Kako se vratiti u normalu

Virus korona je globalnu ekonomiju stegao oko vrata. Kao mnogi moji prijatelji i kolege u Kini, i ja sam se našao u blokadi, zajedno s ostatkom Italije. Mnogi od mojih sugrađana u Sjedinjenim Državama su sada u istoj situaciji; i oni koji dosad nisu uskoro će proći kroz takvo iskustvo. Zbog toga što ovaj virus mogu da prenose i oni koji nemaju nikakve simptome on se široko proširio, prolazeći ispod radara zdravstvenih službi. Kako bi se sprečilo da se zdravstveni sistemi uruše pod velikim teretom, uvedene su agresivne mere socijalnog distanciranja i samoizolacije koje su ušle u široku primenu i nailaze na prihvatanje javnosti. Da li će one usporiti brzinu transmisije i limitirati broj kritičnih slučajeva na Zapadu ostaje da se vidi. Dokazi da je epidemija usporena ili čak obuzdana u Kini i još nekim azijskim zemljama jesu ohrabrujući. Ove zemlje su se, međutim, oslanjale ne samo na socijalno distanciranje, već i na čitav spektar mera kakve nisu masovno primenjivane u Evropi i SAD: široko rasprostranjeno testiranje, pronalaženje skorašnjih kontakata inficiranih osoba, obaveznu izolaciju, itd. No, mere za umanjenje efekata pandemije svuda su dovele do naglog obustavljanja velikog dela ekonomskih aktivnosti, od čega su izuzete samo esencijalno važne službe. Posledica toga biće oštar pad BDP-a i prihoda, skoro izvestan veliki skok nezaposlenosti (već vidljiv u SAD), poremećaj školskih kalendara, te privremeno stopiranje praktično svih aktivnosti koje podrazumevaju okupljanje više od par ljudi na jednom mestu. U nekim slučajevima će video-konferencije, onlajn obrazovanje i razne digitalne aplikacije ublažiti udarac. Ali neizbežan ekonomski ishod pandemije biće duboka recesija i dalekosežna kolateralna šteta po imetak i ekonomsko stanje ljudi. Na zaustavljanje ekonomije se ispravno gleda kao na način da se kupi vreme kako bi se uvećali kapaciteti i smanjio pritisak na zdravstvene sisteme na vrhuncu pandemije. Ali to nije kompletna strategija. Čak i u kombinaciji s monetarnim prilagođavanjima i velikim fiskalnim programima usmerenim na zaštitu najugroženijih kategorija građana i privrednih sektora, ekonomsko duboko zamrzavanje ne može a da na kraju ne dovede do toga da pojedinci i društvo za to plate neprihvatljivo visoku cenu. Veliki delovi moderne ekonomije - ne na poslednjem mestu restorani, maloprodaja, pozorišta, sportski događaji, muzeji, te brojni vidovi turizma i transporta (poput letenja avionom) - jednostavno ne mogu da operišu u okolnostima socijalnog distanciranja. Na ove sektore otpada značajan deo ukupne zaposlenosti. Drugi sektori i dalje mogu da funkcionišu, ali ne punim kapacitetom. Pitanje je, stoga, šta se može učiniti kako bi se osiguralo da oporavak i povratak u normalu uslede na najbezbedniji mogući način. Potpuna obustava aktivnosti ekonomski prihvatljivog trajanja ne može sama po sebi da smanji rizike skopčane sa interpersonalnim interakcijama. U roku od nekoliko sedmica - recimo, od četiri do šest - ekonomski troškovi potpunog prekida aktivnosti počinju da se uvećavaju, i u tom trenutku neke grupe ljudi će početi da se vraćaju na posao ako ga uopšte bude bilo, jednostavno zato što neće imati drugog izbora. (Za mnoge siromašne ljude u Indiji, čija je ekonomija zaustavljena u poslednjoj martovskoj sedmici, takva kriza uslediće momentalno.) Iako će rizik od infekcije i dalje biti visok, oni neće imati resurse da i dalje ostanu u izolaciji. Istovremeno, iako će trošak zatvaranja obrazovnih institucija na duži rok biti veoma visok, one neće biti, niti treba da budu, otvorene sve dok rizik od ponovnog širenja virusa korona ne bude sveden na nulu. Brzina i bezbednost oporavka će stoga u kritičnoj meri zavisiti od toga da li će rizici skopčani s grupnim aktivnostima biti u dovoljnoj meri smanjeni. Jedan važan element smanjenja rizika tiče se kapaciteta zdravstvenih sistema. Trenutni fokus na adekvatno opremanje i zaštitu doktora i drugog medicinskog osoblja, kako bi bili u stanju da pruže maksimalnu negu, zato je u potpunosti opravdan. Ali ovi napori za jačanje prve linije fronta neće doprineti smanjenju rizika od interpersonalnih kontakata na širem planu. Da bi se tako nešto postiglo, moramo da period tokom koga su aktivnosti obustavljene iskoristimo da proširimo kapacitete za testiranje, pronalaženje skorašnjih kontakata inficiranih osoba, izolaciju, te lečenje. Ovde vredi citirati ono što je Tedros Adhan Gebrejesus, generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije, rekao na brifingu za medije 25. marta. „Zahtevom da ljudi ostanu kod kuća i obustavljanjem kretanja stanovništva kupuje se vreme i smanjuje pritisak na zdravstvene sisteme. Ali same po sebi, ove mere neće ugasiti epidemiju. Cilj ovih mera jeste da se omoguće preciznije i fokusiranije mere potrebne da bi se zaustavila transmisija i spasili životi“, rekao je on. Ako bih nešto dodavao ovoj jasno iskazanoj nameri, u čijem fokusu je zdravlje, samo bih ovoj poslednjoj rečenici dodao „te smanjili rizici od infekcije, ponovo pokrenula ekonomija i ubrzao oporavak“. Nakon što je objasnio šta te preciznije i fokusiranije mere zahtevaju, Gebrejesus je dodao da će potpuno isti koraci biti potrebni i u zemljama koje su do tog trenutka imale nizak broj inficiranih, uključujući i mnoge ekonomije u razvoju s nižim nivoom prihoda. Već sada možemo da predvidimo da će nekima od tih zemalja biti potrebna spoljna pomoć kako bi se pripremile za nagli porast broja inficiranih i obolelih. Međunarodna saradnja i podrška su zato od ključnog značaja za upravljanje krizom na globalnom nivou. U svakom slučaju, glavna poenta je u tome da su koraci potrebni kako bi se ekonomija ponovo pokrenula isti oni koji su potrebni da bi se usporilo prenošenje virusa. Kako budemo anticipirali kraj agresivnog socijalnog distanciranja, jačanje kapaciteta za testiranje, pronalaženje skorašnjih kontakata inficiranih osoba, izolacija i lečenje postaju i urgentni ekonomski prioriteti. Rizike skopčane s interpersonalnim kontaktima apsolutno moramo da svedemo na najmanju meru tako da oni uvereni da moraju da se vrate na posao to mogu i da učine, dok oni skloniji tome da se dobrovoljno samoizoluju mogu da se vrate školovanju i u puni ekonomski kapacitet s osećanjem da su relativno bezbedni. Primeri iz Azije sugerišu da su digitalne tehnologije efikasno sredstvo targetiranja i praćenja infekcija, kao i informisanja građana i državnih organa o postojećim rizicima. Neke od najefektnijih tehnika oslanjaju se na digitalne podatke o lokaciji i mogli bi da u nekim zemljama izazovu zabrinutost zbog narušavanja privatnosti. Ali s obzirom na veličinu izazova, ove metode ne bi trebalo bez razmišljanja odbacivati. Internet platforme već raspolažu digitalnim podacima o lokaciji koji mogu biti upotrebljeni za upozoravanje građana na potencijalnu izloženost infekciji. Na kraju krajeva, digitalna infrastruktura se već dokazala kao ključni izvor ekonomske otpornosti u ovoj krizi. Bez nje, rad i školovanje na daljinu, elektronska trgovina i digitalne finansijske usluge ne bi bile moguće, a agresivno socijalno distanciranje bi za rezultat već imalo skoro potpuno zaustavljanje ekonomije.