Trajne posledice korona-diktature

Kriza je dobar trenutak za stvaranje novih pojmova. Tako smo proteklih nedelja čuli za korona-diktaturu i autoritarni virus. Pošto je, formalno ili ne, vanredno stanje proglašeno širom sveta, građanske slobode i demokratska pravila su sa nivoa liberalnih demokratija svedeni na prave pravcate diktature. U isto vreme, ispitivanja javnog mnjenja širom sveta pokazuju rast popularnosti vlada i predsednika, čak i onih koji su potpuno zakazali u odgovoru na krizu, poput američkog predsednika Trampa. Svet, naravno, neće odustati od demokratije. Ipak, u trenutku krize, pozivanje na „sve neophodne mere” i tvrdnja da je „spasavanje života važnije od pravila” predstavlja veoma privlačnu mogućnost. Međutim, koliko god taj refleks bio primamljiv, širom sveta je doveo do ograničavanja demokratije i ljudskih prava, koje je ne samo bez presedana, već često i neproporcionalno i kontraproduktivno. I dok evropske zemlje, uključujući Srbiju, preduzimaju prve korake za ukidanje najrestriktivnijih mera, nastupa dug period onoga što neki političari nazivaju „nova normalnost“. Ništa u vezi s tom normalnošću, naravno, nije normalno, s obzirom na to da će se restrikcije nastaviti, a građani prolaziti kroz dug period tokom kojeg život neće biti isti kao pre marta 2020. godine. Taj period sa sobom nosi i rizike. Kao prvo, ne znamo koliko će trajati. Do pronalaženja vakcine ili smanjenja virulencije može proći i godinu dana. Kao drugo, taj period mogao bi biti obeležen usponima i padovima, novim restrikcijama i njihovim ponovnim ukidanjem, što bi predstavljalo nejasnu putanju od sadašnjih oštrih restrikcija do njihovog ublažavanja. I, kao treće, kako se vlade i građani budu privikavali na tu „normalnost”, brojne mere će ostati na snazi, pa bi mnogi mogli jednostavno prihvatiti restrikcije, nadzor, kao i druge mere. Izgledno je da neće biti nijednog dana u kome će se stara „normalnost“, ona koju smo živeli pre marta 2020, ponovo aktivirati. Tokom takve, duge tranzicije, mnogo toga bi moglo ostati u sadašnjem stanju, umesto povratka na ono pređašnje. Pasoši su postali uobičajeni pre samo nešto više od sto godina, uvedeni tokom Prvog svetskog rata i zadržani u upotrebi tokom posleratne pandemije „španske groznice“. Sada predstavljaju normalnu pojavu. Kao što su Emilijan Kavalski i Nikolas Ros Smit primetili u svom nedavnom komentaru, imunitetni pasoši mogli bi predstavljati trajnu posledicu ove pandemije i sačinjavati novu hijerarhiju državljanstva. Postoji visok rizik da će restrikcije demokratije i građanskih sloboda biti permanentne. Brojne vanredne mere, naročito one koje su primenili autoritarni ili poluautoritarni režimi, uvedene su na neodređeno vreme, kao na primer u Mađarskoj, ili su nedefinisane i nedovoljno zasnovane na ustavnim normama, poput onih u Srbiji. Međutim, čak ukoliko bi vanredna stanja bila ukinuta odmah ili u bliskoj budućnosti, ona su već načinila značajnu štetu. Orbanova vlada je iskoristila mere donete u Mađarskoj kako bi oslabila opštinsko finansiranje, naročito u uporištima opozicije, i prisilila partije da doniraju sredstva fondu za hitne situacije, što će teže pogoditi opoziciju. Konačno, restrikcije medijskih sloboda imaju zastrašujući uticaj na nezavisno i kritičko izveštavanje, čak i nakon ukidanja restrikcija. U najnovijoj političkoj analizi Savetodavne grupe za javnu politiku Balkan u Evropi (BiEPAG) „Zapadni Balkan u doba globalne pandemije”, zastupa se stav da borba protiv pandemije ne zahteva autoritarne mere ili vladavinu. Naprotiv, zemlje koje su se najbolje nosile s pandemijom su demokratije kao što su Tajvan ili Južna Koreja. Restrikcije sloboda štampe, kao u slučaju Kine, pre će sprečiti transparentnu istragu, ali i kritičku diskusiju koja bi dovela do ispravljanja grešaka. Demokratije su bile u stanju da primene restriktivne mere, a pritom neprekidno nastave s radom parlamenta, zaštite slobodu štampe i preduzmu mere koje su proporcionalne i ograničene, kako obimom tako i vremenski. Uvođenje dugog policijskog časa, visoke novčane kazne i represivne mere nije odlikovalo samo Srbiju, već i većinu njenih suseda. Čini se da je većina zemalja Centralne i Jugoistočne Evrope — uključujući i Srbiju — blaže pogođena pandemijom u odnosu na Zapadnu Evropu, usled toga što je većina vlada ranije preduzela oštrije mere. Za to postoji nekoliko objašnjenja. Usled slabijih zdravstvenih sistema, vlade su uvidele da moraju reagovati snažnije od bolje opremljenih zemalja. Štaviše, ove zemlje su pogođene kasnije, pa su mogle reagovati na širenje virusa kovid-19 ranije od Italije, na primer. Iako su rigidne mere donele izvesne rezultate, one nisu jedini razlog za to, i svakako ne govore u prilog tome da radikalni oblici policijskog časa daju rezultate. Naprotiv, oštre represivne mere takođe otkrivaju krhki odnos između društva i države. D ržave s visokim stepenom poverenja mogu se osloniti na to da će građani slediti preporuke. Švedska, na primer, zemlja s najnižim stepenom restriktivnih mera, uspela je da izbegne najteže posledice pandemije, i to tako što je najveći deo građana postupao prema savetima vlade, a ne prema restrikcijama. Iako je ovaj slučaj delimično uspešan, budući da je stopa smrtnosti u Švedskoj znatno veća u odnosu na, recimo, njene skandinavske susede ili Austriju, on ilustruje jednu krajnost komunikacije zasnovane na poverenju. U slučajevima u kojima je stepen poverenja nizak, restrikcije ostaju kao jedini dostupan put. Ovaj nedostatak poverenja veoma je vidljiv u Srbiji, gde je predsednik grdio građane kao malu decu i napadao novinare koji se usude da postave kritička (pa čak i ne toliko kritička) pitanja, uz zatvaranje građana koje se meri danima, da bi onda zvaničnici bili iznenađeni i ukoravali ih zbog okupljanja tokom ograničenog vremena koje im je za to dostupno. Kad država ne veruje građanima, ni oni ne veruju državi. To znači i da će se, čim represivne mere budu ukinute, stvari vratiti u „normalu” kada je reč o ljudskom ponašanju, te će pronalaženje ravnoteže u borbi protiv pandemije tokom dužeg vremenskog perioda predstavljati veliki izazov. Poverenje nije nestalo preko noći. Radi se o dugom procesu erozije javnih institucija, onome što je Evropska komisija označila „zarobljenom državom” u svim zemljama Zapadnog Balkana. U ovom slučaju je to postalo još očiglednije pošto se vlast podsmevala virusu, a mediji odani režimu tvrdili da su srpski geni imuni na kovid-19. Takva atmosfera podriva kredibilnost vlade i njenih institucija, i još više slabi poverenje javnosti. Opasnost leži u tome što će se na taj način opravdati i donositi još represivnije mere i omogućiti skliznuće u (post)korona autoritarnost.