Kvalifikacije za pravi okršaj

Od silne priče o tome kada će se održati parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori i ko će na njima učestvovati, izgleda da je u drugi plan palo pitanje koje bi trebalo da bude ključno: o čemu će, zapravo, građani odlučivati? Šta ćemo o Srbiji saznati 21. juna uveče? Naravno, u slučaju da ne dođe do masovnog širenja kovida-19, koje bi nateralo vlast da još jednom odloži izbore. I da tim istim, zdravstvenim razlozima, ne bude obrazložen eventualni ustupak zahtevu da se izbori odlože, upućen od značajnog dela opozicije, a najdramatičnije od lidera Dveri Boška Obradovića. Slučajni štrajkač glađu, kome se pridružio još jedan partijski kolega (Ivan Kostić) do utorka po podne, kada je ovaj broj NIN-a otišao u štampu, nije odustao od namere da ugrožavanjem sopstvenog zdravlja i života isposluje odlaganje izbora, pregovore vlasti i opozicije ili bar sat vremena na Javnom medijskom servisu – iako je i od predsednika Srbije i od RTS-a dobio negativan odgovor, od predsednice parlamenta Maje Gojković optužbe da krišom jede ćevape, a od brojnih kolega iz opozicije i javnih ličnosti savet da od gladovanja odustane. Ipak, Vuk Jeremić i dalje veruje u mogući „Vučićev akt milosrđa“, kojim bi izbori bili odloženi za septembar, a sve sa ciljem da se - sruši opozicioni bojkot. A Jeremićeve stranačke kolege postavljaju zanimljivo pitanje – zašto socijalisti nisu u kampanji, ako su izbori već u junu? Za mesec, ili za tri – šta će nam saopštiti građani Srbije kad dođe momenat za glasanje? Mogu li izbori biti prilika da se stišaju tenzije između dva dela društva koja su se, poslednjih nedelja, ljutito gledala preko kordona policije, i pritom uspela i da oprobaju uticaj udarca (muške) pesnice u (žensku) glavu? I sve to nakon što su se – ta dva dela istog društva - prethodno, vijala po hodnicima zgrada, u kojima su jedni lupali u šerpe na sopstvenim terasama, a drugi organizovano, uz dozvolu za kretanje usred policijskog časa, dolazili da ih bakljama utišaju? I zašto ne? Možda zato što to i nije moguće, ako jedan deo Srbije zaista veruje u ono što su im servirali sveprisutna vlast i moćni propagandni servisi - da „opozicija navija za koronu“, da građane koji protestuju „plaća Đilas“ i da je sve to deo nekakvog antisrpskog plana iza koga stoje „Soroš“ (koji se, zapravo, preziva Soros) i razni drugi svetski moćnici antisrpskog usmerenja. Pa je zato sve dozvoljeno u odnosu prema tom, demonizovanom i potpuno dehumanizovanom delu Srbije – pa čak i odgovor takozvanog Javnog servisa poslanicima koji štrajkuju glađu, kojim se otvoreno priznaje da životi nepodobnih ljudi u današnjoj Srbiji nemaju nikakvu vrednost. I drugi deo Srbije, međutim, sve više se zatvara u sopstveni „balon“ iz koga je nemoguće uvideti stanje celine. Preovladalo je, čini se, uverenje – naročito među onima koji bi hteli da budu politički reprezenti tog dela Srbije - da se vlast održava bez „dobrovoljne“, istinske podrške birača, već isključivo zahvaljujući monstruoznoj mašineriji sačinjenoj od kombinacije ucena (obično poslom) i sitne korupcije (označene posprdnim terminom „sendvičarenje“). Ima, doduše, nekih koji još uvek veruju da bi, čak i u ovako kratkom vremenu, nešto bitno mogli promeniti međunarodni posmatrači, čiji je dolazak još uvek neizvestan (Pokret slobodnih građana ponovo je u ponedeljak zatražio od vlasti da omogući uslove za dolazak posmatračke misije.) Ima i spremnih da polože nadu u poruke zapadnih predstavnika kojim se vlast upozorava na značaj slobodnih medija, a opozicija na važnost učešća na izborima. Borko Stefanović, potpredsednik Stranke slobode i pravde, u nedelju je i dalje govorio o mogućnosti da se, uz pomoć Evropskog parlamenta, izbori odlože, ali i obezbedi otvaranje medija i onemogući pritisak na birače. A sve kako bi suprotstavljeni delovi društva dobili političke predstavnike sposobne za parlamentarni dogovor o zajedničkoj budućnosti bez straha od izbijanja unutrašnjeg sukoba sa nesagledivim posledicama. Šta god govorili s namerom da privuku pažnju javnosti, biće da su i opozicioni delatnici svesni da je pobednik izbora unapred poznat. I da je sve što je vezano za taj, ključni ishod glasanja, obična kozmetika: ako, na primer, činjenica da za Anu Brnabić nije bilo mesta na prvom objavljenom naprednjačkom plakatu, znači da će Branislav Nedimović ili neko drugi biti raspoređen na mesto predsednika vlade (a ne samo da se izbegava efekat njenog lošeg rejtinga) jasno je da to ne znači nikakvu promenu za Srbiju. Kao što je jasno da se ništa ne bi promenilo ni ukoliko bi se ukazala potreba da Ivica Dačić i njegovi socijalisti igraju ulogu opozicije u državi kojom i dalje upravlja Aleksandar Vučić sa svojim najbližim okruženjem. I biće da oni – opozicioni delatnici – odavno znaju ono što postaje jasno sve većem broju građana: da se na predstojećim izborima, suštinski, ne bira vlast, nego buduća opozicija. A u aktuelnom galimatijasu „prave“, „lažne“ „konstruktivne“ i „instant“ opozicije, to baš i nije borba sa unapred poznatim rezultatom. Izvesno deluje jedino da u opštem međusobnom sukobu, celokupna opozicija rizikuje da uništi ono malo kredibiliteta kojim raspolaže nakon višegodišnjeg satanizovanja, ali i brojnih grešaka za koje je sama odgovorna. I da će joj biti sve teže da dobije naklonost nezadovoljnih građana – kojih nije malo. Poruke koje iz opozicionih redova – preko ono malo dostupnih kanala – stižu do građana, sve su teže razumljive i sve češće kontradiktorne. Mesec dana pred izbore nije jasno čak ni da li je završen proces „preispitivanja“ odluke o bojkotu izbora, zasnovan na oceni da se „sve promenilo“ posle epidemije: nakon što se PSG predomislio i ipak odlučio da izađe na izbore, krenulo je dalje krunjenje bojkotaškog bloka. Najpre je pokret Dosta je bilo počeo da skuplja potpise (ali bez konačne odluke o izlasku na izbore). Boris Tadić je intenzivirao javne kritike ideje bojkota, iako potpredsednik njegove stranke Aleksandar Ivanović i dalje tvrdi da o izlasku na izbore nema govora. Istovremeno, i akcije Boška Obradovića nastavljaju da inspirišu spekulacije o mogućem izlasku Dveri na izbore – iako brojni izvori iz Saveza za Srbiju kažu da on jeste predlagao odustajanje od bojkota, ali se, nakon razgovora sa kolegama - predomislio. Zabunu su pojačali glasovi iz konkurentsko-savezničke Narodne stranke: „Veliko je pitanje kog Boška Obradovića podržati, onog koji je pre deset dana zagovarao bojkot, onog koji se zalagao na nedavnom sastanku za izlazak na izbore, ili ovog Boška koji bi sada pregovarao sa vlastima da se stvore uslovi za izbore“, rekao je, recimo, u trećem danu Obradovićevog štrajka glađu potpredsednik NS Zdravko Ponoš. Ipak, najveći intenzitet „šuma na vezi“ uspele su da proizvedu dve sukobljene frakcije DS-a koje su dobacile do pravog malog rata: aktuelno rukovodstvo, predvođeno Zoranom Lutovcem, podiglo je čak i krivične prijave protiv „pobunjenika“, optuživši ih da su falsifikovanjem potpisa pokušali da zakažu sednicu Glavnog odbora za 17. maj, nakon što je sednica već zakazana za kraj meseca. Međusobne optužbe nižu se neprekidno i uglavnom se svode na dve teorije – da „pobunjenici“ rade u interesu Vučića, odnosno da aktuelno rukovodstvo predstavlja produženu ruku Dragana Đilasa. Ipak, ključni utisak, uprkos demantijima i drugačijim objašnjenjima, ostaje da je razlog za pokušaj zakazivanja sednice u skorijem terminu motivisan željom da se – dok još ima vremena – skupi većina potrebna za izlazak na izbore. A cela ideja odustajanja od bojkota dosta je nerazumljiva za Dejana Bursaća iz Instituta za političke studije. On kaže da su istraživanja - rađena pre epidemije, ali su to još uvek jedini podaci sa terenskih istraživanja koje imamo – pokazala da je između 65 i 85 odsto glasača opozicije podržavalo bojkot. „Zar nije logičnije da pokušate da ubedite onaj manji deo, nego da trčite za njima, a većinu ostavite na cedilu“, pita Bursać. On veruje da će se opozicioni birači posle izbora svakako osećati razočarano – s tim što iz bojkota ne bi izašli poraženi. Da li je, posle svega, održiva priča o bojkotu kao merilu za određivanje ko je „prava“, a ko „lažna“ opozicija, na kojoj se do sada toliko insistiralo? Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka, podseća da se ceo taj pokušaj zamaglio još onda kada su Nebojša Zelenović (Zajedno za Srbiju) i Saša Paunović (DS) odlučili da izađu na lokalne izbore u Šapcu i Paraćinu. Savez za Srbiju je, kaže, imao više razumevanja za njih dvojicu nego za nezadovoljni deo DS-a, a ni odluku PSG-a o odustajanju od bojkota nije baš dočekao na nož. Zato zaključuje da će SZS pokušati da drži podelu na „pravu“ i „lažnu“ opoziciju zasnovanu na odluci o bojkotu ili učešću na izborima, ali je ona na terenu zamagljena i gubi snagu „moralne vertikale“. Ipak, veruje Spasojević, predstojeći izbori omogućiće da se izmeri neko „prolazno vreme“ opozicije. Građani će – bojkotovali izbore ili ne – na neki način oceniti opozicione strategije i taktike, iako će te rezultate biti teško „čitati“, naročito s obzirom na veliku verovatnoću da će svako moći da tvrdi da nije loše prošao. Recimo, eventualni dobar izborni rezultat PSG-a mogao bi da tu stranku stavi u poziciju „prve među jednakim“, kaže Spasojević. Dobar izborni rezultat u datim okolnostima bio bi onaj koji prelazi „stari“ izborni cenzus (pet posto osvojenih glasova), odnosno, onaj koji je veći od rezultata Demokratske stranke i DJB na prošlim parlamentarnim izborima, 2016. godine (6,02 posto osvojenih glasova). Ali bi to bio samo prvi korak – Spasojević veruje da bi za temeljniji uspeh toj organizaciji bila potrebna neka nova verzija „Apela 100“, koja bi PSG-u dala „dubinu“ potrebnu da u delu populacije bude shvaćen ozbiljno. I li, na primer, ova varijanta: ukoliko bi PSG, Nova stranka i Ujedinjena demokratska Srbija neslavno prošle na izborima, Dragan Đilas bi, veruje Spasojević, bio „jednakiji od drugih“ na opozicionom polju. Onaj kome se zainteresovana strana prvo obraća kad želi da sazna nešto o opozicionim planovima. Sličan princip „spojenih sudova“ važi i na drugim aktuelnim unutaropozicionim frontovima. Za Spasojevića je najzanimljivije ono što se dešava u DS-u, jer će sukob, kako god da se završi, izazvati novu cirkulaciju kadrova. A najvažniji aspekt cele drame odnosi se na sudbinu ideje o ujedinjavanju DS-a: dok god je ta priča otvorena, kaže ovaj sagovornik, postoji potencijal da se DS „restartuje“ i omogući nastajanje respektabilne snage za budućnost. Osim standardne borbe za lidersku poziciju u opozicionim redovima, možda je uveliko u toku i nadmetanje oko pozicije budućeg predsedničkog kandidata – s obzirom na to da predsednička trka počinje za godinu i po dana. Da li, za to vreme, „ispod radara“ nastaje nova snaga koja bi svima zajedno mogla pomrsiti konce – što su neki pomislili nakon prilično brojnog protesta građana koji su se odazvali pozivu bivšeg dverjanina Srđana Noga? I Bursać i Spasojević ocenjuju da su poslednji postupci Boška Obradovića motivisani upravo pritiskom koji je stigao s te strane. Ipak, Spasojević veruje da na tom polju postoji previše igrača da bi svi uspeli, „a ciljna grupa nije baš velika, nego glasna, kao što su nekad bili glasni ljudskopravaši“. Konsolidovano je, kaže, desno civilno društvo koje je u stanju da napravi protest. Ali je, reklo bi se, i Vučić spreman da ih sve „poklopi“ podsećanjem na svoju izvornu verziju – kakvo je bilo slanje vojske na migrantski kamp u Šidu. Nisu, međutim, samo unutrašnje ambicije i raznovrsna „bušenja“ vlasti ono što muči fragmentisanu srpsku opoziciju. Ima tu i dosta nerazumevanja stvarnosti, na koje ukazuje Bursać: „Naša opozicija misli da je još 2008. godina. Ne razume procese koji se odvijaju, razloge kraha iz 2012, posledice ekonomske krize 2008-2009, međunarodne odnose. Ne pravi strategije u odnosu na ciljne grupe, već donosi haotične odluke bazirane na emotivnim podsticajima, a ne racionalnim razlozima.“ A Spasojević ukazuje na veliku grešku u redosledu koraka: opozicija razmišlja kako da napadne Vučića, iako se nalazi nekoliko koraka daleko od uspešnog napada. „Potrebno je da, pre svega – konsoliduje sebe“, kaže. Eventualno odlaganje izbora za jesen, samo po sebi, nije garancija da će se to i desiti. A vreme prolazi. I mrak je sve gušći.