Zlo ćutanja

Na belgijskoj televiziji VTM od 2014. do 2016. godine prikazivana je serija Kordon, koja je nakon svetske distribucije dobila i neuspešni američki rimejk. Mesto dešavanja je Antverpen, lučki grad koji je pre pola milenijuma bio ekonomski centar Evrope, a i danas poseduje veliki tranzitni značaj. Pripadnici belgijske porodice avganistanskog porekla dočekuju rođaka iz postojbine, prokrijumčarenog u jednom od bezbrojnih kontejnera naslaganih na teretnim brodovima. Sledećeg dana, novog žitelja Evropske unije brat odvodi u Državni institut za istraživanje infektivnih bolesti na navodnu preventivnu vakcinaciju, što će se vremenski i lokacijski podudariti s pojavom novog soja ptičjeg gripa - prenosivog pljuvačkom sa čoveka na čoveka, kratkog perioda inkubacije, brzog ukazivanja prvih simptoma i stoprocentne smrtnosti. Da li je zli migrant slučajno ili ciljano doneo pošast u svetsko srce parlamentarne demokratije? Da li je to uopšte pravi trag ka pronalaženju nultog pacijenta? Autori serije na određeno vreme arhiviraju ta pitanja i bave se istraživanjem mera koje se primenjuju kada je žarište zaraze upravo u zgradi naseljenoj ljudima obučenim za njeno razumevanje i suzbijanje. Reakcija je brza i spasonosna za svet, ali se zato stanari antverpenske četvrti u kojoj se nalazi institut odjednom nalaze u karantinu. I, nije dobro. Struje i vode ima, bankomati rade, hrana i lekovi se dopremaju ali njihovu distribuciju preuzimaju kriminalne grupe koje pružaju „uslugu“ obezbeđenja prodavnica. Kako se broj umrlih povećava, kolektivni razum ustupa mesto nagonu za preživljavanjem pa policajci prelaze na stranu kriminalaca, odgovorne osobe koje od prvog dana ponavljaju da se „mora izdržati“ počinju da planiraju bekstvo kroz lavirinte kanalizacionih cevi, dok ima i takvih koji počinju da piju urin adolescenta koji i posle više direktnih kontakata sa zaraženima i dalje ne pokazuje znake bolesti. Lekoviti urin („Kinezi su to pili za vreme epidemija...“) takođe se prodaje, dok dečakova krv postaje najtraženija roba među skepticima u pogledu dostignuća moderne medicine. Za razliku od kineske brljotine koju upravo planetarno preživljavamo, Kordon raščlanjuje mogući razvoj pandemijskih događaja u okviru sistema koji nije baziran na laži i zataškavanju od vrha piramide naniže. Naime, medijska tišina koja obavija par hiljada stanovnika Antverpena bazirana je na pojedinačnoj neprijatnosti svakoga ko se nalazi van karantina i državi koja dela u uverenju da građani od nje zahtevaju upravo neprimetnu bezdušnost. Dakle, zlo ćutanja dolazi suprotno kineskom, iz izvora sa dna piramide, što kontekst čini strašnijim na dubljem, čini se još više uznemirujućem nivou. Junaci Kordona se, osim protiv virusa, bore protiv ličnih nesavršenosti svake osobe sa kojom ukrste stavove, istih onih nesavršenosti koje u uobičajenim okolnostima služe za ponos društava slobodnih građana. Sistem, u ovom slučaju, zaista radi za narod, što samo znači da narod nema privilegiju iz totalitarnih uređenja da krivicu za bezosećajno delovanje svali na nekog drugog. Nasuprot sporom razvoju radnje i jedinstvu mesta iz Kordona, ni za likove ni za dramaturgiju nemačke serije 8 dana nema previše vremena za gubljenje te se počinje „in medias res“. Asteroid Horus (egipatski bog neba) napreduje ka planeti Zemlji. Od trenutka kada je primećen, NASA je pokrenula misiju identičnu onoj iz filma Armagedon. No, ovaj put, uništenje asteroida nije uspelo i njegova smrtonosna putanja nastavlja se u pravcu atlantske obale Francuske, što znači da će život kakvog poznajemo u zapadnoj Evropi za osam dana prestati da postoji. Nakon što nam je, preko montažne scene panike na ulicama, kroz televizijske izveštaje predstavljen uvodni razvoj događaja, uranjamo pravo u nedaće četvoročlane berlinske porodice Štajner, koju čine Suzane (doktorka), Uli (gimnazijski profesor fizike), dvoje dece (adolescentkinja i osnovac). Naime, Uli je na internetu pronašao grupu švercera kojoj će platiti prebeg u Poljsku i, kasnije, Belorusiju. Suzane je, razumno birajući spas dece, u Berlinu ostavila oca, staro istočnonemačko vojno lice, brata, japija koji je prethodnih godinu dana proveo strelovito se uspinjući piramidom moći vladajuće partije, te ljubavnika, policajca turskog porekla. Suzanin otac, pre tri decenije iskusivši krah svog duhovnog sveta, odlučuje da u miru sačeka i kraj manje važnog, materijalnog, uključujući i samog sebe kao pokretnog muzejskog eksponata. Brat političar pak sa trudnom devojkom pokušava da se priključi privilegovanom društvu koje se u američkoj vojnoj bazi gura za sedišta u teretnim avionima spasa. Svi planovi naših junaka se ruše, porodica doktorke Štajner se razdvaja na nemačko-poljskoj granici, dok američki avioni uzleću bez pacova koji napuštaju brod koji tone. U isto vreme, i planovi asteroida dobijaju mali amandman – misija NASA izazvala je promenu putanje i tačka udara sada je Kazahstan, što će reći da je izbeglički smer ka istoku odjednom postao prilično loša ideja a u Nemačkoj će nekakav oblik civilizovane zajednice ipak, možda, biti moguć. Stigli smo do polovine treće od osam epizoda... Kako je već rečeno, autori serije ne gube vreme i zadovoljavaju se uspostavljanjem tematskih motiva ostavljajući gledaocu kratak period refleksije pre nego što će ga zasuti sledećim mentalnim zadatkom. Recimo, momenat zapadnih Evropljana koji se odjednom, kao u epizodi Zone sumraka, pretvaraju u migrante svakako je nešto što bi moglo predstavljati okosnicu igranog filma - sporog, festivalskog, ili dinamičnog, bioskopskog. U 8 dana, paradoks je jasan i nije neophodno da neki prepametni lik (a većinom su pametni, uz par glupih koji su uvereni da su najpametniji), kao megafon pisca scenarija dovikuje fraze i sažvakane filozofske misli. Zdravije, autori tretiraju svoje likove kao poligon za istraživanje raznovrsnih pojavnih oblika „hamartije“ – tragične mane koja vodi ka propasti. Polazeći od pojedinaca, na taj način napadaju i kolektiv te bi se reklo da određeno nerazumevanje na koje je 8 dana naišlo u samoj Nemačkoj potiče od neprijatnog osećaja pred posmatranjem mogućeg ponašanja pripadnika političke elite u vremenu nedaće. Radi se, na primer, o ubiranju finansijske koristi u ponuđenim okolnostima uz zanemarivanje mogućih posledica, u okviru kojeg ne bi bilo van konteksta serije videti i nekog činioca vlasti kako na konferenciji za štampu Horus proglašava „najsmešnijim asteroidom“. Valja primetiti i da su reditelji mladi Švajcarac i iskusni Austrijanac (potpisnik Falsifikatora iz 2007. dobitnika Oskara za film van engleskog govornog područja), jedan scenarista rođen je u Poljskoj, drugi upadljivo romanskog imena i prezimena... Dakle, kao ljudi koji dolaze iz donekle drugačijeg kulturno-društvenog miljea, u isto vreme deleći demokratske vrednosti i nemački jezik, oni su pozvani da likove proučavaju dvojako – iz ptičje perspektive i zajedno sa njima istražujući ponašanje u zadatoj situaciji. Podsetnik za diktatore: posmatranje iz nebeskih visina valja primenjivati samo kada se radi o dramskom narodu.