Sit predsednik, a siti i mi

Onoga dana kada je Aleksandar Vučić, nakon objave da mu je član porodice zaražen kovidom-19, otputovao u Niš da bi lekarima objasnio kako se koristi respirator i stavlja maska, nijedan od stručnjaka zaduženih da propisuju mere tokom pandemije nije podneo ostavku u Kriznom štabu za suzbijanje novog virusa korona. To znači da bi građani ove zemlje i ubuduće morali slepo da slušaju njihova stroga i restriktivna naređenja da bespogovorno pristaju na uskraćivanje svakog ljudskog prava i svake slobode, ali uz saznanje da njihove mere za zaštitu stanovništva od pandemije važe samo za onaj slabiji sloj stanovništva koji nema mogućnost da im ukine radna mesta ili beneficije. To što te iste mere može da ruši ne samo predsednik već bilo koji funkcionerčić iz SNS-a, nije bitno – oni žive u lagodnom uverenju da i dalje imaju stručni kredibilitet da upravljaju pandemijom jer im je data moć nad onima koji nisu funkcioneri ili miljenici vlasti. Tom delu stanovništva mogu da rade šta hoće. Da ih smeštaju u kuće i da im ne dozvoljavaju da naprave krug oko najbližeg drveta, da im izriču najduži policijski čas na svetu (njuzovci upozoravaju da Srbiji ozbiljno preti nestašica sati za dovoljno dug policijski čas), da im na dva dana propisuju nova ograničenja iako u epidemiološkom smislu nisu ispitali da su prethodna postigla rezultat i da se pritom besomučno deru na sve bez partijske knjižice, jer se i dalje krajnje neodgovorno razboljevaju. I da nikom, baš nikom ne podnose odgovornost zbog činjenice da uz najrestriktivnije mere u Evropi Srbija ima najlošije rezultate na suzbijanju korone u celom regionu. Zašto bi se osećali odgovorno kada se krivica uvek može prebaciti na građane? Jednostavno ne prihvataju ono što im dr Darija Kisić Tepavčević svakodnevno ponavlja – da testiranje ne znači ništa čak i da se obavlja jednom ujutru a jednom uveče, jer svi moramo da shvatimo da smo „potencijalni rezervoari virusa i da je neophodno da se stavimo u izolaciju i da prekidamo sve socijalne kontakte“. I da tako rade ne pitajući se da li Vučićevi kontakti, čak i kada su daleko masovniji i rizični, predstavljaju opasnost jer o tome brine struka, a ne plebs. „Razgovarao sam sa Goranom Stevanovićem (direktor Infektivne klinike) istog sekunda kada je moj sin primljen, govorio o svim kontaktima. I ako mogu samo da vas zamolim da me pustite, a rekoh vam - reč neću reći dok, nadam se, Danilo to ne pobedi, i neću vas time zamarati, i niko u mom radu to neće primetiti ni osetiti - samo me pustite da sam brinem svoje brige. Onih koji brinu lažne brige sam iskreno sit. I nemojte da brinete za mene, molim vas, jer znam da nikad niste ni brinuli. I kažite ljudima da to nije od brige, nego od želje da politički budem izolovan kako bi korona uspela da pobedi. Korona u Srbiji nikoga neće da pobedi, čak ni mene”, objašnjenje je koje je naciji uputio Vučić. Naravno, nije se pozabavio činjenicom da umetnica iz Kikinde Jovana Popović, pre nego što je uhapšena, nije imala mogućnost da proćaska telefonom sa Stevanovićem i da joj on kaže – ma nisu to bili rizični kontakti, samo šetaj, kao ni mogućnošću da se novinari ne raspituju za njegovo zdravlje već za mogućnost da svojom neodgovornošću ugrozi tuđe. Nažalost, time se nije pozabavio ni Krizni štab koji je tu gde jeste upravo da bi čuvao nacionalno zdravlje. Na pitanje da li je predsednikovo ponašanje u skladu sa njihovim preporukama, dr Predrag Kon je rekao: „Jasno je šta mi savetujemo sve vreme. U ovoj konkretnoj situaciji, ja lično nemam informaciju da je Aleksandar Vučić bio u bilo kakvom rizičnom kontaktu, nalazi se u istoj situaciji kao i svi ostali. Šta ja o tome mislim, zadržaću za sebe, pošto postoji politizacija pitanja, pokušavam da se izvučem, ne zato što se plašim, već što mislim da je jako važno da se uzajamno slušamo sa aspekta sprečavanja širenja virusa i suzbijanja pandemije. Mislim da smo na dobrom putu svi zajedno, bez obzira na to ko je kakve opcije, to je važno slati neprekidno kao poruku.“ Taj diplomatski i neprecizni odgovor je stigao u trenutku kada su optimisti iskreno verovali da će upravo dr Kon, kao iskusan stručnjak i kao čovek sa integritetom, biti jedini koji će podneti ostavku zbog situacije u koju su političari doveli struku. Nije, učinio je to nekoliko dana kasnije navodeći drugi razlog (epidemija u Gerontološkom centru u Nišu i napadi na njega na društvenim mrežama). Ali pre nego smo shvatili o čemu se radi ipak se predomislio. Ostaje nada da je to samo bila poslednja kap, a da suštinski nije mogao da podnese devalviranje sopstvene struke. Ministar Zlatibor Lončar, samo dan nakon Vučićeve posete Nišu, na konferenciji za štampu bez štampe (pitanja su slata mejlom), obavestio je da „struka neće odgovarati na politička pitanja”. I da, naravno, neće smestiti predsednika u izolaciju i poremetiti njegov rat sa virusom jer neprijatelji Srbije, kako Vučić tvrdi, „žele da ga uklone da bi korona pobedila“. Angela Merkel je nakon rizičnog kontakta bila dve nedelje u izolaciji, dva puta je testirana i oba puta bila negativna, a korona za to vreme nije pobedila Nemačku. Bivši premijer Severne Makedonije Zoran Zaev i lider najveće makedonske opozicione partije VMRO- DPMNE Hristijan Mickoski su smešteni u jednonedeljnu izolaciju, iako su im testovi bili negativni, jer su obojica imali kontakt sa novinarom kod koga je potvrđen kovid-19. Škotska ministarka zdravlja Ketrin Kaldervud je bila prinuđena da podnese ostavku nakon što je ustanovljeno da je dva puta putovala do svoje vikendice i pored mera karantina koje propisiju „da niko ne treba bez dobrog razloga da napušta dom“. Novozelandski ministar Dejvid Klark je uputio javno izvinjenje jer je vozio bicikl (na Novom Zelandu su dozvoljeni izlasci zbog sporta, ali se građani mole da se suzdrže od aktivnosti koje bi mogle da izazovu povrede) i još uvek se ne zna da li će zbog toga biti smenjen. Kod nas je zabranjeno sve osim da naprednjaci vode obožavatelje i novinare oko sebe, pa makar razmak bio i samo 20 santimetara, a obavezna maska u funkciji portikle. Na pitanje da li su stručnjaci morali drugačije da reaguju, epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović kaže: „Srećan sam što nisam prihvatio da budem u Kriznom štabu, jer bih na ovo zbilja morao da reagujem. Kako su novinari ugroženi na konferenciji na kojoj sede na propisnoj udaljenosti, ali nisu kada su u mnogo većoj gužvi uz Vučića? To je kao u Orvelovoj životinjskoj farmi: za svinje je jedan kriterijum, za ostale životinje drugi. I tu se nameće i etičko pitanje – da li zakon važi za sve.” Ne važi. Nije važio ni kada je Ivica Dačić išao u Kinu, a ni kada su Aleksandar Vučić i Siniša Mali išli u Mađarsku - niko od njih nije završio u četvoronedeljnom karantinu. Nije važio ni kada je Goran Vesić, mimo svih važećih zakona, odlučio da sprovede inspekciju u domovima za stare i kada je ponosno uzviknuo: „Grad Beograd nema nikakvu nadležnost nad ovim domovima, ali ne interesuje me nadležnost kada se borimo protiv epidemije kojoj su posebno izloženi naši najstariji sugrađani.“ Time je direktno prekršio naredbu ministra zdravlja o zabrani poseta i ograničenju kretanja u objektima ustanova za smeštaj starih lica, koja je doneta kao mera borbe protiv epidemije. I to sa i te kako dobrim razlogom jer se već u sedam domova pojavila zaraza, a samo u Gerontološkom centru u Nišu je do sada zaraženo 135 korisnika usluga i četvoro zaposlenih. Kažu, sve je to posledica poseta koje su zabranjene, ali ne kažu gde je bila vojska koja je još pre 10 dana raspoređena da čuva domove. „Ovaj primer je dobra ilustracija onoga što nam je odranije poznato, a što se samo intenziviralo tokom vanrednog stanja. Stvara se privid da je čitav pravni poredak suspendovan, pa svako može da radi šta hoće. Dovoljno je da o tome donese neku uredbu ili naredbu ili da naprosto samoinicijativno, a često i usmeno, saopšti neko novo pravilo. U vanrednom stanju važe Ustav i zakoni Republike Srbije, a tokom epidemije su mere iz zakona koji smo pominjali, kao i naredbe ministra zdravlja ono na šta se pre svega treba osloniti. Sve ostalo je uglavnom improvizacija, obično ujedinjena sa kršenjem osnovnih ljudskih prava. U ovom trenutku su tim kršenjem najviše pogođeni građani stariji od 65 godina, kojima je u potpunosti onemogućeno kretanje“, kaže Sofija Mandić iz Centra za pravosudna istraživanja. Osim poltronskog odnosa prema vlasti, počeli su da se ispoljavaju i drugi problemi u vezi sa Kriznim štabom. Da li je to posledica inferiornog i ulizivačkog odnosa ili nedovoljne stručnosti za posao koji su prihvatili, teško je u ovom trenutku odgovoriti. Ali da ima sve više propusta – ima. Jedan od njih je svakako i njihova želja da na sebe preuzmu „odgovornost” zbog ukidanja konferencija za novinare jer „smo u nedelji koja je najopasnija”, mada su samo dva dana ranije tvrdili da su kontakti na njihovim konferencijama bezbedni. Možda su bili bezbedni u epidemiološkom ali ne i u političkom smislu? Ipak, i pored pritisaka jednog dela novinara da se te nameštene konferencije bojkotuju, NIN je odlučio da postavi pitanje i lično proveri da li se radi o cenzuri ili epidemiološkoj bezbednosti. I da li se na taj način može doći do odgovora, jer su nam svima i te kako potrebni. Imajući u vidu da je generalni direktor SZO Tedros Adhanom Gebrejesus nedavno izjavio da mere društvenog distanciranja i naredbi da se ostaje kod kuće imaju smisla jedino kada se prati broj kontakata koje novozaraženi ostvaruju (tj. kada od početnih dvadesetak kontakata u periodu od dve nedelje broj padne na četiri), a to je taktika koju Srbija zvanično primenjuje, pitanje je bilo - koliko u proseku novooboleli u opštoj populaciji imaju epidemiološki bitnih kontakata koje morate da ispitate i da li se broj smanjivao od početka epidemije? „U proseku su zaraženi imali od 15 do 20 kontakata, ali se sam prosek ne prati - to zavisi od starosti i od toga da li je radno aktivno stanovništvo. Najviše smo imali radno aktivnih i zato su ti kontakti veliki. Kod starijih su kontakti manji, ali smo i starije imali manje i zadesno. Da li ima bitnih promena ne bih znao da odgovorim jer to nismo posebno pratili“, rekao je dr Kon. Ukoliko smo bez mogućnosti da postavimo potpitanje dobro razumeli, odgovor je – pristupili smo rigidnom karantinu, ali nismo baš pomno pratili njegovu delotvornost. Valjda može i tako – i u pećinskom dobu bi se epidemija mogla zaustaviti tako što se zatoče svi stanovnici i onemoguće svi kontakti (jednom će virus nestati), ali za tako nešto nam nije neophodan stručan Krizni štab. „Mi smo imali najbržu stopu porasta broja zaraženih u regionu: nama se broj obolelih duplirao za osam dana, a Hrvatima za 15. Imali smo mnogo strmiji uspon, a do toga je došlo jer smo mnogo manje testirali. Naši epidemiolozi su i te kako znali da je bitno testiranje, ali su znali i da nema testova, pa su rekli – imamo mi svoj put, nema potrebe da testiramo. Ali iskustva svih zemalja koje su dobro prošle (Južna Koreja, Tajvan, Singapur...) u kojima je postojala socijalna distanca ali ne i policijski čas od 24 sata, pokazuju da se bolest ne može suzbiti samo restrikcijama. Morate aktivno da tragate za bolesnicima, da ih otkrivate i da onda tražite njihove kontakte. Mi to nismo mogli jer nismo imali testove, pa smo se vladali u stilu ’kiselo je grožđe’. To je samo jedan segment, a trenutna situacija je posledica jedne strašne nepripremljenosti - tvrdili su da imamo svega a mi nismo imali ništa. Jurili smo respiratore a nisam siguran da ćemo ih sve iskoristiti, kao što nisam siguran ni da ćemo iskoristiti sve krevete na Sajmu, dok je mnogo toga nedostajalo. Još uvek imamo problema sa testiranjem, mnoge ustanove koje su se prijavile za testiranje nemaju zaštitu da rade sa infektivnim materijalom, a u onima koje imaju nedostaju ljudi“, kaže dr Radovanović. Prema rečima dr Kona, jedinog pripadnika Štaba koji se dok je još hteo da govori usuđivao da nešto kaže, pandemija je dočekana bez rezervne zaštitne opreme i bez obnovljenih akcionih planova za svaku ustanovu. Sudeći po broju zaraženih zdravstvenih radnika, baš je nedostajalo opreme (možda je stvarno bila u magacinu, ali ako jeste to ne pomaže lekarima), šta god vlast trenutno tvrdila i koga god hapsila jer pokušava da dokaže suprotno. Fotografije osoblja uvijenog u plastične kese koje viđamo na društvenim mrežama nisu foto-montaža, baš kao što nisu laž ni njihova anonimna svedočenja. Činjenica da je 7. aprila broj zaraženih iznosio 160, a da je četiri dana kasnije bio 441 jasno govori o grešci u sistemu. Ili ne? „Ministarstvo je donelo jasne protokole o korišćenju opreme i oprema sem u pojedinačnim situacijama nije nedostajala. Posebno ne od ozbiljnijeg početka. Neka koriste zaštitnu opremu u skladu sa svim protokolima jer će im to omogućiti zaštitu. U šestoj nedelji dolazi do pada koncentracije i ako dođe do nepažnje neko može sam sebe da kontaminira, a samim tim i ostale kolege. Imamo pojedinačne slučajeve kolega koji misle – neće mene, jer me nije napalo pet nedelja“, objasnio je još jedan pripadnik Kriznog štaba, pokrajinski sekretar za zdravstvo Vojvodine Zoran Gojković. Dakle, tu smo. Krizni štab nepogrešivo radi svoj posao, vlast je genijalna, protokoli su Sveto pismo, a sreću nam kvari samo neodgovoran narod i neodgovorni lekari koji ne umeju da slušaju čak ni instrukcije o upotrebi opreme. Stvarno je vreme da im damo drugi narod, pa da se konačno pokažu.