Hej, šefe koji ti je vrag

Ovih dana, dok cela nacija sate provodi ispred TV ekrana, setih se kako bih nekada uredniku dečjeg programa dao celokupnu zalihu slatkiša, u to vreme jedinu ušteđevinu, samo da umesto jednog, zaredom pusti bar dva-tri crtaća sa Duškom Dugouškom u glavnoj ulozi. Još kao detetu najpoznatiji zec na planeti mi je pomogao da shvatim Ajnštajnovu teoriju relativiteta - uz dugouhog minut je bio kraći od sekunde, a minut TV Dnevnika dug kao čas. Nisam se Dugouška setio zato što će uskoro, 30. aprila, proslaviti 82. rođendan. Na njegovo čuveno: „Hej, šefe, koji ti je vrag?“, podsetila me po Ustavu najvažnija politička figura u Srbiji. Ne, zaboga, pa predsednik države Aleksandar Vučić i nema bogzna kakve ustavne nadležnosti, a dok ne prestane vanredno stanje ne može da deli ni odlikovanja. Nekoliko stepenika iznad njega trebalo bi da stoji predsednica Vlade, dakle Ana Brnabić. Zato mi je, kad joj se omaklo da pred milionima TV gledalaca Vučića oslovi sa „šefe“, pred oči iskočio lik Duška Dugouška i jasno sam ga čuo kako izgovara: „Hej, šefe, koji ti je vrag?“ Eeee, što bi rekao predsednik, taj film - ni crtani, a kamoli dokumentarni - nećemo gledati. Ne zato što bi, po Ustavu, Vučić morao Anu Brnabić da oslovljava sa „šefe“ – a ne obrnuto – već i zbog toga što i predškolska deca znaju da „ona teta onog čiku sluša više nego roditelje“. I oni znaju da ni pre vanrednog stanja ovde skoro ništa nije bilo normalno. Pa zašto bi bilo i kada se jednog dana vanredno stanje ukine? Mada, sumnjam da nije Aleksandar Vulin jedini kome bi odgovaralo da „ovo“ potraje. Baš, baš… Elem, Brnabić je „šefa“ pomenula dok je objašnjavala da će Vlada, „na izričitu molbu predsednika“, poništiti sporni Zaključak, po kom bi sve informacije o „ratu sa nevidljivim neprijateljem“ mogao da saopštava samo ratni, pardon Krizni štab i pojedinci koje on ovlasti. Niko drugi. Ni direktori klinika i bolnica, ni domova zdravlja, ni lekari sa prve linije fronta. Od samog Zaključka, još spornije je što se premijerka oglušila na sve apele medija i profesionalnih udruženja, ali joj je bila dovoljna „izričita molba“ njenog „šefa“. A to je na dugi rok mnogo veći problem nego da je sporni Zaključak ostao na snazi i da je u međuvremenu, pored Ane Lalić, Danijela Radića i Roberta Bajtaija, privedeno deset puta više novinara. Ali, da Zaključak nije povučen, nikad ne bismo otkrili ko su najveći borci za istinu u Srbiji. Da li bi iko verovao da će Dragan J. Vučićević, glavni urednik Informera i Saša Milovanović, direktor Srpskog telegrafa od Vučića zahtevati da im odgovori na pitanje - zašto država toleriše lažne vesti? Ma, bravo majstori. „Danas je legalizovana lažna vest, danas je apsolutno nekažnjena lažna vest“, zakukao je D. J. V., dok se S. M. šekspirovski zapitao: „Da li mi, ostali mediji, imamo prava da pišemo i objavljujemo po sistemu rekla-kazala bilo kakve laži?“ Posledica kućne samoizolacije ili nešto drugo? Bezobrazluka, možda? Kako drugačije tumačiti reči čelnih ljudi dva provladina tabloida, koji su (analiza portala Raskrinkavanje) prošle godine samo na naslovnim stranama objavili 544 lažne ili neutemeljene tvrdnje? Vučiću ni politički protivnici ne spore da je „kralj marketinga“. Dobar deo onoga što radi je čisti pi-ar. Malo ko je, međutim, verovao da bi, osim političkim, mogao uspešno da se bavi i „običnim“ marketingom. A samo on je uspeo da u jeku krize, apelujući na građane da ne izlaze iz kuća, onoliko poveća promet u trgovini (vidi Brojku nedelje na strani 7). Svi trgovci i neki proizvođači trebalo bi da mu dignu spomenik. Nekima od njih Vučić je, najavljujući mogući policijski čas od 24 sata, uvećao prodaju pet-šest puta. Ko, osim njega, to može? I kad smo već kod pi-ara, mnogi ekonomisti zameraju mu zbog odluke da svakom punoletnom građaninu država isplati po 100 evra. Kažu da to nije ekonomska mera. Ih, mnogo su pametni. Kao da on to ne zna. Ali, ima li bolje političke mere? Šta o tome kažu istraživanja javnog mnjenja? Koliko ljudi to podržava? A Vučić zna i da će tih 100 evra glasači (otuda se novac deli samo punoletnima?) dobiti samo desetak dana pre izbora. Hoće li se većina, potrebna za pobedu, pitati odakle pare za to? Hoće li shvatiti da im ih nije poklonio Vučić i da će pare, koje je država prethodno morala da pozajmi, oni da vraćaju. Sa sve kamatama. Vlast se nada to niko neće pitati dok se ne prebroje glasovi. A posle će lako.