Zastave napred, jarboli stoj

L epo je videti da je i u ovako teškim prilikama grad Beograd spreman da ulaže ne samo u svoju budućnost, već i u prošlost. Prva stvar koja pada u oči kada se uporedi nedavno usvojeni rebalans gradskog budžeta sa njegovom prvom verzijom, donetom 29. novembra prošle godine, jeste da je iznos sredstava koja su pretekla u gradskoj kasi iz prethodne godine, umanjen za 1,7 milijardi dinara. Pa gde je taj novac? Da je potrošen u decembru, zar ne bi vlast koja toliko voli da se hvali svojom odgovornošću, uradila još jedan rebalans prošlogodišnjeg budžeta? Ovako se čini da smo uz čuda iz promotivnih spotova vladajuće stranke, poput letećih automobila i teleporta, dobili i vremeplov. Ako vam je teško da poverujete u takav tehnološki napredak, ili ste, još gore, sumnjičavi prema odgovornom vođenju finansijskih knjiga od strane SNS-a, kako onda objašnjavate činjenicu da je originalnim budžetom Beograda predviđeno da se u ovoj godini i otpočne i završi druga faza izrade katastra saobraćajne signalizacije (prva je obavljena 2017), dok je u rebalansu ta stavka izbrisana i odmah se prešlo - na treću fazu? Druga faza je, dakle, naknadno sprovedena u nekom trenutku u prošlosti, u kojoj je verovatno potrošeno i onih spornih 1,7 milijardi dinara viška iz 2019. Ukoliko ih grad retroaktivno uloži u nabavljanje zaštitne opreme za lekare, u periodu u kome još uvek nije bilo nestašice, to bi možda uspelo da uskladi realnost sa doživljajem državnog vrha o našim uspesima u nošenju sa pandemijom virusa korona. Svetska banka nedavno je objavila izveštaj u kome prognozira ulazak u recesiju celog regiona Zapadnog Balkana, usled značajnog pada i domaće i strane potražnje tokom pandemije. Iako u toj proceni nisu usamljeni, rast na koji uvek možemo da računamo je rast ekonomskog optimizma predsednika Srbije Aleksandra Vučića, čije su prognoze kretanja srpskog BDP-a za samo pola meseca prešle put od „to će da bude na oko minus tri, čime bismo na evropskom nivou bili prvi ili drugi“ do „to znači da ćemo godinu završiti sa plus jedan, a ne sa minus tri odsto i time ćemo biti ubedljivo najbolji u Evropi“. A negde na tom putu je ispustio iz vida i ekonomsku logiku da Srbija teško može da raste ako ne rastu i najjače evropske i svetske ekonomije, najavljujući da će sledeće godine Srbija otići „u nebesa“ sa privrednim rastom od osam odsto. Ali, jedno je kada političari daju izjave tokom permanentne kampanje, a drugo je kada oni koji kroje budžete počnu njima da barataju kao činjenicama. A da se upravo to dogodilo očigledno je i iz planiranih kapitalnih izdvajanja grada Beograda, koja su se promenom planskih dokumenata za 2022. godinu uvećala više od pet puta. Čini se da je to rezultat ukrštanja doslovnog shvatanja mitskih „za dve, najviše tri godine” i racionalnije procene da će baš toliko vremena biti potrebno da najzauzetiji kol-centar u novijoj srpskoj istoriji primi poziv i poslednjeg punoletnog građanina koji želi svojih 100 evra, što će konačno osloboditi Vučićev „helikopter“ za bacanje para sa neba da nadleti i gradsku skupštinu. Taj silan očekivani priliv novca naveo je gradsku vlast da odstupi od sopstvenog Plana javnih investicija, kojim se Vesić toliko ponosio kada je usvojen, i ubrza rokove realizacije nekolicine projekata. Pre svega saobraćajnih, što verovatno i jeste najmudriji izbor. Ne iz perspektive odgovaranja na realne potrebe građana Beograda – ko o tome uopšte vodi računa – već čisto suvo ekonomski, imajući u vidu da je samo cena projekta magistralne saobraćajnice Bulevar patrijarha Pavla između donošenja originalnog plana u julu i njegove revizije u decembru, skočila sa četiri na sedam milijardi dinara, ili za 75 odsto. Ko zna dokle bi dogurala ako se ne bi hitro izgradila? Pored saobraćajnica, među ubrzanim projektima našla su se i dva „poklona“ građanima: rekonstrukcija gradskih trgova i proširenje pešačke zone Knez Mihailova. Izgleda da su gradske vlasti osluškujući sve moguće kritike i povike na do sada završeni deo tog posla, kako od struke tako i od građana, čule samo „bis, bis, bis!” i rešile da nam ga hitro upriliče. Stižu još 2,2 milijarde dinara! Knez Mihailova do Tokija i neka nam svaki trg bude Slavija. Ipak, kako (još uvek) niko ne negira aktuelnu ekonomsku štetu od epidemije, neki projekti su morali da budu i odloženi rebalansom, a nekima su čak i potpuno uskraćena sredstva. Tako je izgradnja planiranog jarbola od 80 metara na Ušću pomerena za narednu godinu, uprkos otkriću zamenika gradonačelnika da isticanje državnih zastava blagotvorno deluje u borbi protiv virusa korona. Što se tiče gondole koja bi Ušće povezala sa Kalemegdanom, njen završetak je takođe odložen do sledeće godine, ali je i u tekućoj predviđeno da se na nju potroši 50 miliona dinara. Kako je tačno zamišljeno da se upotrebi taj novac nije jasno, budući da je i dalje na snazi zabrana radova na Kalemegdanu, koju je doneo Upravni sud. Zabrana će ostati na snazi do okončanja postupka kojim se utvrđuje zakonitost projekta, a tokom vanrednog stanja sud je postupao samo u „naročito hitnim“ predmetima. Čak i sa završetkom vanrednog stanja, gondola ostaje na čekanju, pošto sada prioritet dobijaju predmeti vezani za pripremu i sprovođenje parlamentarnih i lokalnih izbora, koji su pomereni za 21. jun. Više je osnova za osporavanje zakonitosti gondole, od kojih su najvažniji to što Plan generalne regulacije Beograda izričito zabranjuje izgradnju bilo kakve žičare na tom mestu, kao i to što je izostala neophodna studija procene uticaja na životnu sredinu. Naziv može zavarati - takve studije ne bave se samo ekološkim posledicama, već obuhvataju i štetni uticaj na materijalna i kulturna dobra. A najveća bojazan je upravo „da bi izgradnja žičare sa gondolama trajno ugrozila vrednosti Beogradske tvrđave, njen integritet, istorijske vizure, arheološke slojeve i materijalne ostatke svih istorijskih epoha“, kako je navedeno u saopštenju stručnog saveta Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Zabrinutost struke kulminirala je uvrštavanjem Kalemegdana na ovogodišnju listu sedam najugroženijih kulturnih spomenika i lokaliteta u Evropi, koju izrađuju Evropa Nostra i Institut Evropske investicione banke. Sve to gondolu čini najkontroverznijim projektom u gradu, pored Beograda na vodi, na čijem primeru se javnost mogla uveriti da u Srbiji sve baš i ne mora da bude legalno i da ako to nije moguće uvek postoji i druga opcija – da se gradnja može početi i - nelegalno. Čak i nasilno, ukoliko drugačije nije moguće, u šta su u izbornoj noći između 24. i 25. aprila 2016. mogli da se uvere stanovnici Savamale. Uostalom i sam rebalans budžeta odražava odnos gradskih vlasti prema konceptu legalnosti, pa se tako na spisku kapitalnih projekata od kojih se odustalo nalazi i legalizacija objekata četiri osnovne škole. Kada već ne nameravaju da sami sebe kažnjavaju, zašto ne bi uštedeli odlaganjem legalizacije? Prosveta je, inače, pretrpela najveći udarac rebalansom, kako smanjenjem tekućih izdavanja u ovoj godini za 3,7 milijardi, tako i ukidanjem većine kapitalnih projekata i rezanjem kapitalnih ulaganja na trećinu. Stvari slično stoje sa zaštitom životne sredine, koja je ostala bez gotovo tri milijarde dinara, u čemu najveći udeo čini upravljanje otpadnim vodama. Po poslednje objavljenim podacima, trećina Beograđana nema pristup kanalizaciji, tako da građani uopšte ne moraju biti ekološki aktivisti da bi im bio jasan značaj te oblasti. Prošle godine se činilo da stvari idu u dobrom smeru: Vesić je obećao da do 2029. više neće biti nijedne kuće u Beogradu bez kanalizacije, a za rešenje tog pitanja na levoj obali Dunava obezbeđen je povoljan kredit Evropske investicione banke. „Trideset godina su obećavali kanalizaciju, trideset godina su građane obmanjivali da imaju novac, evo, konačno ova struktura u Gradu Beogradu obezbedila je novac za ovaj veliki projekat“, izjavio je tom prilikom Aleksandar Jovičić, predsednik gradske opštine Palilula. Možda je grad i obezbedio novac, ali ga bar ove godine neće koristiti. Uprkos poletu, uprkos tome što se dobijeni kredit ne može upotrebiti za druge namene, rebalansom je odlučeno da se, ipak, ove godine u taj projekat ne uloži ni dinar te pozajmice. Ujedno, potpuno se odustalo i od finansiranja projekta uređenja vodotoka drugog reda, što predstavlja važan deo zaštite od poplava. Pitanje je, međutim, da li će većina građana to i primetiti od poplave – drugih problema. Odlaganje – do daljeg U jeku vanrednog stanja, 13. aprila Gradsko veće Grada Beograda usvojilo je Odluku o izmenama i dopunama gradskog budžeta za 2020, kojom je gradska kasa smanjena za 20,3 milijarde dinara (oko 172,5 miliona evra), sa 143,1 na 122,8 milijardi dinara. Zamenik gradonačelnika Goran Vesić izjavio je da su gradski čelnici vodili računa da „socijalna davanja, kao i sva davanja kojima se omogućava nesmetano funkcionisanje vitalnih funkcija organa Grada Beograda i našeg komunalnog sistema, ostanu netaknuta“. Kao glavni razlog što je gradska kasa „tanja“ za 14 odsto, Vesić je za Beoinfo izjavio da je to urađeno u skladu sa uputstvima Vlade Srbije i da je „zbog situacije u kojoj se nalazimo smanjena privredna aktivnost“. Rekao je, takođe, da su najveće uštede ostvarene smanjenjem sredstava za uvećanje osnivačkog uloga kod javnih komunalnih preduzeća i za nove kapitalne izdatke, jer su samo po tim osnovama rashodi smanjeni za 16 milijardi dinara. „To ne znači da deo planiranih investicija neće biti realizovan, već da će samo neke investicije biti odložene“, poručio je Vesić, naglašavajući da će svi započeti radovi biti završeni, da će neke investicije biti pomerene za kraj tekuće, a neke za sledeću godinu, „ali će sve biti realizovane“.