Maske su pale

Duboke krize podstiču centralizaciju vlasti. Ponekad je to i jedini način da društvo opstane. Međutim, pitanje je da li se krizom može upravljati poštujući institucije i do koje mere se mogu suspendovati ljudska prava i slobode. Jedan broj država, u nastojanju da suzbiju pandemiju izazvanu virusom korona, ograničio je ljudska prava, kršio procedure i suspendovao institucije, što je vodilo ka dodatnom padu demokratije i jačanju autoritarizma. Pandemija je počela u Kini, na koju se Srbija u ovoj krizi najviše oslonila i ugledala. I Kina i Srbija inicijalno su pokušale da predstave opasnost manjom nego što jeste, da bi potom otišle u drugu krajnost uvođenjem oštrih mera. A u kriznim situacijama veoma je važno međusobno poverenje građana i vlasti. Države u kojima je veći stepen poverenja građana (nordijske zemlje) uvodile su blaže mere ograničenja i zabrana, i obrnuto. Srbija spada u zemlje koje su uvele oštrije mere. Poverenje je već na početku krize dovedeno u pitanje. Od „najsmešnijeg virusa“ do „vanrednog stanja“ i policijskog časa proteklo je 18 dana. Vlada Srbije i predsednik Republike dočekali su talas epidemije u atmosferi raspisivanja redovnih izbora, prikupljanja potpisa za podnošenje izbornih lista i pokojim mitigom (Valjevo, Krušik, 9. 3. 2020). „Lapsus“ članice Kriznog štaba da je prvi zaraženi evidentiran 1.3, pre raspisivanja izbora, podgrejao je sumnje. Vodeći autoritet struke u Kriznom štabu priznao je da su izbegli da informišu javnost da nije bilo dovoljno zaštitne opreme. Struka nije odgovarala na pitanja zašto predsednik ne nosi zaštitnu masku, zašto ne ide u izolaciju posle susreta sa Orbanom u Mađarskoj (i Angela Merkel je išla u izolaciju), zašto se ne testira kad je njegov sin zaražen, a on ga je vodio u bolnicu, zašto ne poštuje mere fizičke distance (poseta Novom Pazaru, Nišu i Čortanovcima). Tretirala je to kao „politička pitanja“! Struka nije bila ubedljiva ni kod ukidanja vanrednog stanja, pa je ostala dilema da li su za takvu odluku bili presudni epidemiološki ili politički („državni“) razlozi ili izbori. Očigledno, jedni su stavili maske, a drugima su maske pale. Stekao se utisak da pozivanje na struku nije bilo izraz poverenja u nauku, niti meritokratija, već svojevrsno legitimisanje političkih odluka. Vanredne okolnosti, naravno, zahtevaju vanredne mere. U regionu, vanredno stanje uvedeno je u BiH, Severnoj Makedoniji i na Kosovu, dok se u Sloveniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori uvedene vanredne mere. U Srbiji je takođe uvedeno vanredno stanje, ali na način koji je upitan. Odluku nije doneo parlament, već supotpisom predsednik Republike, predsednica Vlade i predsednica parlamenta, jer „parlament nije u stanju da se sastane“. Građani nisu dobili objašnjenje zašto parlament nije mogao da se sastane 45 dana. Obrazloženje predsednice Skupštine da je to „zbog odluke Vlade o neokupljanju većeg broja ljudi“, delovalo je neuverljivo i neutemeljeno jer je parlament iznad Vlade kao najviša vlast i nosilac narodnog suvereniteta. Po Ustavu, odluku o vanrednom stanju donosi Skupština koja se sastajala i u vreme NATO bombardovanja, i 2003, posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Političke posledice suspendovanja ili marginalizovanja Skupštine su brojne: potiskivanje izabranih predstavnika u drugi plan, povećanje koncentracije izvršne vlasti, ukidanje podele vlasti, ukidanje mehanizama kontrole vlade i odsustvo javne deliberacije. Što je manje pluralizma mišljenja, manje debate i manje kritike, to je manje demokratije. Nakon upozorenja grupe od 21 poslanika EP (16. 4), sednica Skupštine zakazana je za 28. 4. i ratifikovala je odluke o vanrednom stanju i 38 uredbi i zaključaka. O pozicija u Srbiji nije konsultovana u donošenju mera, niti je imala prilike da javno nastupa, ali je satanizovana u tabloidima. U dogovoru vlasti sa opozicionim strankama koje su podnele liste i odlučile da izađu na izbore, doneta je odluka o odlaganju izbora. Vlast je u vanrednim okolnostima u prednosti u odnosu na opoziciju jer ima priliku da vodi funkcionersku kampanju. Opozicija je prinuđena da sedi kod kuće. Jedina njena aktivnost je na društvenim medijima. U Hrvatskoj je, na primer, premijer Andrej Plenković održao sastanak sa opozicijom i pokušao da se dogovori oko podrške u parlamentu za uvođenje vanrednog stanja, ali nije naišao na podršku. U Makedoniji se opozicija saglasila o odlaganju izbora. U Prištini je članica vladajuće koalicije glasala za smenu vlade. Tokom vanrednog stanja u Srbiji su uredbama i zaključcima Vlade i predsednika Republike uvedene mere zabrane javnog okupljanja, kretanja, zatvaranje granica, mere izolacije, policijski čas (12 sati), prestanak rada škola, vrtića i fakulteta. Država se pokazala u Veberovom smislu kao „organizacija koja ima monopol na primenu fizičke sile“. Državljani Srbije koji su ušli u Srbiju stavljeni su u kućnu izolaciju 28 dana. I sam sam, nakon 24 časa boravka u rodnoj Kosovskoj Mitrovici iz koje sam se vratio 14. 3. u 11.00, podvrgnut svakodnevnim pozivima policije sa ispitivanjima gde sam, da li poštujem izolaciju. Bez mogućnosti da dobijem odgovor - zašto? Do tog dana nisu donete nikakve mere zabrane. A to je i ustavnopravno neutemeljeno jer su Kosovo i Metohija, po Ustavu, u sastavu Srbije. Još uvek! Nisam dobio nikakvo „zakonski obavezujuće rešenje“, a mere ne mogu da važe retroaktivno. Građani Srbije su tokom vanrednog stanja bili izloženi kritikama, pretnjama i zastrašivanju od strane vlasti. Oni koji su se vratili iz inostranstva, gotovo da su proglašeni krivcima za uvoz korone („molim vas, ne dolazite, jer bi to bio naš kraj“ - 14. marta; „došli su da se besplatno leče“; da bi se već 5. aprila promenio odnos prema njima). Nakon snimaka pripremanja privremene bolnice na Sajmu i izražavanja zabrinutosti, građanima je poručeno - drago mi je što ste se uplašili: „Moramo da napravimo nešto da izgleda gore od Sajma.“ Na pozive opozicije da penzioneri treba da šetaju, poručeno im je: „Sva groblja će biti mala da prime sve nas ukoliko se takvi saveti budu slušali.“ I konačno, zastrašujuća SMS poruka koju su građani dobili preko MTS-a, sa pretnjom italijanskim i španskim scenariom. Poređenja radi, kanadski premijer DŽastin Trudo poručio je svojim građanima: „U redu je osećati se anksiozno ili pod stresom. I u redu je imati teške dane. Ali morate da znate da niste sami.“ Građani Srbije su hapšeni i privođeni sa različitim obrazloženjima: zbog kršenja mera izolacije, zbog tekstova koji izazivaju paniku i nerede i sl. Novinarka portala nova.rs Ana Lalić je uhapšena i optužena da laže, da bi prijava protiv nje bila odbačena zbog nedostatka dokaza. Nije usledilo izvinjenje. Aktivistkinja Jovana Popović, iz Kikinde, provela je 22 dana u Zabeli. Moj brat iz Novog Sada, koji je sa mnom išao u Kosovsku Mitrovicu, izvučen je iz stana na prevaru „da da izjavu u PS“, priveden i zadržan 24 časa, bez mera zaštite, da bi bio oslobođen bez dokaza. Za vreme vanrednog stanja došlo je do nedopustivog diskrecionog i arbitrarnog postupanja sudske vlasti od suđenja „putem sredstava za prenos zvuka i slike“, odnosno putem skajpa, do pritvora Novosađanina koji se tereti da nije poštovao samoizolaciju po povratku iz inostranstva „uprkos apelima predsednika Vučića“ emitovanim na televiziji. Tokom vanrednog stanja pojačani su kontrola medija i zastrašivanja i pritisci na novinare: hapšenje novinara, usvajanje „zaključka“ Vlade o redukciji davanja informacija o epidemiji na Krizni štab (da bi ga pod spoljnim i unutrašnjim pritiscima nakon tri dana povukla), kao i održavanje „konferencije za novinare bez novinara“ desetak dana. Istovremeno, novinari tabloidnih medija koristili su priliku na konferencijama da optužuju predstavnike opozicije i nezavisnih medija. O stanju medija u Srbiji govori i izveštaj Reportera bez granica, po kojem je Srbija pala za tri mesta na rang-listi slobode štampe u 2020. U izveštaju Amnesti internešenel o stanju ljudskih prava za 2019. godinu, konstatovano je da Vlada Srbije krši slobodu medija. Vlast je uvek osetljiva na medije. Janšina vlada je vršila pritisak na nacionalnu televiziju, a u Republici Srpskoj je donet zakon o lažnim vestima, čija primena je imala elemente cenzure. Uvedene mere bile su diskriminatorne prema deci sa autizmom i drugim hendikepima i prema kućnim ljubimcima. Na primer, Ustavni sud Bosne i Hercegovine doneo je odluku da su zabranom kretanja mlađima od 18 godina i starijima od 65 godina u Federaciji BiH, zbog epidemije virusa korona, prekršena građanska prava. Ustavni sud Kosova na zahtev predsednika Hašima Tačija proglasio je neustavnom odluku vlade o ograničavanju kretanja. Nabavka respiratora uzdrmala je region. U Srbiji su se tokom vanrednog stanja pojavljivali različiti podaci o broju respiratora (koliko ih je kupljeno i/ili stiglo u Srbiju a koliko donirano, da li su kupovani legalno ili „na crno“). Srbija i Crna Gora su razmenile grube reči oko kupovine i doniranja respiratora. U Sloveniji je Janšinu vladu uzdrmala afera oko nabavke medicinske opreme i respiratora. U BiH je došlo do afere „malina respiratori“, jer su kupovani preko firme „Srebrna malina“. Egzistencijalni strahovi dodatno su pojačani strahom od smrti, od bolesti i od represivnih mera. Strah nije obeležje demokratskih režima. Taj strah se lako može pretvoriti u revolt, a revolt u akciju. Nije isključeno da će se na talas uspona autoritarizma odgovoriti talasom protesta i pokreta kakav smo imali tokom prethodne decenije. Produbljene su podele u društvu koje su postojale i pre pandemije (bojkot parlamenta, opredeljenje za bojkot izbora, protesti). Protesti građana „bukom protiv diktature“ (sa šerpama i pištaljkama) i kontraprotest u režiji vlasti (za razglasom i huliganskim bakljama) ilustracija su podeljene Srbije. U Sloveniji su usledili antivladini protesti građana („protesti biciklima“). U Makedoniji se odnosi vlasti i opozicije antagonizuju kako se približavaju izbori. To se može očekivati i u Crnoj Gori. U Hrvatskoj Plenković i Milanović ulaze u „tvrdu kohabitaciju“. Na Kosovu se odnosi vlade i opozicije zaoštravaju, sa neizvesnim ishodom. Odluka o ukidanju vanrednog stanja u Srbiji doneta je (kako je i doneta) u senci odluke o novom datumu izbora (21. 6). Izbori su raspisani u Severnoj Makedoniji, pa odloženi zbog pandemije, u Bosni i Hercegovini su raspisani lokalni izbori za početak oktobra, u Crnoj Gori se izbori očekuju najverovatnije u oktobru. Na Kosovu su novi izbori jedna od mogućnosti. Aktuelne vlade u regionu nastoje da što pre na izborima potvrde svoju prednost koju su stekle delovanjem u vreme pandemije. Nedemokratske tendencije koje su bile evidentne i pre pandemije, samo su pojačane. O tome svedoče i spoljni evaluatori. Prema izveštaju fondacije Bartelsman, Srbija beleži najveći pad u odnosu na izveštaj od pre dve godine. U obrazloženju se navodi rastući pritisak na medije i slobodu mišljenja i sve veći pritisak na podelu vlasti. Srbija se još uvek „ne može definisati kao autokratija nego kao defektna demokratija“. U izveštaju „Države u tranziciji“, Fridom hausa, prvi put od 2003. Srbija i Crna Gora nisu kategorisane kao demokratije (u stalnom padu pet godina unazad). One su izgubile epitet „delimično konsolidovanih demokratija“ i vraćene u grupu tranzicionih, odnosno „hibridnih režima“. Mnoge zemlje su potvrdile da se epidemijom može upravljati poštujući institucije i procedure (Nemačka, Tajvan, Južna Koreja, nordijske zemlje...). Po broju umrlih na milion stanovnika od virusa korona, Srbija je negde na sredini u regionu. Koliko su mere bile uspešne neka ocene građani i „medicinska struka“. Znanje je samo po sebi uvek ograničeno, a ni moć ne može biti bezgranična. Prema Davidu Rancimanu „nadmetanje u sprovođenju moći između demokratske prilagodljivosti i autokratske nemilosrdnosti oblikovaće našu budućnost“. Vanredno stanje navikava ljude na potčinjenost (DŽon Kin). Ako se građani odreknu moći, ona im se teško vraća. Posle pandemije i nakon 53 dana vanrednog stanja, biće nam potreban veliki napor za reanimaciju društva i mehaničko disanje za demokratiju. LJudska prava i slobode, demokratija i institucije moraju stalno da se brane. Jedan od najvažnijih transfera u istoriji demokratije bio je transfer vlasti sa ličnosti na institucije. U toku je obrnuti proces. Većina u Srbiji nije bila sporna ni pre pandemije, sporna je „tiranija većine“.