarac kresanja budžeta, što će se nadovezati na već postojeću redukciju i zanemarljivo mali procenat ukupnog budžeta koji se do sada izdvajao za kulturu. To će se dalje reflektovati na formiranje repertoara, pa će već i pozorišta (naravno, uvek postoje izuzeci), posezati za ’siguricama’, projektima koji treba da napune kasu i minimalno nadomeste osiromašene budžete. Umetnički kriterijumi i kvalitet ostaju u drugom planu. Tako se smanjuje mogućnost mladim, neafirmisanim umetnicima da dobiju šansu i prostor za rad, jer se podvode pod ’rizik’ koji može biti neisplativ/nenaplativ. U okviru malog tržišta kao što je Srbija, mladima se zatvaraju vrata i oni postaju gotovo nevidljivi.“ Nebojša Bradić, reditelj, poslednjih meseci je posvećen proučavanju života i rada Nikole Tesle. Veruje da su logika ljudskosti i logika drame jedno isto, a nada se će mu ova neželjena izolacija pomoći da završi dramu o Tesli, a zajednici i društvu u kojem živimo da napravi radikalne promene ka boljitku: „Uvek me je fasciniralo kako je Tesla, pošavši iz siromaštva i nemaštine ličke zabiti, uspeo da ponudi velikom svetu neograničene mogućnosti napretka. Tesla je gledao u budućnost i stvarao velike izume koji su bili revolucionarni za naučni, tehnički i svakodnevni svet. Ali, svoj najdraži san, bežični prenos energije, nije uspeo da ostvari. Došlo je do razlaza sa finansijerima, a sam Tesla je, umesto da u takvoj prilici postupi na razborit način, sve stavio na kocku. Razlog zašto je tako je paradoksalan: utopije su zasnovane na teoriji i nedostaje im logika fikcije. Nauka otkriva i koristi stvari koje već postoje. Ali, ljudskost se ne otkriva, ona se stvara. Mi je stvaramo tako što tragamo za njom. Mi nasleđujemo svoju ljudskost u jednoj formi – jednoj realnosti – a zatim moramo da ponovo stvaramo realnost u vremenu koje se menja, kako bismo mogli da budemo ljudi.“ Izvesno je da teatra u ovom vremenu nema, ali, reći će Andrej Nosov, „sve oko nas je toliko teatralno da imam osećaj da je sve postalo pozorište. U toj teatralnosti izgubio se svaki smisao pozorišta. Odnosno, dolazi vreme nekog novog pristupa koji će sigurno da se pojavi, a koji ćemo odbacivati želeći da sve bude kao pre, jer pre je ipak bilo bolje nego što je danas. I tako ukrug.“ Kao mnogi stručnjaci raznih profila, profesor FDU Nebojša Romčević veruje da nas, kad sve ovo prođe, čeka globalna ekonomska kriza koja će izazvati tektonske poremećaje na svim poljima, pa i u kulturi: „Možda će se stvoriti nove političke opcije, pa čak i novi društveni sloj (eksperti, znalci), možda će čitava kapitalistička i nacionalistička demagogija potonuti u bezdan. To će, svakako, označiti crtu mnogo deblju od pada Berlinskog zida, ili 11. 9.“ Može li se govoriti o pozorištu pre i posle korone? Može, reći će Jovana Tomić uz objašnjenje: „Svi ovi događaji su u uzročno-posledičnoj vezi, i rezultat su globalnog društveno-političkog sistema koji ne funkcioniše. Konstantno osećam anahronost lokalnog pozorišta u odnosu na tretman gorućih tema; naše pozorište nekako uvek kaska, sporo je i, čast izuzecima, nedovoljno hrabro i/ili indiferentno da pokrene bolne aktuelne društveno-političke teme; ovaj problem je u sprezi sa gore pomenutim sistemom funkcionisanja celokupne kulturne scene u Srbiji. Tim povodom, više sam uzbuđena kako će se u drugim medijima, sferama umetnosti, formirati reakcija na sadašnji trenutak.“ Literatura, ona dramska, svakako je jedan od tih medija, a pisac Romčević ovo vreme izolacije ne doživljava kao posebnu okolnost za pisanje: „Život pisca jeste dobrovoljna izolacija, pa ovo vreme ne predstavlja neku jako dramatičnu promenu. Iščašenost vremena iz zgloba je sada više nego očigledna i prvi put se srećemo sa ovakvom opasnošću kao dominantno ateistička civilizacija. Svakako da će nova svest o našoj izloženosti, o niskom stepenu našeg civilizacijskog razvoja, doneti hitro izlečenje od oholosti u koju smo potonuli. Ja se nadam da se rađa Novi Čovek i da ću biti tu da to zapišem.“ Zamišljamo li u skoroj budućnosti predstave o dobu korone, Šekspira u koroni, Čehova u koroni, dokumentarne drame o korona vremenu... Hoćemo li se udaviti patnjom koja nas sada okružuje, i besmislom izbegavanja razgovora o suštini. Jedno razmišljanje našeg sagovornika Andreja Nosova cilja i na ovakvu suštinu: „Velike epidemije jesu otvarale put i menjale prizore i teme u teatru, gradile nove žanrove i nova polja. Međutim, sve to su radili ljudi. LJudi sa sadržajem, idejama, slobodom i hrabrošću da tu svoju stvar izvedu do kraja. Hoće li nas korona naterati da to budemo? Ostaje neizvesno.“ A opet, izvesno, pozorište će morati da se po ko zna koji put prilagodi vremenu u kome živi.