Mišljenje kao jeres

Tek što je završio nastup u emisiji Utisak nedelje 29. marta, a nešto duže od davanja intervjua za NIN gde je, u oba slučaja, govorio o odnosu Sinoda prema virusu korona, Vukašinu Milićeviću, svešteniku i docentu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, patrijarh Irinej zabranio je javno istupanje. Takođe mu je suspendovao sveštenodejstvo i uputio ga na Crkveni sud. Jedan od razloga za ovakvu odluku patrijarha je to što je Milićević „svoja mudrovanja stavio iznad sabornog uma Crkve“, premda se ovo zborno mišljenje ispostavilo kao pogrešno. Pa je pandemiji podlegao episkop valjevski Milutin, a dva sveštenika se razbolela, sve poštujući taj zborni intelekt. Rekavši da je SPC mogla da reši pitanja liturgija sprovođenjem mera zaštite vernika, Milićević je, navodno, izneo „stavove suprotne stavovima Sinoda“. I to „ne libeći se otvorene, za crkvenu javnost sablažnjive kritike zvaničnih crkvenih stavova“. Kojih tačno ne znamo, jer su se oni menjali od prećutne dozvole pričešća jednom kašičicom, preko poziva da se sluša državna vlast, zatim i apela na slobodu veroispovesti.., pa sve do predloga o pričešćivanju po kućama. U mogućnost da se ovo poslednje primenjuje bez rizika, Milićević je takođe posumnjao, ističući teškoću kontrole uslova. Tvrdnje pojedinih da se infekcija ne može preneti pričešćem, problematizovao je činjenicom da su nam virusi i bakterije poznati svega 150 godina. Pozivanjem na argumente, Milićević se zamerio vrhu Crkve, spremnom na odmazdu. Na opisanu kaznu reagovali su studenti PBF-a, kao i grupa javnih delatnika - peticijama, dok je o njoj raspravljano i na Senatu Univerziteta u Beogradu. Članovi tog tela jednoglasno su „izrazili zabrinutost zbog situacije u kojoj se našao docent Milićević“, kao jedan od članova akademske zajednice, a zbog zabrane slobode govora. Na to je dekan PBF Zoran Ranković naglasio da se odluka Sinoda odnosi na Milićevića – sveštenika, a ne na Milićevića profesora, te Univerzitet nema ingerencije da se meša u „pitanja Crkve“. Možda, ali je svakako nadležan da verifikuje Milićevićevu funkciju, što UB ne čini jer je uprava Fakulteta, kao i on lično, izabrana na način protivan Statutu Univerziteta i Statutu PBF, o čemu smo već pisali. Studentska peticija, kao značajan gest podrške Milićeviću, nije uključila one koji „odluke crkvenih vlasti smatraju kao nešto u šta se ne sme sumnjati, doživljavajući hrišćansku vrlinu poslušnosti na čudan način“, kako za NIN objašnjava Dragana Rakić, studentkinja PBF. Većina je ipak bila na strani potpisnika, ali svoj stav nije smela javno da iskaže, jer im sudbina zavisi od episkopa. Oni im odobravaju studiranje, stipendije i zapošljavaju ih, pa je mudrije ćutati. Pitanje blagoslova koji reguliše navedene stavke, jedna je od stvari koje se moraju usaglasiti sa univerzitetskim propisima. Pored toga, fakultetska upravna tela moraju biti sastavljena na legalan način da bi Univerzitet uvažio njihove odluke. Kako se to uporno ne događa, čitava generacija bogoslova ostala je bez diploma. „Cilj našeg istupanja nikako nije osporavanje crkvenog jerarhijskog poretka, već upravo podsećanje visoke jerarhije da taj poredak podrazumeva još nekog osim njih“, kaže Rakićeva. Protivljenje bezuslovnosti odluka Sinoda proizvod je dugog trpljenja, dodaje ona. Jer, pre kažnjavanja Milićevića, SPC je pokušala da smeni vladiku Maksima, profesora, kao i Marka Vilotića, docenta PBF. Tako je glas pobunjenih usmeren protiv „torture nad nastavnim kadrom“, (pre)dugo sprovođene od vrha crkvene vlasti. Slučaj Milićević bio je samo poslednja kap u čaši za najhrabrije studente.