Ovnovi na globalnom brvnu

Nije moralo tako da bude, ali sad je gotovo. Nakon 48-godišnjeg mukotrpnog napretka, u toku je veliko urušavanje američko-kineskih odnosa. Ovo je tragičan ishod za obe strane - i za čitav svet. Od nepotrebnog trgovinskog rata do sve desperantnijeg sukoba oko virusa korona, dve gnevne zemlje se, međusobno se optužujući, sve dublje ukopavaju, i izlaz iz te situacije neće biti lak. Nacionalistički nastrojenoj američkoj javnosti Kine je preko glave. Prema novoj anketi Istraživačkog centra Pju, 66 odsto Amerikanaca sada Kinu vidi u nepovoljnom svetlu - šest poena više nego prošlog leta i najviše otkako je Pju pre 15 godina svojim ispitanicima prvi put postavio takvo pitanje. I mada je ova promena upadljivija kod republikanaca, onih starijih od 50 godina, kao i fakultetski obrazovanih, negativan odnos prema Kini rekordne rezultate beleži i među demokratama, mlađim kategorijama, te manje obrazovanima. Podjednako nacionalistički orijentisana kineska javnost takođe je iritirana Sjedinjenim Državama. Ne samo zato što je predsednik Donald Tramp neko vreme insistirao na tome da uzrok globalne pandemije naziva „kineskim virusom“. To je i zbog toga što su šaputanja u vezi s poreklom epidemije kovida-19 - prema kojima je do nje došlo usled navodnih sumnjivih aktivnosti u nacionalnoj laboratoriji za biološku bezbednost u Vuhanu - u međuvremenu prerasla u viku. Kao što se većina dece podučava tome da dva kriva ne daju jedno pravo, tako ni prebacivanje krivice s jednog na drugog aktera ne opravdava narušavanje najvažnijeg bilateralnog odnosa na svetu. Ali vreme za pozivanje na logiku lišenu strasti je prošlo. Sada treba razmotriti teške posledice ovog raskida. Štetu će pretrpeti ekonomije obe zemlje, koje u visokoj meri zavise jedna od druge. Kina je na putu da ostane bez najvećeg izvora strane tražnje, i to u situaciji kada izvoz i dalje čini 20 odsto njenog BDP-a. Ostaće i bez pristupa američkim tehnološkim komponentama potrebnim da bi unapredile domaće inovacije. A gubitak valutnog sidra u vidu američkog dolara mogao bi da uveća finansijsku nestabilnost zemlje. Posledice će, međutim, podjednako problematične biti i za SAD, koje će ostati bez izuzetno važnog izvora jeftine robe na koju su američki potrošači ograničene platežne sposobnosti dugo mogli da računaju trudeći se da nekako sastave kraj s krajem. Američka ekonomija, željna rasta, ostaće i bez važnog izvora spoljne tražnje, budući da je Kina vremenom izrasla u treće najveće i najbrže rastuće izvozno tržište za američku robu. A SAD će izgubiti i najveći izvor strane potražnje za hartijama od vrednosti Federalnih rezervi, što je posebno zabrinjavajuće u svetlu potrebe da se nekako finansira najveći državni deficit u istoriji. Raskid između Kine i SAD ne dolazi kao neko veliko iznenađenje. Kao što je slučaj i u međuljudskim odnosima, geopolitička međuzavisnost može da vodi konfliktu, posebno ukoliko jedan od partnera krene svojim putem. A kinesko deceniju dugo rebalansiranje - zaokret od izvoza i investicija ka rastu zasnovanom na domaćoj potrošnji, od proizvodnje ka uslugama, od trgovinskih suficita ka apsorpciji domaće štednje, kao i od uvoznih ka vlastitim inovacijama - zaista je zemlju povelo vrlo različitom stazom. Ta promena se ispostavlja kao rastuće nepovoljan razvoj situacije po SAD, koje su u međuvremenu postale zavisne od Kine. Zbog toga što ju je Kina ostavila za sobom, Amerika se osetila prezrenom, i taj prezir je prvo rezultirao pripisivanjem krivice, a sada i otvorenim konfliktom. Posledice američko-kineskog raskida daleko prevazilaze ekonomske okvire. Lako bi moglo da dođe i do odlučujuće promene u odnosu globalne moći, što bi pak za posledicu moglo da ima novi hladni rat. Pod Trampovom administracijom, koja sledi politiku „Amerika na prvom mestu“, SAD su se od sveta okrenule same sebi, nekad lojalne saveznike zasipajući prezirom, povlačeći se iz ključnih multilateralnih institucija (uključujući Svetsku trgovinsku organizaciju i, usred pandemije, Svetsku zdravstvenu organizaciju) i prigrljujući trgovinski protekcionizam. Za to vreme Kina popunjava nastalu prazninu, delom planski (kroz inicijativu Pojas i put, Azijsku infrastrukturnu i investicionu banku, te isporuke medicinske opreme pandemijom teško pogođenim zemljama u Evropi i drugde), ali delom i po automatizmu, s obzirom na američko odstupanje. Iako će ove tektonske promene za posledicu imati da će većina Amerikanaca zbog njih živeti lošije, reklo bi se da SAD na to kolektivno sležu ramenima. Mnogi Amerikanci besni su zbog navodno nefer trgovinskih sporazuma i praksi, ogorčeni zbog naizgled neproporcionalno velikih američkih izdvajanja za finansiranje institucija poput Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, i podozrevaju da zemlje koje se u Evropi, Aziji i drugde nalaze pod američkim bezbednosnim štitom tu zaštitu dobijaju besplatno, ili je ne plaćaju u pravoj meri. Paradoksalno, ovaj zaokret ka unutra dolazi upravo u trenutku kad će američka već depresirana domaća štednja verovatno doći pod enormni pritisak izazvan eksplozijom državnog deficita usled pandemije. To ne samo da implicira produbljivanje deficita tekućeg računa i trgovinskog deficita (najvećeg neprijatelja agende „Amerika na prvom mestu“), već predstavlja i krupnu pretnju po dugoročni ekonomski rast. Odnos duga prema BDP-u u SAD, koji je 2019. dostigao 79 odsto, sada će gotovo izvesno otići daleko iznad dosadašnjeg rekorda od 106 odsto ostvarenog krajem Drugog svetskog rata. S obzirom na to da su kamatne stope zakovane za nulu, reklo bi se da to nikoga ne brine. Tu, međutim, postoji jedan problem: kamatne stope neće zauvek ostati na nuli, a ekonomski rast u prezaduženim SAD će krenuti da posustaje čim troškovi zaduživanja malo počnu da rastu. Mogu li urušeni američko-kineski odnosi da budu spaseni? Ironično je da izvesnu šansu za to pruža upravo kovid-19. Lideri dve zemlje bi morali da prestanu s uzajamnim optuživanjem i počnu da rade na merama za obnavljanje poverenja. Da bi u tome uspeli, morali bi prvo da otkriju istinu o tome šta se zapravo dešavalo u ranim danima pandemije - u decembru u Kini, u januaru i februaru u SAD. Sada nije vreme za lažni ponos ili nacionalističko poziranje. Istinski lideri često izrastaju - ili bivaju otkriveni - u najmračnijim trenucima istorije. Da li je zbilja prekasno da Tramp i kineski predsednik Si Đinping shvate koliko je veliki ulog i iskoriste ovu priliku?