Ne može na silu

Umesto da sve kapacitete američke savezne vlade angažuje za obuzdavanje katastrofalnih efekata kovida-19, administracija predsednika Donalda Trampa dragoceno vreme i energiju troši na to da krivicu za širenje virusa pripiše Kini. Analitičari pričaju o novom hladnom ratu. Ali ako Sjedinjene Države istinski nameravaju da se konfrontiraju s Kinom u borbi za globalno liderstvo, onda Tramp to radi na veoma loš način. Dok je kineska vlada zemlje širom sveta zasipala medicinskom opremom za borbu protiv pandemije i u njih slala svoje medicinske timove, Tramp je zabranio sletanje aviona iz Evrope na američko tlo ne potrudivši se čak ni da o toj nameri prethodno obavesti evropske saveznike. Od marta naovamo, kineska vlada je Svetskoj zdravstvenoj organizaciji uplatila 50 miliona dolara, dok je Tramp, proglasivši SZO „kinocentričnom“, zamrzao sredstva koja su SAD izdvajale za tu organizaciju. Kada su ministri spoljnih poslova Grupe sedam na video-konferenciji diskutovali o zajedničkoj strategiji borbe protiv kovida-19, doprinos američkog državnog sekretara Majka Pompea sastojao se u insistiranju na tome da u zajedničkom saopštenju sa sastanka patogen bude nazvan „vuhanskim virusom“, po kineskom gradu u kome se prvi put pojavio. Pošto im je trampovskih štoseva bilo preko glave, ostali ministri su konferenciju prekinuli bez zajedničkog zaključka. Kineska velikodušnost, naravno, nije besplatna. SZO je kukavički odbila da oda priznanje Tajvanu na uspešnom obuzdavanju virusa, ili čak da Tajvan primi u članstvo, bojeći se da bi time uvredila Kinu. A dok je američka vlada propagirala teorije zavere u čijem središtu je Kina, Evropska unija je, nakon što je Peking zapretio odmazdom, ublažila izveštaj u kome je kritikovana kineska kampanja širenja dezinformacija na teritoriji EU. Efikasnost kineske kampanje zastrašivanja izraz je njene rastuće ekonomske moći. Može se pretpostaviti da bi ta taktika bila manje efikasna da su se zapadni saveznici, te njihovi partneri u Japanu, Južnoj Koreji i zemljama jugoistočne Azije, držali zajedno. U prošlosti bi se uspostavljanje takvog jedinstvenog fronta oslanjalo na predvodničku ulogu SAD. Ali neadekvatnost aktuelne američke administracije, zainteresovane samo za samu sebe, takvu mogućnost isključuje. Na duži rok, ovo bi za posledicu moglo da ima kinesko preuzimanje liderske pozicije, faute de mieux (na francuskom: u nedostatku drugih opcija, prim.). Zapadne zemlje su zapravo retko kad vodile jedinstvenu politiku prema Kini, a razlozi zašto je to tako nisu se mnogo promenili od kraja 18. veka, kada je britanski kralj DŽordž Treći lorda Makartnija poslao da uspostavi diplomatske odnose s Kineskim carstvom. Jedna od ironija ove propale misije sastojala se u tome što su se Britanci nadali da će s Kinom razmenjivati još neku robu osim opijuma. Ali mu je car Ćijanlong saopštio da Britanci nemaju da ponude ništa što bi Kinezima trebalo. Makartni je već izazvao nezadovoljstvo svojih domaćina time što je odbio da se pokloni caru, budući ta taj servilni gest od njega nije zahtevao ni vlastiti suveren. Članovi slične holandske misije, koji su bili spremni da se ponašaju u skladu s kineskim običajima i poklone se Zmajevom prestolu, izdejstvovali su više usluga od carskog dvora. To je razbesnelo Britance, koji su to pripisali tipično holandskoj gramzivosti - spremnosti na sve kako bi se zaradio neki gulden. Samo što su Holanđani u Kinu stigli kao izaslanici Holandske istočnoindijske kompanije, a ne svog monarha. Poenta je zapravo u tome da je Kina sebe videla kao centar civilizovanog sveta. Na inostrane misije gledalo se isključivo kao na one koji dolaze da iskažu poštovanje, a ne kao na ravnopravne sagovornike. Nije bilo nikakvih šansi da Makartni, uveren u to da je Britanija najveća svetska sila, obavi posao koji mu je poveren. Holanđani su, pak, poput današnje EU, prvenstveno bili zainteresovani za proboj na kinesko tržište i spremni da igraju po kineskim pravilima. Iako je otada britanska moć izbledela, sudar velikih sila iz Makartnijevih vremena i dalje ima odjeka. Gotovo čitavo jedno stoleće, američka pretenzija da predstavlja nedostižni model civilizacije nije bila ništa manje grandiozna od kinocentričnog pogleda na svet careva iz dinastije Ćing. Kada je Kina osiromašila i našla se ostavljena na milost i nemilost svetskih velesila, Amerikancima je bilo lako da se prema njoj pokroviteljski odnose kao prema potencijalnom kandidatu za prelazak na demokratiju, kapitalizam i hrišćanstvo. Držati pod kontrolom odnose sa raspomamljenim Japanskim carstvom početkom 20. veka je, s druge strane, bilo daleko teže. Kada je Japan, kao potpisnik Versajskog ugovora iz 1919, zatražio ubacivanje klauzule kojom bi se eliminisala rasna diskriminacija među članicama Lige naroda, SAD i Australija su taj zahtev odbacile. U vreme dok je na vlasti bio Mao Cedung, u Kini jedva da se mogao zaraditi kakav novac. Svejedno, zapadne zemlje nisu bile u stanju da se dogovore kako da se odnose prema Maou. Kada je Britanija 1950, samo godinu dana nakon okončanja revolucije, priznala Narodnu Republiku Kinu, to je razbesnelo SAD, naoštrene za krstaški rat protiv globalnog komunizma. Sve do sedamdesetih godina Vašington je Čang Kajšekov nacionalistički režim na malenom Tajvanu priznavao kao jedinu legitimnu vlast u Kini. Sada kada u Kini ponovo može da se zaradi mnogo para, vratili smo se u Makartnijevo vreme. Granice Srednjeg kraljevstva su manje-više iste one koje su postojale u vreme dinastije Ćing. Kineska vlada nije ništa više demokratska nego što je to bila pod carom Ćijanlongom. A nakon čitavog jednog stoleća ispunjenog ratovima, invazijama, masovnim siromaštvom i krvoprolićem, Kina se ponovo pozicionira kao civilizacijski model koji bi varvari trebalo da slede. Perspektiva kineskog globalnog liderstva ne deluje privlačno. Ali SAD brzo blede kao alternativno rešenje. „Američko stoleće“ obeležili su brojni glupi ratovi, ideološka rigidnost, te sramotna podrška nekim vrlo gadnim diktaturama. Pa ipak, globalna podrška američkom liderstvu počivala je, generalno gledano, na poštovanju prema formi vladavine koja je, koliko god u praksi bila puna slabosti, govorila u ime ljudskih težnji ka slobodi. I to je važilo i za one delove sveta u kojima se govori kineski. Za današnju Kinu ovo ne važi. Ako Kina želi da predvodi svet, moraće da ponudi više od novca i pretnji. Sloboda je i dalje važna. Zašto bi inače kineski studenti na trgu Tjenanmen 1989. podigli deset metara visoku statuu nazvanu Boginja demokratije? Kina neće biti u stanju da se nametne na globalnom nivou ako s promenama prvo ne počne kod kuće.