Empedoklov skok u vulkan

Baš me nervira ova omorina koja se, ovih dana, nadvila nad Beogradom praćena nekom sitnom prašinom. Ako ću da budem zlurad, reći ću da nam prašina dolazi iz Smederevske železare. E, sad, Goran Trivan, ministar ekologije, smatra da tu prašinu donose vetrovi sa Kavkaza, te da je zato, povremeno, Beograd najzagađeniji grad na planeti. Ali, šta ako nam ova prašnjava omorina stiže iz svemira?! Bioastrolog Čandra Vikramasing nas upozorava da je „sadašnji minimum solarnog ciklusa najniži u više od 150 godina“, a to znači smanjenje magnetskog omotača oko Zemlje, te da ne postoji prepreka ulaska galaktičkih kosmičkih zraka, samim tim, „i bakterija i virusa koji će biti električno nabijeni“?! Inače, duboki solarni minimumi podudarali su se, u prošlosti, sa svakojakim pandemijama. A Čandra Vikramasing je pandemiju virusa korona nagovestio još 25. novembra 2019. godine! I on, izričito, kaže: „Mislim da je virus korona došao u oblaku kosmičke prašine koja se taložila u stratosferi iznad Vuhana, gde su se i dogodili prvi slučajevi zaraze. Zatim se, kroz stratosferske vetrove, virus raspršio na Iran, Italiju i drugde, u pojasu severne geografske širine. Nakon što se virus spusti na Zemlju, širi se ljudskim kontaktom, ali padavine sa neba ne mogu se zaustaviti!“ Tako da nam, zaista, nije bila potrebna Alekova diktatura, a ni mudri saveti belog maga Predraga Kona! Čandra Vikramasing podseća da je teoriju panspermije lansirao Anaksagora, a prihvatio je i Empedokle (490-430. p.n.e.) rodom iz Agriđenta na Siciliji. On je važio za izvrsnog poznavaoca prirode, a pratio ga je glas „o posedovanju natprirodnih moći“, da je „čarobnjak i gospodar oluje“. Putovao je u „zemlju maga“, u Persiju, a bio i Pitagorin učenik, ali je „proteran iz pitagorejskog reda“ zbog navodne „krađe Pitagorinih rasprava“?! Prema Aristotelu, umro je u oko 430. godine pre naše ere, ali neki pisci tvrde da je živeo 109 godina?! I tu počinje tajna Empedoklovog života s obzirom na to da se tvrdi kako je, u šezdesetoj godini, skočio u proključali vulkan Etne i da je od njega „ostala samo jedna sandala“. A u vulkan Etne je skočio da bi dokazao da je bog i da se, eto, „vratio na nebo“! Nadam se da mom Aleku ne pada na pamet da bilo gde skače da bi dokazao kako je naš „bog“. Empedoklov skok u vulkan Etne imao je dubok filozofski smisao. On je pokazao da smo mi, ljudi, napravljeni od „zvezdane materije“. Ser Fred Hojl kaže da „atomi ugljenika, kiseonika, azota, fosfora, od kojih su ljudi stvoreni, „sintetisani su u unutrašnjosti zvezda i izbačeni u svemir eksplozijom supernova“. Nešto slično se dešava i prilikom erupcije vulkana, tako da je Empedokle, skočivši u vulkan, hteo sebi i ljudima da dokaže da se samo vraća u „božansku materiju“. U Empedoklovoj pesmici „Očišćenje“ lepo piše: „Jer, jedno sam već bio/i dečak i devojčica, grm i ptica/ i nema riba što se praćaka u moru.“ Empedokle je, kao i Pitagora, verovao u seobu duša, „seobu energija“. Ah, samo da u to ne poveruje i moj Alek! K. G. Jung, moj guru iz Švice se nadovezuje: „Nisu samo Pitagora i Empedokle verovali da su bili bogovi! Niče je, recimo, govorio da je čovek dužan da bude besmrtan, Rilke je smatrao da bog, bez čoveka, nije ništa! A Gete je tvrdio da je božanska priroda dužna da mu poveri neki drugi oblik života kako bi nastavio svoje započeto delo! Čini mi se da i ti, moj dečače, igraš na tu kartu!“ Biljana, na terasi, nešto razgovara sa svojim biljkama, a moja Crna, ovako, mudruje: „I mene guši ova prašnjava omorina! Nego, šta ako smo mi, ljudi i životinje, nečiji virusi koji su, iz svemira, došli na Zemlju da je upropaste?!“