Država kontrolisanog haosa

Pandemija kovida-19 gurnula je svet u ekonomsku recesiju, a nestabilne demokratske zemlje i autokratske režime ogolila do same srži. U atmosferi opterećenoj visokim stepenom neizvesnosti, vanredno stanje u Srbiji bilo je odlična prilika za nesputanu političku propagandu s ciljem da se ovlada emocijama stanovništva, jer - kako to Šopenhauer objašnjava - što nije pri srcu, razum ne prihvata. Posledica masovnog ponižavanja i zastrašivanja građana, kršenja Ustava i ljudskih prava i nekompetentnosti Vlade je teško obolelo društvo, na ivici građanskih sukoba. Ponašanje provladinih medija, posebno televizija sa nacionalnom frekvencijom, uvreda je za svakog ko drži do dostojanstva i integriteta, a imaće i surove moralne, kulturološke i civilizacijske posledice po društvo u celini. Kako je krenulo, u jednom trenutku su se mnogi prepali da bi zemlja mogla izgoreti u plamenu baklji, koje su pristalice SNS-a palile po krovovima zgrada kao odgovor na lupanje u šerpe građana nezadovoljnih delovanjem vlasti. Činjenica da su se od korone opekle i mnogo razvijenije države, ne opravdava vlast u Srbiji od nedopustivih propusta i grešaka. Naročito je teško razumeti stepen beskrupuloznosti u vreme tragedije globalnih razmera. Vreme je da se svi umni ljudi u zemlji i dijaspori trgnu, probude i dignu glas protiv monstruozne propagande i haosa. Ne smemo dozvoliti da budemo samo posmatrači dok društvo kapitulira pred totalitarnom vizijom jedne osobe. Ako svi umni i misleći ljudi zaćute, sumrak društva je neizbežan. Uostalom, Karl Poper je demokratiju i definisao kao mogućnost da građani kontrolišu lidere, pa i da ih, po potrebi, smene kad je demokratija ugrožena. Na stranu što je jedna od najrizičnijih strana demokratije to što razne vrste ljudskih (ne)karaktera mogu da se dograbe vlasti - želja za vlašću je često u korelaciji sa negativnim crtama ličnosti kao što su izražena sebičnost, pohlepa i manjak empatije. Slobodni i fer izbori su, svakako, ugaoni kamen demokratskih izbora. Međutim, oni su samo vrh ledenog brega demokratskog života koji zavisi od efikasnih institucija, koje bi trebalo da služe opštem interesu i da u isto vreme kontrolišu vladajuću većinu u donošenju važnih odluka. U siromašnim zemljama, u kojima postoji jaka ekonomska i socijalna zavisnost većine građana od uticaja manipulativne i autokrativne vlasti, koja pritom kontroliše skoro sve medije, nema ni govora o fer i slobodnim izborima. Uz to, mlade demokratije (a Srbija je u poslednjem izveštaju Fridom hausa skliznula stepenik niže, u hibridne režime), pre nego što uspostave i ojačaju demokratske institucije, podložne su jeftinom populizmu i ugrožavanju ljudskih prava i sloboda. Krajnji ishod je, po pravilu, autokratizam. Stanje kontrolisanog haosa, po tvorcu Stivenu Manu, u suštini je koncept određenih aktivnosti kojima se društvo dovodi u stanje političke zategnutosti, depolitizacije, ekonomskog propadanja, urušavanja nacionalne i kolektivne svesti i svih postojećih vrednosti. Taj koncept se u nacionalnim okvirima uglavnom ostvaruje snažnom propagandom, sračunatom da izazove određene emocije i da svaki konzument pronađe za sebe sadržaj koji mu odgovara. Brus Smit to objašnjava upotrebom selektivnih informacija izvučenih iz konteksta. Na ovaj način ne samo da se kreiraju iracionalna mišljenja i sudovi, već se kroz medije često prezentuju i vrlo kontradiktorne i lažne informacije, koje još više potenciraju opštu društvenu konfuziju. A kontinuirana konfuzija širom otvara vrata podelama i fragmentaciji društva u raznovrsne suprotstavljene društvene grupe, kako ideološke, tako i interesne. Na taj način nastaje ambijent u kojem je lako aktivirati patološke faktore političkog i društvenog života, s jedne strane, i formirati novu privilegovanu političku klasu, s druge strane. Ova nova klasa ima tendenciju da se širi i da prožima sve strukture društva, jer je konstantno u uverenju da su ostali građani pretnja njihovom postojanju. Ovaj proces dezintegracije je dugotrajan i, po poljskom psihologu Andreju Lobačevskom, takvo društvo polako klizi u patokratiju (tako je nazvao finalnu fazu vladavine psihopata). Istini za volju, patokratija može da se predstavi u vrlo raznovrsnim ideološkim formama, pa se nekad kamuflira u demokratiju a nekad se otvoreni totalitarizam ne pokušava ni sakriti. Za Lobačevskog je, međutim, po društvo još malignija pojava da porodice nove privilegovane klase profitiraju na nepravdi obespravljenih i socijalno ugroženih građana. Nadalje, tu socijalnu patologiju i nemoral konzumiraju mlade generacije i ovi negativni moralni obrasci polako postaju deo njihove podsvesti. U ovakvim društvenim okolnostima rađaju se nove generacije s ozbiljnim nedostatkom savesti i odgovornosti, a u isto vreme prihvataju (devijantne) obrasce ponašanja cele grupe kao svoje sopstveno viđenje realnosti i vrednosti. Istini za volju, i u najstabilnijim demokratskim društvima narcisoidni i sociopatski političari mogu da se dograbe vlasti, ali Stiven Tejlor ističe da takve ličnosti postaju lideri mnogo češće u zemljama u razvoju sa nestabilnim i nedovoljno razvijenim institucijama. Dodatni problem je što su takvi političari skloni da ignorišu društvene norme i autoritete. Pošto nemaju empatije, zajedničko im je to da taj nedostatak kompenzuju koristeći svoj šarm, harizmu i elokventnost u proizvodnji nestvarnih priča i obećanja, uvijenih u oblande grandioznih ideja i vizija. Takva, po pravilu siromašna društva, nažalost postaju zarobljenici ovakvih političara. Posledično, ta društva sve više klize u samoizolaciju, jer se njegovi stubovi – država i kultura - urušavaju. Za mnoge ljude u Srbiji integritet i dostojanstvo su uslov bez koga ne mogu i zato odlaze - ne toliko zbog siromaštva koliko zbog toga što ne postoji zakonski i moralni okvir za normalnu društvenu komunikaciju i svakodnevni život. Odlazak je za mnoge od njih bio način da sačuvaju mentalno zdravlje. I da se razumemo, nisu oni napustili Srbiju dobrovoljno, to je za njih bio - moralni čin. Zato su dijaspora i matica dva oka u istoj glavi. Koliko bi naša nauka i kultura bile siromašnije bez Srba koji su najveći deo života proveli izvan domovine. Značaj dijaspore je ogroman, ne samo u kulturnom, naučnom i duhovnom pogledu, već i finansijskom smislu, jer svake godine u maticu šalje nekoliko milijardi evra, godinama su doznake bile veće od toliko hvaljenih direktnih stranih investicija. Tim pre je još teže razumeti decenijski flegmatičan i nemaran odnos prema dijaspori, a još manje flagrantno kršenje građanskih i ustavnih prava državljana Srbije, kako u dijaspori tako i u domovini. Na pragu smo još jednog kršenja ustavnog prava dijaspore, koja formalno ima pravo glasa, ali suštinski nema mogućnost da ga ostvari. U samoj Srbiji pravo glasa se uskraćuje i ograničava, ili se utiče na ishod glasanja na razne načine, u kojima ima i elemenata korupcije. Za one sa pravom glasa, koji žive u inostranstvu, vlast ima drugačiji scenario. NJima režim ne može da manipuliše, niti da – koristeći ekonomske i socijalne pritiske - neposredno utiče na njih, kao što može na zaposlene u javnom sektoru u Srbiji. Biće da je zbog toga vlast „patentirala“ genijalan izum i ugradila ga u Uputstvo za sprovođenje Zakona o jedinstvenom biračkom spisku. Nakon što neko podnese zahtev da glasa u inostranstvu, nadležne opštinske/gradske uprave i Republička izborna komisija rešenjem određuju biračko mesto za glasanje ili donose rešenje da nisu ispunjeni uslovi da će birač na izborima glasati prema mestu boravišta u inostranstvu. Zaista genijalno! Ako bi, dakle, neko iz San Dijega u Kaliforniji želeo 21. juna da glasa na izborima a da ne putuje stotinama ili hiljadama kilometara, to će moći samo ako je najmanje 100 njegovih zemljaka, koji sada žive u tom gradu, zahtevalo od diplomatsko-konzularnog predstavništva Srbije da obezbedi glasanje u San Dijegu. U praksi gotovo da nema nikakvih šansi da se tako nešto može desiti. Pravo je pitanje zašto nadležni ljudima iz dijaspore ne omoguće da glasaju mejlom, ako su već elektronski mogli da se prijave za pomoć iz budžeta od 100 evra. Kad se hoće, dakle, sve se može. Ako se ovim problemima pridoda i decenijska letargija, nije čudno što veoma malo naših državljana glasa na biračkim mestima u inostranstvu. Ta letargija je rezultat dugogodišnje nezainteresovanosti matične države za uključivanje dijaspore u politički i privredni život, iako ona Srbiji obezbeđuje glavnu finansijsku infuziju u vidu doznaka. Da mogu da glasaju, možda bi ljudi iz dijaspore više ulagali i u Srbiju, mada vlast za sada više preferira strane investitore. Možda je vreme da prepišemo recept od Kine ne samo za borbu protiv virusa korona, već i za odnos prema ulaganjima iz dijaspore.