LJudi su bojkot, oni su Valter

Intervju sa Draganom Đilasom završili smo u jutro nakon što su se dva dela podeljene Srbije ljuto gledala preko policijskog kordona. I sve zbog štrajka glađu Boška Obradovića, koji traži – razgovor. Nije bilo moguće predvideti kakva se čuda mogu desiti do pojave NIN-a na kioscima, ali je bilo jasno da će, ako bude nekog zla, vlast za to optužiti Đilasa. A šta on ima da kaže? Obilazili ste Obradovića, ali mu se niste pridružili u štrajku. Kakav je vaš stav prema njegovom postupku? Boško Obradović je priznao da je grešio i donekle doprineo povećanju tenzija. Odlučio je da nastavi borbu za normalnu Srbiju gandijevskim metodama, štrajkom glađu. Time ugrožava svoje zdravlje. Iako nisam imao nikakvu informaciju da će stupiti u štrajk glađu, moja moralna obaveza je da budem uz njega. Posebno kada režim pošalje hiljade huligana da ga vređaju. Obradović poziva na „bunt“ i kaže da neće da bude deo „kilavog“ Saveza za Srbiju. Postoji li SzS i dalje? I da li je moguća pobuna? Pobuna već postoji. Manifestuje se time što ljudi neće više da ćute, što su lupali u šerpe, što neće na ovakve izbore, što su došli ispred Skupštine iako je tamo bilo dve hiljade esenesovaca, među njima stotine huligana. Nadam se da to nikome ne deluje kilavo. Kako mislite da ubedite građane da bojkotuju izbore, bez medija, uz zabranu okupljanja i uz utisak da se bojkot-blok raspao odlukom PSG o izlasku na izbore? Siguran sam da većina građana koja će bojkotovati izbore to radi zbog sebe, a ne zbog poruka koje šalju opozicione stranke. To je njihov način da pokažu da ne prihvataju da je ludilo u kome živimo nešto normalno. Nažalost, počeli smo da se privikavamo i prihvatamo da je to nenormalno - normalno. U čemu, posle svega, vidite snagu bojkota? Snaga bojkota je u ljudima koji izađu među huligane i narko-dilere da brane svoje zgrade. U buci u 20.05. U svakom zdravstvenom radniku koji je rekao: „ne, nemamo zaštitnu opremu, lažu vas“. U svakom ko je istupio javno protiv urnisanja od strane režima. Snaga je u ljudima. Poput legendarne scene u filmu Valter brani Sarajevo: „Vidiš li ovaj grad? To je Valter.“ Dakle, vidite li ljude koji više neće? Oni su bojkot. Režim je uništio državu i društvo. Ogroman broj ljudi neće da budu deo te rušilačke mašinerije. Hoće da menjaju sistem, da uspostave sistem. Bojkot nije pitanje politike, bojkot je pitanje života. Građani nisu vlasništvo opozicionih stranaka, nego ljudi koji razmišljaju svojom glavom Zbog čega vam je neprihvatljiva ideja Borisa Tadića o listi za bojkot? Da li je ona razmatrana i ranije? Nije. Ali svaka ideja koja bi omogućila da se zadrži jedinstvo opozicije je dobrodošla da se o njoj razgovara. U ovom trenutku o njoj nismo razmišljali, ne samo što je PSG odlučio da ide na izbore, već zato što su izbori opasni za zdravlje ljudi. I dalje jako malo znamo o virusu koji je pogodio svet. Virus u Srbiji nije nestao, uprkos stvaranju percepcije da jeste. Tu percepciju stvaraju režimska propagandna glasila, i to nije slučajno. Ne prihvatam da na bilo koji način doprinesem obolevanju ljudi. Obraćali ste se Evropskom parlamentu, ali Borelj i dalje tvrdi da bojkot nije rešenje, a ne deluje ni da bi EU mogla savetovati odlaganje izbora. Rekao sam g. Borelju na video-konferenciji da sam i te kako svestan te činjenice, ali da u Srbiji ne postoje uslovi za iskazivanje slobodne volje građana, što bi izbori trebalo da budu. Kad na to dodate zdravstvene razloge, ugroženost ljudi na biračkim mestima, nemogućnost bilo kakve kampanje, neverovatnu odluku da se prvi deo izbora sprovodi po jednom, a drugi po drugom zakonu, jasno je da su izbori u junskom terminu besmisleni i da ne mogu da se održe. I rekao sam mu da očekujem njegovu pomoć i pomoć cele slobodarske Evrope. I dalje mislite da je moguće odlaganje izbora? Srbija nema izbore. Navodni izbori, koje je Vučić zakazao za 21. jun, već su dobijeni, jer izbori nisu pitanje samo tog jednog dana. Sledi formalizacija krađe. Svakim danom je sve manja šansa da se takvi izbori ne održe u junu. I pored toga nastavićemo svim mirnim sredstvima da se za to borimo. Nisu nam potrebni incidenti, nasilje, posebno u uslovima kada su ljudi na granici živaca i kada svaka iskra može da preraste u ogroman požar. Da je pameti i razuma, vlast bi pozvala na razgovore i pokušala da dođe do dogovora sa onima koji predstavljaju drugu polovinu Srbije. Kako se ideja o odlaganju izbora za jesen uklapa sa upozorenjima o drugom talasu epidemije? Oni koji to pominju ne govore o septembru i oktobru kao mesecima kada bi drugi talas mogao da stigne, jer ipak se ova bolest vezuje za hladno vreme. A do septembra će se život normalizovati i proći će mentalne posledice koje svako od nas ima zbog zatvaranja od 50 dana i straha za život. Smatram da ljudi sada nisu u stanju da donose krupne odluke, pa samim tim ni da odlučuju na izborima. I protestni skupovi opozicije, koje smo videli, nose opasnost – nema fizičke distance, retko ko ima masku... Upravo iz tih razloga se zalažem da ne organizujemo nikakve skupove. Pojedini građani su se sami organizovali i zakazali skup ispred Predsedništva, na kome sam i sam bio i još jednom se uverio u opasnosti od javnog okupljanja. Dok ljudi hodaju sa maskama, ne mogu da rade, dok ne funkcionišu škole, javni prevoz, dok ne može da se izađe iz Srbije, a ni da se uđe u nju, zaista je suludo održavati izbore. Koliko roditelja smatra da je bezbedno da pošalju decu u obdaništa? Skoro niko. Za slanje dece u produženi boravak u razredu moje ćerke niko se nije prijavio! Verujem da bi i deca, da u tim godinama znaju malo više, zaključila da je nebezbedno slati roditelje i bake i deke u prostorije za glasanje. LJudi se ne osećaju sigurno, plaše se korone, 63 odsto građana je za odlaganje, a samo šest odsto da se izbori održe sada. Pa kako onda sada izbori? Nikako. Možete li da zamislite da opozicija bude optužena za novi talas epidemije i da vanredno stanje ponovo bude uvedeno nakon 21. juna? Pitate pogrešnog čoveka, jer ja ne moram da zamišljam da me neko optužuje za najveće budalaštine poput te da ću doneti koronu. To živim već osam godina. Pa mene desetine puta dnevno optužuju da sam dao Kosovo, odvojio Crnu Goru, da sam narko-diler, da sam ukrao 619 miliona, da spremam ukrajinske snajperiste da pucaju u narod, da podržavam silovanja, da sam tukao ženu i decu i na kraju da sam hteo da ubijem 300.000 penzionera i da je zbog mene umrlo više desetina štićenika gerontološkog centra u Nišu. Ako može Martinović da štrajkuje glađu da ja oslobodim pravosuđe, onda svaki funkcioner SNS-a može da nas optuži i za bilo šta drugo. Ne odgovaram na besmislene tvrdnje, ali moram da kažem da to pravosuđe, sudije i tužioci koje „kontrolišem“, osam godina bez ijednog dokaza hapse, pritvaraju i progone moje najbliže saradnike. Čak 70 odsto tih „mojih tužilaca“ i skoro polovina sudija su postavljeni od 2012. i postavio ih je svojim glasom taj isti Martinović, odnosno Vučić. Ali tamo i dalje ima puno časnih ljudi koji na pritiske vlasti ne reaguju. Zašto vlast insistira da izbori budu održani tako brzo? Zato što na izborima krajem godine ne bi imali nikakvu šansu. Ovo su poslednji „izbori“ na kojima Aleksandar Vučić može da pobedi. Ne zaboravite, on nikada ni na jednim pravim izborima nije pobedio. Pobedio ga je Bogdanović 2004, pa ja 2008. i 2012. Vlast SNS-u je donela pobeda Tomislava Nikolića. Već 2014. nije bilo uslova za prave izbore, a i tada bi izgubio da pod pritiskom saradnika Boris Tadić nije odlučio da izađe iz DS. Danas 53 odsto stanovnika Srbije ocenjuje vlast kao lošu. Među onima mlađim od 50 godina negativan odnos prema vlasti ima 70 odsto ljudi. Pobeda je mnogo bliža nego što većina misli. Neki misle da žuri da bi mogao da potpiše sporazum o Kosovu. Očekujete li da će se to ovog leta zaista desiti? Ne očekujem. On će nastaviti da pokušava da prolongira ono što je obećao pre deset godina. Ali će na kraju morati da bira da li će da prevari srpski narod ili strance. Potpisivanje ga čini izdajnikom u Srbiji. Nepotpisivanje bi ga dovelo u poziciju da je slagao neke ljude koje ne bi smeo. Ne bi to samo značilo da više nema njihovu podršku za vlast. To bi značilo da više nema ni ono što je sebi i najbližima pribavio i sklonio na, kako on to misli, sigurno mesto. Govorite da je Srbiji mesto u EU, ali deo građanske javnosti veruje da „naginjete“ ka Rusiji i poziva se na stavove vašeg prijatelja Mlađana Đorđevića. U čemu je problem? Pre svega u tom delu javnosti, jer to da ja, koji se 30 godina borim da Srbija postane deo EU, naginjem ka Rusiji zaista nema previše veze sa pameću. Mlađa je moj najbliži prijatelj, nemamo sve iste političke stavove, ali je jasno rekao da se zalaže za Srbiju u EU. Kao što jasno pokazuje da voli to nešto što Rusija u sebi ima, kako on kaže, rusku dušu. Ovde deo te, kako je nazivate, građanske javnosti, nameće prihvatanje nezavisnosti Kosova kao odrednicu za to da li ste za EU ili ne. Sutra bih potpisao da Srbija postane deo EU. I nikada ne bih potpisao ništa što vodi državnosti Kosova, jer tu teritoriju smatram delom Srbije. S obzirom na učestale performanse Boška Obradovića koji su za značajan broj birača neprihvatljivi, da li je vreme za razmatranje ideje o opoziciji u dve kolone? Ne znam na osnovu čega iznosite tvrdnju o „značajnom broju birača“. Do pobede nad kriminalno-mafijaškom organizacijom koja je otela državu možemo doći samo jedinstvom. Nemamo mi prekoputa sebe političke protivnike. Prekoputa nas je kriminalno-mafijaška organizacija direktno povezana sa narko-kartelima. To je sve što treba da znamo i da se u okviru toga ponašamo. Ako bismo pričali o politici, onda je za osudu pocepan sako Marijana Rističevića. Ali mi ovde o politici ne pričamo. Mi pričamo o Savamali, helikopteru, Jutki, Krušiku, Aleksandru Obradoviću, ubistvu Olivera Ivanovića, pokušaju ubistva Borka Stefanovića. Pričamo o prebijenim organizatorima protesta po Srbiji, o spaljenim kućama novinara, a sada i šefa vojnog sindikata, pričamo o medijskom silovanju, lažnim atentatima, otimanju dve televizije, rušenju Beograda, huliganskim bakljadama... Pričamo o tome kako je pokrajinski ministar zdravlja stomatologa koji je molio za lečenje nazvao čovekom koji će ići u zatvor zbog širenja korone. Neće, gospodine Gojkoviću. Neće ići, jer neće moći. Umro je. Kada pogledamo sve to, zaista ne mogu da pričam o Rističevićevom sakou. Sramota je zbog ljudi kojima je režim ozbiljno naudio. Gde vidite prostor za političko delovanje, s obzirom na satanizovanje kome ste izloženi? Ovo što radimo nije političko delovanje. Ovo je borba za život i za oslobođenje Srbije. Niko nikada nije ovako posvećeno i sistematski uništavao opoziciju. Ta jeziva propaganda je postala gotovo normalna i onima koji se ne slažu sa režimom, pa odmahuju glavom i govore „ja to ne gledam“. Nekima od nas iz opozicije su nepovratno uništeni životi. Nekima su trajno uništene predstave u javnosti. I to je rađeno sa ciljem da nam se naudi. Sa ciljem da ljudi zauvek misle da smo monstrumi ili da nam se desi nešto monstruozno. Dežurni kritičari opozicije bi rekli da je prostor za opoziciju u kampanji od vrata do vrata. Meni bi trebalo deset godina da obiđem sva vrata u Srbiji da objasnim ljudima da nisam kriv za smrt penzionera u staračkom domu i da nisam hteo da ubijem 300.000 penzionera. Svaki dan ovaj režim koristi sve poluge države da nas uništava. Od medija do službi. I onda se nađu dežurni kritičari da sa strane dodatno pljucnu, da malo šutnu, jer smatraju da će ih to učiniti nepristrasnim. Da će ih podjednaka kritika vlasti i opozicije učiniti objektivnim. Neće, jer nismo isti. Nismo ni bili isti, nismo ni sada, niti ćemo za tri života biti isti. Jer nisu isti pocepan Marijanov sako i raspolućena lobanja Borka Stefanovića. Nije bilo burne reakcije vlasti na proteste koje organizuje Srđan Nogo. Kako to tumačite? Može li Srbija da ode ekstremno desno? Tako što režim i te kako utiče na njihovo održavanje. Srbija je slobodarska zemlja, srpski narod je toliko izginuo za slobodu, a sloboda je da svako može da bude ono što jeste i govori ono što misli. Zato u Srbiji nikada te ekstremno desničarske ideje nisu imale nikakve šanse. Vidite li mogućnost da Srbija ispliva iz ovako eksplozivne situacije na miran način? Više nisam siguran. To zavisi isključivo od vlasti. Apsolutna vlast podrazumeva i apsolutnu odgovornost. U njihovim rukama su i nož i pogača. Da li je ovo sve samo priprema za predsedničke i beogradske izbore? Imate li već ideju šta bi tada trebalo raditi? Imam ideju. Ali svakako je neću izneti danas i ovde. Šta biste prvo uradili da preuzmete vlast u ovakvoj Srbiji? Ne osećam se dobro kada me stavite u kontekst „preuzimanja vlasti“. U politiku sam se vratio 2018. Posle svega što sam u životu napravio, zaista nisam morao da u politici tražim uhlebljenje. Vratio sam se jer nisam mogao da gledam kako uništavaju zemlju koju volim i zato što znam da je Srbija više od Aleksandra Vučića. I znam kako ćemo sutra napraviti ne bolji, nego dobar život. Zato bih prvo povećao plate lekarima, medicinskim sestrama, nastavnicima, vaspitačicama. Uveo specijalno tužilaštvo za kriminal javnih funkcionera. Brutalno se obračunao sa kriminalom, što podrazumeva dovođenje časnih policajaca na rukovodeća mesta uz povratak nekih iz penzije u koju su prerano otišli. Ukinuo bih ovakve subvencije strancima, napravio razvojnu banku, fokusirao se na poljoprivredu, povećao davanja za kulturu. Odustao bih od besmislenih puteva i taj novac uložio u izgradnju škola, bolnica, obdaništa... I sve to znajući da mora sve iz početka. Kad vam reka poplavi kuću, vi to sanirate. Ali kada posle poplave dođe požar srušite ostatke i krenete od temelja. Srbija je poplavljena, spaljena, opljačkana. Zato gradnja uskoro mora da počne. Od temelja.