Krivo i krivda

Kao što to na više nego živopisan način ilustruje i tekuće iskustvo života u Srbiji, pandemija kovida-19 se, osim što je pokosila tolike ljude, pokazala pogubnom i po stanje demokratije u jednom broju zemalja u kojima se ta krhka biljka ionako nije baš najbolje, ili pak nikako primila. Među tim državama najprominentnije mesto svakako pripada Mađarskoj; na nju se, nakon što je premijer Viktor Orban na početku panevropske zdravstvene krize - u međuvremenu prerasle u globalnu - prigrabio gotovo cezaristička ovlašćenja, u finijem društvu više i ne gleda kao na deo demokratskog sveta. Ali naravno da najgori od sve dece nije mogao ostati usamljeni slučaj pandemijskog političkog delinkventa, pa je društvo dobio u liku onog s kim se i inače odlično slaže i kome je, uostalom, dugogodišnji uzor, a ne zove se Aleksandar Vučić: sive eminencije poljske politike, lidera desničarske vladajuće stranke Pravo i pravda (PiS) Jaroslava Kačinjskog. S tim što je, za razliku od Orbana, koji je to što je naumio oposlio brzo i brutalno efikasno, poljski vladar iz senke (iako nominalno tek skromni poslanik u Sejmu, donjem parlamentarnom domu), usled okolnosti koje su ovog puta bile izvan njegove kontrole, na čistinu istrčao praćen cirkuskom muzikom - onom koja se s razglasa pušta kad na scenu izlaze klovnovi - a sa nje se u senku vraća kao neko ko je upravo dobio pitu u lice u slepstik komediji iz ere nemog filma. Razmere blamaže kojoj su se Kačinjski i PiS izložili teško je preuveličati čak i kada se ima na umu da za glupost koju su napravili na kraju verovatno neće biti adekvatno politički kažnjeni. Otpočetka je bilo jasno da od predsedničkih izbora zakazanih za 10. maj zbog pandemije nema ništa, i da je jedino racionalno rešenje proglašavanje vanrednog stanja ili stanja elementarne nepogode, što bi onda predstavljalo pravni osnov za njihovo odlaganje za najviše 90 dana po ukidanju jednog ili drugog. Ali Kačinjski i PiS su odlaganje izbora po svaku cenu hteli da izbegnu kako bi bili apsolutno sigurni u pobedu svog kandidata, snažno favorizovanog aktuelnog šefa države Andžeja Dude, koji se otkako je kovid-19 stigao i u Poljsku nije skidao s televizijskih ekrana, dok su opozicioni kandidati zbog restriktivnih mera uvedenih u sklopu borbe protiv pandemije ostali bez bilo kakve mogućnosti za vođenje kampanje. I zato su, zaobilazeći zakonske norme koje ne dozvoljavaju menjanje izbornih pravila u periodu od šest meseci pre datuma glasanja, u vladajućoj stranci početkom aprila „rešenje“ pronašli u tome da se kompletno glasanje, po prvi put u istoriji zemlje, obavi poštanskim putem. Uprkos očiglednim zdravstvenim, organizacionim, logističkim i drugim preprekama da se tako nešto izvede u situaciji kad su na snazi mere socijalnog distanciranja i druga ograničenja koja održavanje bilo kakvih izbora, pogotovo slobodnih i poštenih, čine nemogućim; i uprkos tome što je jedno potonje istraživanje javnog mnenja pokazalo da čak 80 odsto Poljaka - što znači i mnogi od onih koji podržavaju vladajuću partiju - smatra kako je izbore u ovakvim okolnostima trebalo odložiti. Na putu realizacije tog boldrikovski lukavog plana - ali bez nekog u ulozi Crne guje ko bi ga u startu sasekao i odbacio - Kačinjskom i njegovoj partiji se, pritom, osim same bolesti koja tvrdoglavo odbija da prođe (u Poljskoj je, po zvaničnoj statistici, do početka ove sedmice od kovida-19 obolelo preko 16.000 ljudi, od čega je više od 800 preminulo), isprečio i Senat, gornji parlamentarni dom, u kome od jesenašnjih izbora većinu ima opozicija. Ona je maksimalno iskoristila zakonsko pravo da do 30 dana zadrži i na kraju ne usvoji prethodno u Sejmu odobrenu izmenu kojom se uvodi poštansko glasanje, pa je PiS i s te strane sateran u ćošak. Kad je tih mesec dana prošle sedmice isteklo i zakonski akt vraćen Sejmu, gde je još jednom potvrđen - sada bez potrebe da to overava i Senat - osigurano je da će glasanje biti organizovano na način na koji je PiS to zamislio; ali je u međuvremenu postalo nemoguće da se to desi 10. maja. Za izbore u tehničkom smislu, u zemlji čije biračko telo čini preko 30 miliona ljudi i gde je samo za sprovođenje glasanja i brojanje glasova trebalo organizovati njih 250.000, skoro ništa nije bilo spremno. Da glasanja u nedelju neće biti Poljaci su saznali u sredu, od samog Kačinjskog, nakon usaglašavanja unutar vladajuće koalicije, u kojoj su osim PiS i „liberalno-konzervativna“ (jeste, i to postoji) partija Sporazum, te još par malih stranaka; da bi dan kasnije to potvrdila i državna izborna komisija. No, formalno-pravno, izbori zvanično nisu ni otkazani ni pomereni, jer ni na vladajućoj većini ni na izbornoj komisiji nije da o tome odlučuje: Vrhovni sud je taj koji izbore post festum proglašava nevažećim, a predsedavajući parlamenta onaj ko određuje novi datum njihovog održavanja. Drugim rečima, na sam dan 10. maja izbori tehnički nisu bili nevažeći, što znači da su - na metafizičkom nivou posmatrano - zapravo održani... samo što nisu sprovedeni. Čist zen, što bi rekle kolege s briselskog sajta Politiko. Ipak, koliko god da je sve ovo loše ispalo po Kačinjskog i PiS, stvari su po njih mogle da budu još mnogo gore. Jer, da je lider Sporazuma i doskorašnji potpredsednik vlade Jaroslav Govin bio radikalniji u svom protivljenju održavanju izbora u majskom terminu, sve je moglo da se završi i padom vlade. Govin se načelno nije protivio ideji da glasanje bude organizovano poštanskim putem, ali je bio izričito protiv toga da izbori budu održani 10. maja, pa je predložio da Dudi mandat bude produžen za dve godine a izbori budu odloženi za 2022, s tim da sadašnjem predsedniku tada bude uskraćeno pravo na ponovnu kandidaturu. Za tu ideju, međutim, nije bilo moguće obezbediti podršku opozicionih poslanika, bez čijih glasova nije bilo kvalifikovane većine za izmenu ustava kojom bi se tako nešto omogućilo. Govin je početkom aprila ostavkom izrazio svoje nezadovoljstvo zbog insistiranja PiS na glasanju 10. maja, ali - iako u Sporazumu jeste došlo do internih podela oko toga kako dalje postupiti u ovoj situaciji - kratkotrajna nada poljske opozicije da bi ova stranka možda mogla da digne ruke od dalje saradnje s Kačinjskim i pređe na drugu stranu, ostavljajući PiS bez većine u Sejmu, brzo je usahnula: pomenutom dogovoru unutar vladajuće koalicije o otkazivanju glasanja jasnu podršku je dao i Govin lično. Opstanak vlade, dakle, nije doveden u pitanje, ali će PiS svejedno s velikom nervozom čekati održavanje izbora u novom, u vreme nastanka ovog teksta još nepoznatom terminu. Ovo stoga što je zamisao Kačinjskog otpočetka bila da se Dudi, koji u anketama ima veliku prednost u odnosu na sve druge kandidate, pobeda obezbedi već u prvom krugu, jer bi, okupljanjem svih opozicionih glasova oko njegog protivkandidata u drugom krugu ishod izbora postao mnogo neizvesniji (mada sve dosadašnje projekcije govore da bi i u tom slučaju aktuelni predsednik verovatno odneo prevagu). A strateški značaj predsedničke funkcije leži prvenstveno u tome što je šef države u prilici da blokira stupanje na snagu zakona usvojenih u parlamentu: ako bi to mesto palo u ruke opoziciji, PiS bi imao velikih problema sa sprovođenjem svoje agende, u kojoj ključno mesto zauzimaju mere za potpuno stavljanje pod kontrolu i onih preostalih džepova nezavisnog odlučivanja u generalno posmatrano već pokorenom pravosudnom sistemu zemlje. Doda li se ovome da će, kako vreme odmiče, sve očiglednija biti i ekonomska šteta koju će zemlja pretrpeti zbog zaustavljanja privrednih aktivnosti usled pandemije, što bi moglo da dodatni broj birača okrene od vlasti ka opoziciji, postaje još jasnije zašto PiS novi datum održavanja predsedničkih izbora neće mirno čekati. Bruka s fiktivnim predsedničkim izborima zato ima potencijal da se u velikom stilu obije o glavu Kačinjskog - ali, s druge strane, uopšte ne mora da znači da će tako i biti: PiS ima stabilnu i odanu biračku bazu, a ekonomske mere kojima je proteklih godina vlada podigla standard siromašnijih slojeva birača sigurno još neko vreme mogu da joj donose političke dividende. Samo još kad bi nekako ona cirkuska muzika utihnula...