Poniženje kao mera zaštite

Veliki petak, poslednji uoči razmatranja vlasti da omogući starijima od 65 godina sat i po nedeljno da prošetaju. A više nedelja od sličnog predloga Dragana Đilasa, lidera SSP, koji je predsednik Vučić dočekao rečima da će „nam sva groblja biti mala“ ako se apel uvaži. Pola je četiri ujutru, jedan starčić tabana Cvijićevom ulicom, pa zastane da se odmori. NJegovo disanje, otežano presedanom kretanja para totalni muk. Još samo nekoliko takvih - kreni, pa stani epizoda, i dospeće do najvećeg supermarketa u kraju, na uglu sa Bulevarom despota Đurđa. Prizor mu se neće svideti: red njemu sličnih otegao se oko 100 metara, premašujući one u prethodnim terminima za opskrbu penzionera. Razmak od jednog do drugog daleko je manji od propisanog, inače bi kolona curila preko raskrsnice. Razlog tolike gužve je jasan, i najstariji bi da se počaste za Vaskrs. Ali, nema u tome praznične radosti, već više liči na pripremu za poslednji obrok uoči pogubljenja. Pod škiljavim uličnim svetlom starci deluju kao statisti horor-filmova. Ispod maski im vire prorezi očiju, usahlih od brige i izolacije. U ponekom pogledu se čita tračak mržnje ili zazora prema novinarki, otpadnici iz starosne uravnilovke. Komunikacije gotovo da nema, kao da svi nisu u istom bezizlazu, podmuklijem od svih preguranih. Prodavnica još nije otvorena, što scenu čini još apsurdnijom. „Kako vam je“, reporterka bi da prekine sablasnu tišinu, punu straha i još koječega. „Kao kanarincu u kavezu“, muklo odgovara jedan mršavi čiča, pod utiskom da je „uhapšen ni kriv, ni dužan“. Ostali saginju glave, ne bi da se izjašnjavaju, povuklo bi ih da opsuju. Obučeni su navrat-nanos, očito izgubivši želju za estetikom. Kaputi navučeni preko pidžama ili trenerki, možda i sraslih sa njihovim telima. Osim debeljka u odelu i sa kravatom, koji ovu priliku doživljava kao svečanu. Minuti protiču pod balastom izgubljenih repera – dana, nedelje, meseca, dugih kao stoleća. Energija prisutnih je na rezervi, pa se slabiji oslanjaju na parkirane automobile ili sims okolnih prodavnica. Vitalniji, opet, špartaju 10 koraka levo-desno, ili cupkaju u mestu, da se razgibaju ili ugreju, kao zatvorenici po ćelijama. Bakice se drže za dršku kolica, jer im puca kičma, muški glume dostojanstveno držanje. Slika budi sažaljenje – zar nemaju nikog svog da im nabavi potrepštine? „Ćerka će da me sačeka kad završim kupovinu, a ona uvek pazari nešto pogrešno“, objašnjava jedna starica razlog za sopstveni ranojutarnji izlazak. Da li joj ćerka greši po pitanju robne marke, cene ili kvaliteta, ostaje nepoznanica, jer baka nije voljna za dalji razgovor. Druga priznaje nameru da „obiđe đir“ nakon nabavke. Ostali i dalje ćute, jezika zavezanog u čvor. Stiže trenutak otvaranja radnje, a kad red krene, svi se okreću ka ulazu. Koračaju sporo, tromo, pa sad deluju kao da su u nekom iščašenom sprovodu. „Polako, nemojte tako blizu“, ponekom se ne umire, pa drugog opominje na mere zaštite. Pokret kolone uzrokuje i izvesnu živahnost, makar se ogledala u osornim izjavama i huktanju. Red ne menja dužinu, jer novi stalno pristižu, beznadežnost je beskrajna. I samo živa reč može da se odupre kolektivnom čemeru. „Srećom, pa živim na prvom spratu, a prozor mi gleda na Ulicu 29. novembra gde uvek ima sveta“, jedna staramajka se smatra privilegovanom. Prvi do nje iz reda ima drugačije rešenje, usmereno ka fizičkom zdravlju – penje se i spušta stepenicama, ponekad i više puta na dan. Zato njegov komšija više ne može da se podigne iz postelje, slabo pokretan pre uvođenja vanrednog stanja. „Digao je ruke od života“, zaključuje njegov neovlašćeni glasnogovornik. Sad već kreće i šega na račun situacije u kojoj se nalaze. „Daće nam da šetamo 10 minuta više neko kučićima“, dobacuje jedan duhom mlađi od nominalne mladeži, ipak izvodeći pogrešnu računicu. Pritajen bes zbog „starosne diskriminacije“, suprotstavlja „činjenici da korona ne bira po tom kriterijumu, što se vidi po vestima“. Kao oslobođeni jarma, sad bi svi nešto da kažu, uglavnom iz izvora iz kojih se informišu. Jednoj baki to su umrlice, gde je primetila da „na onaj svet odlaze ljudi sa nadimcima Bucko ili Debeli“. „Umrećemo od hrane, a ne od virusa“, pomirljiva je spram ljudske prirode. Saosećajući sa trgovcima čiju smrt „niko ne objavljuje“, potvrđuje nakaznost naravi „izabranih“ pojedinaca. Naš fotograf bi sve da ih ohrabri, neuverljivim „sve će ovo proći, ubrzo“. „Jeste li sigurni, mladiću“, replicira mu vremešna gospođa. Koliko je njoj poznato iz članaka Pavela Globe, astrologa, ovo su tek pupoljci pandemije čiji će plod sazreti tek 2024. Drugi se javlja komentarom „poražavajuće“ referišući na citat nepoznatog autora - „u trenutku kad se spremamo da sletimo na Mars, spali smo na molbe da peremo ruke“. Eh, bar da su glupi, da navode sa ekrana prihvataju bezrezervno, ili da psuju i kunu, svima bi im bilo lakše. A posebno nekom ko sa strane sve ovo posmatra. Momenat kad policajac pusti novu turu kupaca iz populacije poniženih navodnom brigom nadležnih, označava i kraj razmene mišljenja. Ipak je ćaskanje prevelik iskorak iz svakodnevne rutine, rezervisane za svađu ili saglasje sa televizorom. Natrpani namirnicama ne izgledaju zadovoljno, štaviše, vuku se preko puste ulice, pogrbljeni od godina, ili novog životnog tereta. Da li hitaju kući, natrag u svoju klijet, ili u drugi red? Reda u drugim radnjama više nema, pa čak ni onim za najsiromašnije. Ovde zatičemo ženu zgužvanog lica, unezverenu prisustvom policajca ili strepnjom da „nema hleba“. Već se razdanilo, pa slika dva stara čoveka kako se grle, obradovani iznenadnim viđenjem, izgleda kao hepiend. Vraga, postiđeni gestom neprikladnim okolnostima, a opasnom jer mu svedoči organ reda, razdvajaju se kao ošureni. Lica im ponovo postaju kamena. Možda će mladi brzo da prezupče „socijalnu distancu“ u koju ih je gurnuo virus, a vlasti šepurenjem učinile nepodnošljivom. Stari će da presvisnu od tuge i jada, ne dočekavši slobodu. Jer njima prete slične mere i nakon zvaničnog proglašenja pobede nad „nevidljivim neprijateljem“. Takozvano „zlatno doba“ pokazaće se kao lažno zlato, krto i zarđalo. Sklono pucanju na najnežniji dodir.