Čovek dobrih namera

Često se pitamo, bar neki od nas, šta bi bilo da su nekom dramatičnom događaju prethodile drugačije okolnosti, ili da su akteri bili neke druge osobe. Ovo hipotetičko pitanje obično se postavlja povodom ratova, a posebno bratoubilačkih, sa specifičnom dimenzijom zla koje se nanosi protivniku. Na to podseća i nedavna smrt portugalskog diplomate Žozea Kutiljera, tvorca mirovnog sporazuma na osnovu kog je moglo da bude sprečeno krvoproliće na tlu eks-Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka, konkretno u Bosni i Hercegovini. Dokument je podrazumevao tri teritorijalno-etničke jedinice u BiH, s tim da 44 odsto zemlje pripadne Bošnjacima, isto toliko Srbima, a ostatak od 12 odsto Hrvatima, već prema demografskom statusu. Svaka bi etnička zajednica imala više suverenosti u odlučivanju o svojim pitanjima, na svim administrativnim nivoima, od centralne vlasti. Sporazum su 18. marta 1992. potpisali Radovan Karadžić, Alija Izetbegović i Mate Boban, svako u ime svog naroda. Međutim, samo 10 dana kasnije, Izetbegović se predomislio, što se povezuje sa njegovim susretom sa američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom, koji ga je navodno na to „nahuškao“. Ostalo znamo: 100.000 izgubljenih života, dva miliona raseljenih ljudi i netrpeljivost koja traje do danas. Četiri godine docnije u Dejtonu, Izetbegović je potpisao sličan, doduše malo nepovoljniji dokument, prema kome su Bošnjaci skupa sa Hrvatima dobili ukupno 51 odsto, a srpska strana 49 procenata teritorije. Koautor prvog sporazuma je bio lord Piter Karington, britanski diplomata i predsedavajući Mirovne konferencije o Jugoslaviji, koji je preminuo jula 2018, u 100. godini. Kutiljero će ostati upamćen po dobrim namerama koje su doživele krah.