Gledanje bez disanja

Vest da Megakom film organizuje prvi onlajn filmski festival, odjeknula je već prvih dana pandemije. Uz brojne virtuelne programe i sadržaje, koji su tih dana naprečac organizovani kako bi se javnosti u izolaciji obezbedila dodatna zabava usled nemogućnosti kretanja i izlazaka, ali i neke institucije kulture održale postojanim, prvi filmski festival delovao je poput najoriginalnije zamisli od svih. U godinama dominacija brojnih filmskih platformi, onlajn festival otkrio je, međutim, jednu sasvim novu komponentu sabranja publike na jednom mestu, prvi put testiranu ovom prilikom. Naime, po osmišljavanju koncepta, vrlo brzo počeo je sa radom sajt mojoff.net, kao mesto „održavanja“ festivala, na kome je ubrzo i objavljen program. Baš kao i na svim velikim filmskim smotrama, program je podeljen u nekoliko celina, popunjenih naslovima svetskih kinematografija koje su obeležile festivalsku scenu minulih godina, ali i nekim svetskim onlajn premijerama. Tako su rani jutarnji sati bili odvojeni za velikane sedme umetnosti, među kojima su se našla dela Kšištofa Kišlovskog, Dejvida Linča, Federika Felinija... Sledili su programi Dokumentarni vrhunci, posvećen naslovima savremene dokumentaristike, Porodična avantura i Kids film, sa filmovima za najmlađe, a kasni popodnevni i večernji termini rezervisani su za program Viđeno neviđeno, sa velikim festivalskim naslovima. Već tako postavljen, program je obećavao bogat sadržaj u danima samoizolacije. U redu, bilo je tu i nekih nelogičnosti u konceptu, na primer trilogija Tri boje Kšištofa Kišlovskog nije išla hronološkim redom, dok su neki naslovi ekstremnog sadržaja bili u udarnom terminu od 21 sat, a sasvim je sigurno da bi u regularnim festivalskim uslovima zasluživali kasne ponoćne termine kojih, opet, na ovom onlajn festivalu nije bilo, iako bi se sigurno našle noćobdije ili oni koji usled stresnog perioda nisu mogli noćima da spavaju, no dobro – za tako kratko vreme, festival Moj OFF obećavao je zaista zavidan program! Nakon nekoliko dana intenzivnih najava na internetu, festival je konačno 27. marta mogao da počne! Film kome je pripala čast da otvori festival bio je Optužujem Romana Polanskog, koji je publika videla i nedavno na Festu. Tempirani satima unapred za ovu nesvakidašnju festivalsku premijeru, doživeli smo ogromno razočaranje kada na sajtu film nije mogao da se pokrene. Vrlo brzo usledilo je objašnjenje administratora sajta – usled ogromne posete, pristup sajtu bio je onemogućen! Odmah zatim usledilo je i novo saopštenje – sajt mojoff.net u istom trenutku posetilo je više od 50.000 ljudi, usled čega je došlo do tehničkih komplikacija, zbog gustine internet protoka! Samo par sati kasnije problem je otklonjen, a nakon toga organizatori su odlučili da uvedu i tri dodatne reprizne projekcije, dok je posećenost rasterećena mogućnošću da se film pokrene i tokom trajanja same projekcije... Tako od starta, svesni da film gledamo sa 50.000 ljudi sa koliko se u realnom životu nikada ne bismo sreli oko jednog takvog događaja, učinilo je projekcije na ovom festivalu vanvremenskim. Kuća Megakom film uredno nas je obavestila da je za samo prvih nekoliko dana sajt posetilo više od 180.000 posetilaca. Među gledanijim filmovima su brazilski Nevidljivi život, inače aktuelni pobednik Festa (sa 19.646 posetilaca) i, očekivano, korejski Parazit, aktuelni dobitnik Oskara (sa 16.323 posetioca). I naravno Roman Polanski, koji je sakupio zavidan broj gledalaca, sa svim repriznim terminima. I nema sumnje da se stari znalac filmske atmosfere i osobene poetike vratio, nakon lutanja i potpune nefokusiranosti u prethodnim delima. Ovog puta, Polanski odlazi u istoriju, i rekonstruiše jedan događaj s kraja devetnaestog veka, koji je redefinisao tok države Francuske. A baš tada, dogodila se afera Drajfus, koja je uzdrmala njene temelje. Polanskog uopšte ne zanima moralisanje oko samog događaja, već priču predstavlja u najtradicionalnijoj formi pripovedenja, nižući hronološki događaje, dajući im na momente i televizičnu formu, što zahvaljujući sjajnom dizajnu i kostima i scenografije, nimalo ne smeta. Kao što je i očekivano, Polanski okuplja čitavu plejadu savremenih francuskih glumaca koje predvodi dobitnik Oskara Žan Dužardan, a priča počinje kada njegov lik, inače oficir zadužen za bezbednost, odlučuje da rizikuje i život i karijeru u jednom zatvorenom i ksenofobičnom društvu, kako bi dokazao da je kapetan Alfred Drajfus lažno optužen za izdaju, samo zato što je Jevrejin... Stilski i zanatski do detalja razrađeno, Polanski je isporučio krajnje uzbudljivu istorijsku čitanku. S druge strane, neki naslovi ispituju estetizaciju filmskog nasilja na krajnje neobične i na momente bizarne načine. Najpre ruski film Pritka Kantemira Balagova, odvodi nas u Lenjingrad nakon Drugog svetskog rata, gde jedna mala skupina preživelih shvata da, bez obzira na to što su ratne nedaće okončane, život i smrt i dalje vode borbu. Pokušaj glavnih junakinja da nađu nadu i smisao u novouspostavljenim društvenim odnosima, odvodi ih do neslućenih dubina sopstvenih razorenih psiha, u kojima ne otkrivaju ni zrno mogućnosti da njihove duše nađu spas i da nastave dalje... Ontološko pitanje preživljavanja postavlja i „nevaljali momak“ svetskog filma Gaspar Noe u svom majstorski izvedenom Klimaksu, neodoljivo duhovito satkanom od scena ludila. Noe jednu plesnu trupu stavlja na iskušenje kada, zatvoreni u klaustrofobičnom prostoru, i sami shvate da su pod dejstvom podmetnute halucinogene droge. U čak 45 minuta dugom kadru nižu se slike nasilja, epilepsije, ubistava, samoubistava, samoranjavanja, spaljivanja i čega sve ne, dok sam reditelj očito uživa u performativnosti prizora i ritmu rejva, koji prati tako sumanuto postavljenu radnju filma. Čist eksperiment, izveden besprekorno i glumački i tehnički. Još jedan naslov istražuje monstruozne umove, ali samo relativno uspešno, ili smo barem od korejskog filma Zver Li Jung-hoa više očekivali, s obzirom na činjenicu da je ova kinematografija isporučila neke od najboljih naslova o serijskim ubicama. I ovaj film to solidno radi, ali s obzirom na to da je interpretacija francuskog filma Specijalci iz broja 36 Olivijea Maršala, koji je opet bio osobeni odgovor na američki film Vrelina Majkla Mena, ostaje utisak da je, bez obzira na to što je reditelj našao novi ugao pričanja priče, u mnogo čemu ostao „izgubljen u prevodu“. Nije to loše, samo smo daleko više očekivali. Ali zato, japanski sineasta Takaši Mike i u svom sto i nekom filmu u karijeri uspeva da nas uzbudi, zasmeje, zaintrigira i zabavi. Iako je nasilje u Prvoj ljubavi gotovo stripovski izvedeno, Mike vešto koristi različite narativne slojeve kako bi akcentovao svu besmislenost savremenih društava (dalekog Istoka u ovom slučaju, što se lako može primeniti i na ostatak sveta) o čemu je i ranije jednako uspešno govorio u svom danas kultnom filmu Ubica Iči. Prva ljubav je jedan od onih filmova koje ćete poželeti da reprizirate, i iznova će biti stilski duhovit i društveno provokativan. Bioskop kao kolektivni događaj, u danima pandemije, dobio je sasvim novi smisao i dimenziju sa festivalom kakav je Moj OFF. U tišini domova, gledali smo filmove „okruženi“ najbrojnijom festivalskom publikom, s tim što ovog puta njeno disanje nismo osetili, niti čuli mišljenje o filmovima, koje uvek rado podelimo po odgledanom filmu. Možda će uspešnost ovog projekta redefinisati i postaviti neke nove standarde u budućnosti, kada su festivali u pitanju. Samo da više to nikada ne bude iznuđeno.