Taoci gvozdene discipline

Glavni epidemiolog Srbije je svojom čuvenom metodom, odoka, procenio situaciju u zemlji i najavio baš ogromnu šargarepu za unižene i mentalno razorene zamorčiće najrestriktivnijih mera u Evropi. Bez konsultacije s Vladom, epidemiolozima sa diplomom i pripadnicima Kriznog štaba koje je sam odabrao, obećao je da će policijski čas dramatično smanjiti za čitav sat, a da će penzionerima omogućiti da prošetaju po pola sata, i to tri puta nedeljno, ali ne dalje od 300 metara od kuće. Šteta što svoje ogromno epidemiološko znanje nije upotrebio da objasni kako je došao do te mere i da li bismo imali italijanski scenario kada bi neko od njih prešao 350 metara. A ne bi bilo loše ni da obavesti svoje taoce, koje će vikendom nastaviti da drži u zatočeništvu, zašto je za njihovo zdravlje dobro da nemaju dozvolu za bacanje đubreta. Nažalost, ni epidemiolozi sa diplomom nisu dali odgovor na ovo pitanje iako su se od početka zalagali za pojačanu higijenu, ali su pomenutih 300 metara preinačili u 600, naravno bez stručnog objašnjenja. Jasno je da malo koji penzioner može za 30 minuta da prepešači više od 1.200 metara, ali nije jasno zašto je onima koji to mogu zabranjeno da odu i koji metar više. Očigledno je da to nema nikakve veze sa preventivnim epidemiološkim merama, već se struka solidarisala sa Vučićevom potrebom da disciplinu održava gušenjem ljudskih sloboda i velikodušno ga podržala u daljem treniranju strogoće. Uostalom, to se i moglo očekivati nakon što im je mantra postala da nam je potrebna „gvozdena disciplina“ i to posle jednomesečnog terora koji nije doneo zadovoljavajući rezultat. Naprotiv, pokazalo se da je Srbija skoro po svim parametrima apsolutno najgora u celom regionu. Ta činjenica, izražena ne samo u statistici već i u sve većem nepoverenju građana prema Kriznom štabu, ozbiljno je naljutila dr Predraga Kona koji je ponovo povisio glas: „I još jednu stvar da kažem, treba reći – mi odlično stojimo! Sad je već situacija da mora to da se kaže. Kad se upoređuje smrtnost, ako kažemo prave podatke – koliko na milion stanovnika ili koliko na 100.000, e pa takve podatke upoređujte sa najrazvijenijim zemljama. Sve ovo ostalo nije adekvatno.“ Po mišljenju svetskih stručnjaka, smrtnost je poslednji pokazatelj koji bi trebalo analizirati jer je potrebno vreme da bi se napravila valjana statistika. Najbolji dokaz za to je Kina, koja je mesec dana nakon poslednjeg slučaja zaraze u Vuhanu promenila brojke i povećala broj umrlih za 50 odsto. Ako bismo analizirali broj smrtnih slučajeva u ovom trenutku, jasno je da stojimo bolje od Italije, ali se u regionu nismo baš proslavili. Po broju umrlih na 100.000 stanovnika nalazimo se na šestom mestu (veći broj imaju Mađarska, Rumunija, Severna Makedonija i Slovenija), ali je jasno zašto Kon insistira baš na ovoj analizi – na osnovu nje bar nismo najgori. Nismo ni po broju testova, tu smo na četvrtom mestu, a od nas su više testirale Slovenija, Crna Gora i Hrvatska. Međutim, to četvrto mesto ne deluje baš tako sjajno ako se pogledaju ostali parametri. Odgovarajući na pitanje koliko bi testova zemlja koja je u sličnoj situaciji kao Srbija trebalo dnevno da napravi, izvršni direktor SZO Majkl Rajan je rekao: „Tamo gde se radi široko testiranje broj pozitivnih testova je izmeću tri i 12 odsto. Svakako bismo voleli da vidimo da zemlje testiraju u obimu koji daje 10 negativnih rezultata na jedan pozitivan, kao neki generalni reper za sistem koji sprovodi dovoljno testova da može da uhvati svaki slučaj.“ Slično je potvrdila i dr Darija Kisić Tepavčević na konferenciji za medije 18. aprila: „U mnogim zemljama se broj testiranih smanjuje, a kod nas se višestruko povećava. Danas imamo samo osam odsto pozitivnih, što je najmanji broj od kada radimo. Znamo šta radimo i svi zajedno smo radili i radimo dobar posao.“ I tog dana je bilo tako, ali nažalost, samo tog dana. Već 20. aprila Srbija se ponovo našla na začelju regiona, tj. na poslednjem mestu sa procentom pozitivnih od 15,85 odsto (na prvom mestu je Slovenija sa 3,19, a na pretposlednjem Albanija sa 10,11). Pandemija u kojoj se čitav svet našao je proizvela, bar u normalnim zemljama, osećaj jedinstva i solidarnosti. I baš kao što smo svi žalili Italiju i Španiju, susedi su žalili nas. I te kako su imali razloga za to – dok su se iz Nemačke emitovali snimci na kojima građani sede u parku i uživaju u suncu dok im se policija zahvaljuje jer poštuju mere propisane udaljenosti, iz Srbije su dolazile vesti o hapšenjima, pa i prebijanju onih koji su prekršili sumanuto dugačak policijski čas. Dok su iz Španije stizali snimci iz bolnica u kojima doktori igraju flamenko za svoje pacijente, a iz celog sveta (osim Kine i par sličnih zemalja) prizori građana koji pevaju sa svojih terasa, u Srbiji je vladao muk. Mentalno ubijen narod je tek sporadično sebe primoravao da nekoliko puta pljesne lekarima u 20 časova, a ideja Gorana Vesića da im u ime Vučića (valjda je platio iz svog džepa i zadužio Vesića da ih kupi) podeli zastave da bi mahali i pokazali patriotizam i solidarnost, nije baš razgalila mase. I sve to da bismo po broju zaraženih ipak bili najgori u regionu. Međutim, iskrena samilost je u Srbiji dočekana kao zloba, a nedvosmislene cifre kao laž. Član Kriznog štaba dr Branimir Nestorović je izjavio „da je skoro nemoguće da Bugarska ima tako malo slučajeva“, a sumnjiva mu je bila i Hrvatska jer „rade nepouzdane, brze testove, imaju lažni broj negativnih nalaza, a bave se nama“. Ukoliko bi njegova tvrdnja bila tačna, onda se nameće pitanje – kako bi te zemlje ukoliko lažu o broju zaraženih uspele da sakriju mrtve i da li iko stvarno veruje da neko ne bi primetio u državama članicama EU bolesne ljude koji teturaju ulicama dok vlast odbija da ih testira? Toga je valjda bio svestan i Vučić, koji nije pokušao da negira bolje rezultate u regionu, već je dao sve od sebe da dokaže kako je Srbiji daleko teže nego drugima. Kao glavni problem je istakao ono što se dogodilo između 10. i 16. marta (naravno, nije pomenuo predizborne radnje SNS-a i njihova okupljanja) kada je u Srbiju, navodno, stiglo 400.000 naših državljana iz inostranstva, od kojih je osam odsto ili 32.000 bilo inficirano. Ispoljio je baš žestok bes prema njima, nesvestan da je u celom svetu vreme za humanost i da je Grčka otpočela sa prebacivanjem na kopno stotine starijih ili bolesnih tražilaca azila (do sada ih je baš ignorisala) da bi ih zaštitili od virusa korona. S obzirom na to da je u trenutku pisanja ovog teksta ukupan broj zaraženih iznosio 6.630, biće da se radilo samo o pogrešno izabranom opravdanju za sopstvene propuste, ali je Krizni štab odbio pojašnjenje, uz stav da neće da odgovaraju na politička pitanja. Šteta, jer bi i te kako bilo interesantno kada bi uporedili da li su povratnici više opteretili Srbiju ili zemljotres Hrvatsku. Međutim, nisu samo cifre i represija ono što je doprinelo slici da Srbija ne drži epidemiju pod kontrolom. Pre svega su to učinili elementi koji su odgovorni i za italijanski scenario – korona je ušla i u zdravstvene ustanove i u domove za negu starih i bolesnih lica. Naravno, ulazak virusa u zdravstvene ustanove je negiran od početka (toga se Krizni štab drži i danas) uz tvrdnju da su pacijenti zaštićeni a da su se uglavnom razboleli neodgovorni lekari. Poslednja informacija o broju zaraženih medicinskih radnika je data na konferenciji održanoj 18. aprila i tada je iznosila 642. Dan ranije je brojku od tada zaraženih 616, zamenica direktora Infektivne klinike Ivana Milošević prokomentarisala rečima da se dobro držimo i da je najbitnije da „imamo opremu i da smo naučeni da se čuvamo“. Nije izgovorila, ali se osećalo – vlada nam je obezbedila sve. A na novinarsko pitanje zbog čega Srbija ima najviše zaraženih zdravstvenih radnika u regionu, odgovorila je da je i najveća zemlja i ponovila „da imamo opremu“ a da je „svako odgovoran za sebe“. S obzirom na to da su pitanja postavljana mejlom, niko nije bio u mogućnosti da joj postavi potpitanje – da li su oni koji su zaraženi toliko glupi ili toliko neodgovorni da su umesto na lice stavljali vizire na nogu. „Kao što je bio pokušaj da se na naše građane, a potom i naše ljude koji su se vratili iz inostranstva (mnogi od njih su zdravstveni radnici koji su se vratili da bi pomogli, a nisu ni do volontiranja stigli), svali krivica za situaciju, sada sve češće čujemo da zdravstveni radnici nisu koristili zaštitnu opremu ili nisu znali da je koriste. Obaveza poslodavca je da svoje radnike upozna sa svakom novom opremom ili aparatom, a u ovom slučaju mogu da potvrdim da su svi učili sa Jutjuba i u ogromnom broju slučajeva naučili da je koriste kako treba. Veliki problem je bio što pri proglašenju epidemije nije bilo opreme u zdravstvenim ustanovama, a kada je stigla otišla je samo na neke punktove. Pritom su nadležni na to pitanje uvek odgovarali da je ima dovoljno, ali u magacinima. Nakon prodora virusa u zdravstvene ustanove radimo samo hitne stvari da se pacijenti ne bi zarazili, tako da ulazak virusa ne možemo da vidimo po pacijentima već samo po zdravstvenim radnicima. Objavljeno je da je preminulo pet zdravstvenih radnika, a mi imamo podatke da je do 19. aprila preminulo 12 doktora i stomatologa, a još pokušavamo da dođemo do podatka o farmaceutima, biohemičarima i zdravstvenim saradnicima. Ne znamo šta je sa sestrama i svim nemedicinskim radnicima koji učestvuju u nezi pacijenata i pitanje je da li ćemo ikada saznati. Vlada je u vanrednom stanju donela naredbu da se svi raspoređuju po usmenoj naredbi, a to najviše liči na ono u ratu – nestao u akciji. Mi ćemo se truditi da do toga ne dođe i brinućemo o svojim kolegama, ali se plašim da ono što ovog trenutka radi 'struka', vrlo neobaveštena i politički vrlo snishodljiva, da to neće dati dobre rezultate. Medicinski radnici se trude, daju sve od sebe, ali imamo jednu manjinu koja se dogovorila sa vlašću i zato je opšti utisak građana o medicinskim radnicima loš. Zato molimo građane da sagledaju šta se zbilja dešava“, kaže dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta. Do 19. aprila u Srbiji je potvrđeno da je virus ušao u 18 ustanova socijalne zaštite i domova za stare, a epilog toga je bila hapšenje samo jednog direktora - Gerontološkog centra u Nišu. Partijski kadrovi nisu smenjivani u drugim slučajevima, pa čak ni kada je virus ušao u KBC Dedinje, ali je ovaj slučaj poslužio kao pokazna vežba. Jer, dok se to dešavalo u Srbiji, u Hrvatskoj se odvijao veoma sličan scenario – u starački dom u Splitu, na čijem čelu je član HDZ, ušao je virus i prouzrokovao evakuaciju 350 ljudi. Ova vest je prilično uznemirila Hrvatsku, tako da je momentalno poslata inspekcija, napravljen je uviđaj, uzete su izjave i dokumentacija za analizu, a ministar zdravlja je obećao da će tokom sledeće nedelje sva dokumentacija biti predata Nacionalnom stožeru. Kod nas nismo imali priliku da čujemo kako je bilo koje ministarstvo bilo koji sporni slučaj predalo na uvid Kriznom štabu (teško je poverovati da su naši stručnjaci tražili hapšenje direktora ili progledali kroz prste Milovanu Bojiću), ali smo i te kako imali priliku da vidimo kako se relativizuju stvari. Nakon što su pripadnici vlasti počeli da krivicu sa svog žrtvovanog direktora prebacuju na zle građane koji su dolazili u posetu i zarazili stare, istu retoriku je prihvatio i glavni državni epidemiolog. „Prema izveštaju nije isključeno da je do toga došlo zbog poseta, jer je poseta bilo. Tu je došlo do popuštanja jer je pritisak ogroman: kada dođe neko iz inostranstva pa treba da vidi svoje roditelje, baku ili deku, odbijanje se doživljava kao neprimereno“, rekao je Kon. A na pitanje gde je tu bila vojska da spreči posete, odgovorio je: „Jeste vojska čuvala, ali vojska ne čuva ponašanje ljudi. Ona čuva od nekih fizičkih nasrtaja ili tako nešto što je zabeleženo u nekim drugim zemljama.“ Ne znamo šta vojska čuva u drugim zemljama jer baš i nismo imali priliku da je tokom pandemije vidimo na ulicama mimo Srbije. Posebno ne sa dugim cevima, a dr Panić ističe da je Ministarstvo vojske u svemu ovome dobilo neprimereno veliku ulogu jer „nismo u ratu nego u epidemiji“. Međutim, znamo šta je trebalo da čuva i o čemu nas je lično obavestio Vučić: „Ovo sam ispričao da biste znali da su najpogođeniji oni koji su bolesni i oni koji su stariji. Zato još jednom pozivam generala Mojsilovića da ne smeju ni ptica ni muva da uđu u gerontološke centre. Vojska to mora da čuva kao oko u glavi.“ Niz propusta i niz loših rezultata nikako nisu iznenađenje, jer „gvozdena disciplina“ građana nije imala šanse protiv prilično bahate i privilegovane vlasti koja je pandemiju prisvojila za sopstveni marketing. Još na početku je SZO uputila dopis u kom je rekla da nijedna zemlja nema šanse da uspe ukoliko se ne napravi konsenzus između vlasti, opozicije, verskih i svih ostalih grupacija i ukoliko se njihovi lideri ne udruže da bi zajedno vodili građane kroz krizu. Jednostavno, postoje grupacije građana koje veruju nekom drugom a ne predsedniku države i neophodno je i tog nekog drugog angažovati. Primer da to kod nas ne funkcioniše je ne samo odlazak izvesnog broja vernika na liturgije u vreme policijskog časa, već i činjenica da Ana Brnabić nema dovoljan kredibilitet da pozove građane koji su preležali kovid-19 da bi donirali krv za lečenje – neki će se odazvati njoj, ali je nekima potrebno da ih pozove neko iz opozicije. Međutim, SNS je do te mere privatizovao krizu da je prvi put izostala bilo kakva solidarnost, koju smo i te kako imali prilike da vidimo u vreme poplava, a što se u ovom trenutku ogleda u dramatičnom nedostatku volontera koji bi zatočene penzionere snabdeli bar lekovima, kada je već propalo Vučićevo obećanje da će im obezbediti čak i dobrovoljce za šetnju ljubimaca. A ta razlika između njih (sa dozvolama za kretanja, sa opravdanjem za okupljanje i amnestijama od karantina) i naroda, može se najpreciznije izraziti u ciframa. Pod uticajem kineskih stručnjaka, doneta je naredba da više niko ne može da bude u karantinu u svojoj kući, već samo u privremenim horor bolnicama. Međutim, na osnovu podataka Stručnog štaba od 20. aprila situacija je sledeća: registrovano je 6.630 obolelih, od toga je 3.867 hospitalizovanih, 125 preminulih i 870 izlečenih. Gde je onda smešteno preostalih 1.768 obolelih? Ko su oni, zašto su privilegovani i ko im je i pod kojim uslovima dao dozvolu da krše obavezujuće mere? Ruski rulet u zdravstvenim ustanovama Neslavna statistika u broju zaraženih medicinskih radnika, po mišljenju predsednika Sindikata lekara i farmaceuta Radeta Panića, posledica je i ponašanja direktora koji su odbijali da primenjuju mere koje je „Batut“ propisao. „Direktorka Klinike `Laza Lazarević` Ivana Stašević Karličić je zabranjivala zaposlenima da nose rukavice sem pri manuelnom kontaktu, uz preporuku da se manuelni kontakti izbegavaju. Znači li to da tokom epidemije pacijente ne treba da lečimo? Još gora situacija je registrovana u DZ Kuršumlija, u kom je direktora Uranija Petrović zabranila bolovanja osim pod dijagnozom kovid-19. Tu su radiolog, radiološki tehničari i još četvoro posumnjali da su zaraženi, ali im je naloženo da nastave sa radom koji u slučaju radiologa podrazumeva bliski kontakt sa pacijentima. Svi koji su sumnjali da su oboleli su uradili rendgen pluća, ustanovljena im je obostrana upala, a uz to su imali temperaturu i malaksalost. Tražili su da im urade testove, nisu urađeni. Sve vreme ih je direktorka silila da dolaze na posao. Radiolog Tomislav Arsenijević ima još dve pridružene bolesti i u godinama je kada nije trebalo da bude na prvoj već na trećoj liniji odbrane. Tek nakon 10 dana mu je dijagnoza potvrđena u Nišu, a u međuvremenu je direktorka protiv njega podnela krivičnu prijavu pod tvrdnjom da je širio paniku. Direktorka Karličić je izjavila da je takvu prijavu podnela protiv mene, ali sa mnom još niko nije kontaktirao. Voleo bih da me pozovu jer imam dosta toga da ispričam – ovakvih situacija ima širom Srbije“, kaže dr Panić.