Tresla se gora

Kada bismo idejno pokrali Lazu Lazarevića, ovaj bi se tekst mogao zvati „Prvi put sa pticama na Uskrs“. Govorimo o Lazi Lazareviću, piscu, dakako, a ne o istoimenoj psihijatrijskoj ustanovi. Tu smo ustanovu odavno pokrali, i ideje koje smo tamo našli, temelj su srpske politike. No, to je druga priča. Ptičja pesma bila je podloga reporterske uskršnje šetnje Beogradom; labudova pesma gradske faune, koju ćemo za nekoliko sedmica opet samleti bukom. U međuvremenu, zaključana metropola bolji je motiv za foto-aparat nego za tastaturu. Ne možete baš unedogled ponavljati kako su ulice puste/ beživotne/ sablasne/ avetinjske/ postapokaliptične, a ti epiteti ni ne odgovaraju sunčanom prolećnom danu. Čuje se ljudski život iza prozora i dvorišnih kapija, a vozila na ulicama ima dovoljno čak i za sudar (na Novom Beogradu). U starom Beogradu, pak, na Crvenom krstu nas dočekuju zaključane kapije Hrama pokrova Presvete Bogorodice. U dvorištu nema nikoga. Uporedo sa reporterom, pred crkvom se zaustavlja dostavni automobil jedne poznate picerije. Iz njega izlazi propisno zaštićeni mladić. Nije došao da isporuči svetovnu hranu, već da uzme duševnu, ali i njegovo drmusanje kapije ostaje bez odgovora. Odlazi razočaran. I pred Crkvom Svetog Marka na Tašmajdanu nedostaju mantije i smerne i manje smerne verničke odežde, uobičajene za hrišćanske praznike. Za razgovor je tu samo jedna uniforma. Upravo je završeno vreme u kojem je psima dozvoljeno da izvedu ljude u šetnju, pa ljubazni policajac kaže da je poneki srećan čovek u vlasništvu psa iskoristio priliku da se prošeta i bogomoljom. Beograđani naravno nisu svugde bili tako retko posejani kao na trasi NIN-ove šetnje, gde je duž nekoliko stotina brojeva Bulevara kralja Aleksandra svaki susret izgledao kao uvod u dvoboj na Divljem zapadu (sunce, praznina, dvojica polako koračaju jedan prema drugom; nedostaju samo zloslutni lešinari umesto miroljubivih dživdžana). Foto-reporter NIN-a je u Hramu Svetog Save na službi zatekao dvadesetak posetilaca, od čega je, kaže, na novinare otpala otprilike polovina. Drugi mediji su vernike pronašli i u Vaznesenjskoj crkvi i u Crkvi Svetog velikomučenika Georgija na Bežanijskoj kosi i drugde u Srbiji. Psi i dozvole za kretanje, čini se, bili su propusnice u većini slučajeva. Pred Hramom Svetog Save jedan je čovek doduše reporterki N1 rekao da „nema dozvolu za kretanje, niti ga to uopšte interesuje“. To je lako osuditi, ali treba imati na umu kontekst. Niko razuman nije mogao da očekuje da će u gradu od milion i po stanovnika crkve na Uskrs ostati potpuno prazne. Važno je bilo da se pred bogomoljama ne pojave stotine, što je bilo lako zamisliti uzimajući u obzir koliko su ljudi željni utehe i društva. To se nije dogodilo. Put do te zadovoljavajuće odgovornosti nije bio bez trnja. Sinod Srpske pravoslavne crkve tražio je 13. aprila da se (sada već) redovna zabrana kretanja vikendom za Uskrs prekine. „Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve se obratio državnom vrhu Republike Srbije sa predlogom i molbom da u pogledu zabrane kretanja usled pandemije virusa korona odobri prekid zabrane kretanja na Vaskrs, od pet do deset časova, kako bi pravoslavni hrišćani koji nisu u izolaciji i samoizolaciji mogli da uzmu učešća na jutrenju i liturgiji na svoj najveći praznik“, stoji i dalje na veb-sajtu Srpske pravoslavne crkve. E tu bismo već imali nevolju. Sinodu na prvu loptu nije bila važna činjenica da je papa Franja sedmicu ranije u Vatikanu služio bez publike, iako se pod redovnim uskršnjim okolnostima na Trgu svetog Petra okupljaju desetine hiljada vernika. Epidemiolog i član Kriznog štaba Predrag Kon doživeo je predlog SPC – koji je podržao i lider Dveri Boško Obradović – kao klizeći start sa leđa. „Nikome ne mogu da preporučim odlazak na liturgiju. Taj poziv vernicima je nešto potpuno drugačije od onoga što sam očekivao. Poziv nije poslao bilo ko, te izjave nije davao bilo ko i on nosi svu težinu odgovornosti. On se obraća celoj državi. Ja sam iznenađen, začuđen, pa i razočaran. Duboko sam uveren da se ljudi neće odazvati”, rekao je Kon za Blic. Događaji su posle molbe Sinoda postali veoma zgusnuti. Predrag Kon je14. aprila stigao i da na Fejsbuku najavi da se povlači iz kriznog štaba i da na konferenciji za medije objavi da se neće povući. Na konferenciji u Palati „Srbija“ rekao je da je o povlačenju razmišljao i zbog društvenomrežnih „napada na njega i stručni tim“ i zbog molbe SPC. Vučić je istog dana rekao da će pokušati da odvrati SPC od ideje. „Pokušaću i sutra da razgovaram i sa patrijarhom i sa ljudima iz Sinoda SPC. Ja ću podržati lekare i život, a kakve ćemo mere doneti… Da hapsimo vladike i sveštenstvo, stvarno nam ne pada na pamet, ne znam šta da nam se dogodi. Uzdam se u patrijarha Irineja i moliću ga, klečaću pred njim da razume ono što tražimo i čemu se nadamo kao država“, rekao je Vučić gostujući na RTS. Četrnaesti april bio je dan za saopštenja, pa se oglasila i Srpska akademija nauka i umetnosti. Teško je zamisliti uvijeniji odgovor u nekoliko rečenica, ali zaključak je da ni tamo nisu bili oduševljeni mogućim uskršnjim masovkama. „Uz iskreno poštovanje prema Sinodu Srpske pravoslavne crkve i verskim osećanjima i potrebama građana Srbije, a na osnovu dobijenog stava Odeljenja medicinskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti, Izvršni odbor SANU smatra da je u ovom teškom trenutku pandemije najracionalnije postupanje ono koje je usklađeno i zasnovano na poštovanju stavova i preporuka naših i svetskih medicinskih stručnjaka”, zaključila je SANU. Petnaestog aprila Vučić i patrijarh Irinej najzad su objavili da država zabrane neće ukidati, to jest da će crkva zabrane poštovati. Situaciju na terenu ponovo je zakomplikovala pojava SMS poruka, u kojima SNS navodno obećava vernicima tajna uskršnja pričešća u zamenu za glas na predstojećim izborima. Po svemu sudeći, ništa takvo se nije zbivalo, no izvesno je da se gora (metaforična, a ne ona Maslinova) pred Uskrs poprilično tresla. Srećom, uglavnom su se rodile samo ptice.